Dućan

Običnim, nepazarnim, danima, ispred svog dućana, stajao je Slobodan Marić, trgovac metražnom robom. Nizak, debeo, imao je preko sto kilograma. Iza njega, stajao je Milan, njegov kalfa. Milan je, za razliku od Slobodana, bio visok, mršav, pomalo poguren. Govorio je jako brzo. Kad on počne mušteriji nešto da nudi, ona to mora da prihvati. Do Milana, Mali, tako su zvali šegrta koji je bio najniži, a podosta širok. „Karašast", kako su onda govorile žene. Do Malog, Duša, takođe šegrt. Međutim, za njegove godine dosta visok. Stajali su ispred lokala i pozdravljali prolaznike, ili otpozdravljali na njihove pozdrave.

Dućan Slobodana Marića, nalazio se u zgradi Turskobečejske štedionice, čiji je vlasnik bio Giga Jovanović, koji se pored bankarskih poslova, bavio i štamparsko-knjigovezačkim poslovima.

Pijačni dani u Novom bečeju su: sreda, petak i nedelja. Nedeljom su dućani otvoreni do podneva. Tim danima, pijačnim, u dućanima je bila osetna gužva. To su dani kad salašari dolaze u selo i posećuju (obilaze) dućane. Obično je to naglašeno posle vršidbe, ili berbe kukuruza, kad buđelari seljaka (poljoprivrednika) nabreknu, kao devojačke dojke. I ne dolaze samo salašari. Dođu i žene koje, obzirom da je Novi Bečej razvučen no ravnici, kao list testa za pitu, prevale i po nekoliko kilometara, kao da iz drugog sela dolaze. Prvo odu na pijace, a onda, sa punim cegerima voća i grožđa i ostalom robom, dođu u Slobodanov dućan, da kupe neku, eto, poldelinsku maramu, neku cicanu haljinu, a ako su, bar malo, zašle u godine, recimo, prešle četrdesetu, onda kupuju neki farbar.

Milan, kalfa, dočekuje mušterije i odvodi ih do tezge. „Nemojte, snaja, molim Vas, tu ostavljati ceger! Ovde ga ostavite!" A, to „ovde" je, kod pulta, bliže vratima i malo no strani. Dalje od očiju mušterija. Tek toliko da Mali, puzeći dođe do cegera i iz njega izvadi nešto voća, ili grožđa. To se ponavljalo kad god je mušterija ostavila ceger na ono mesto koje je Milan, kalfa Slobodanov odredio.

Pošto je Mali, bio najniži i najspretnije obavljao te poslove, oni su, obično, poveravani njemu. Desi se, ponekad, da mušterije primete. Onda, gospodin Milan, kalfa, udari u savetovanje: „To nije lepo! Ako si željan, treba da tražiš. Snaja će ti od srca dati. „Desi se, da se nešto i ne može uzeti. Onda, Milan, primenjuje drugu taktiku.

Lepu paorkinju, srednjih godina, punačku, okruglog lica, rumenih obraza, Milan povuče u stranu i kroz „plač" joj kaže: „Vidite, snaja, onog malog, kako žalosno gleda u Vaš ceger? Žalosno. Siroče. Siroče u boga. Željno dete svega i svačega, a siroče. Dajte mu jedan grozd. Dajte mu molim Vas."

Milan vadi maramicu i briše suze. Plače i žena, vadi najlepši grozd i najveću krušku i daje ih Malom.

Ovaj odbija. Neće da primi. Milan se namrgodi, ode ženi iza leđa i mrko ga pogleda, a onda se tužnim osmehom obrati snaji: „Stidi se, pa ništa, dajte meni, a ja ću mu dati, kad Vi odete. Siroče, snaja, siroče."

Mušterije se polako razilaze. Mali i Duša pakuju raspakovanu robu i slažu u rafove. Kad sve bude gotovo, iznose onu veliku vanglu u kojoj su ostavljali sve ono što su dobili i što su, kad mušterije ne vide, uzeli. Bude tu svašta. I sira, i šunke i kobasica...

Na crkvenom tornju otkucava podne. Spuštaju rolove. I... odlaze. Iza njih, ostaje pust Veliki sokak, dok Sunce topi trotoare, na kojima ostaju tragovi stopala i vremena.