Bioskop

Još kao beba, išao sam u bioskop. Kad god su išli moj zet i moja sestra, vodili su i mene. Istina, ja sam, već, posle žurnala, slatko spavao, a oni su prekidali gledanje filma i vraćali se kući noseći me u naručju.

Kad sam pošao u školu, gledao sam đačke predstave. Te predstave, đačke, bile su jedine predstave koje su za nas, učenike, bile dozvoljene. One i predstave održavane nedeljom od 18 do 20 časova. Ostale su bile zabranjene. Zabranjene za učenike. Kad bi nastavnici uhvatili koga da van ranije pomenutog vremena gleda filmsku prestavu, taj je, obavezno, dobijao ukor. I ne da je gledao, samo da je ušao u bioskopsku salu, ukor mu nije ginuo. A ako bi se to „delo" izvršilo u povratu, učenik je bivao isključen iz škole.

Međutim, mi smo se dovijali kako smo znali i umeli. Preoblačili smo se. Menjali odela. Recimo, učenici nižeg rasta su oblačili odela učenika viših rastom, pa su im rukavi visili, nogavice su morali da zasuču. Obrnuto je bilo još komičnije. Pantalone su ličile na bermude, rukavi kratki. Istina, tako se tada oblačilo jer, odeće je bilo malo. Jednom detetu se kupi nešto od odeće, a ono što je to dete, do tada, nosilo, dobijalo je mlađe dete, a od tog deteta, ono, još mlađe.

Pošto sam imao sestru devojku, ja sam se pored pomenutih načina snalazio i na druge načine. Imao sam ski pantalone i dolamicu. Takva, slična, odela su nosile i devojčice. Ja sam to obilato koristio. Uzimao sam sestrinu maramu i njenu šminku. Pred početak predstave ja povežem maramu, našminkam se, pramen kose pustim na oči, a onda uđem u salu.

Niko nije mogao da me prepozna. Čak ni starija sestra, koja je stajala na vratima i cepala karte. Nije mogla da me prepozna ni nastavnica Olgica, koja je dva puta nedeljno dolazila u bioskop, kad su se filmovi menjali. Uzimala je, uvek, centralnu ložu jer, odatle je imala najbolji pregled. U toj loži je sedela sve dok jednog večera, Šefik, prodavac bombona i slatkiša, onako, pijan, nije tresnuo sa balkona u tu ložu. Od onda, više nije sedela u njoj.

Bioskop je uvek bio dobro posećen. Uvek je ispred bioskopa bila gužva. Od onog, prvog, posleratnog filma; „Nebo Moskve", koji nije bio titlovan, već je Rus Bradonja, kako smo ga mi zvali, sedeo na maloj, obućarskoj, stolici, na sred sale i prevodio, na do one jeseni, kad se naša generacija počela osipati.

A sedeli smo, ponekad i na bini, kod platna, takve su gužve bile. Sestra koja je radila u bioskopu, puštala je bez karte (ulaznice) i mene i moje kolege i koleginice. Jedino, kad je pored nje, stajao finans Ivan Merkulov, krupan, visok, namrgođen, onda smo morali da se snalazimo. A gledali smo filmove. Ja sam „Kameni cvet" gledao osam puta. Daniluška i Kaća su i danas junaci mog detinjstva.

Kad god smo se rastajali, posle škole, uvek se čulo ono: „Večeras u šest, ispred bioskopa".

Prošlo je od tada dosta vremena. „Vreme se promenilo" - kažu. Bioskop više ne radi. Zatvoren je. Samo na zidovima stoje sprejom ispisane reči (ispisani tekstovi) koji govore da su se vremena, stvarno, promenila.