Slava

Velika Gospojina je manastirska slava. Toga dana, uoči Velike Gospojine, okupi se puno dece, žena i ljudi. U porti Manastira sede, a u Manastiru poje. Mole se bogu. Ljudi donose bolesnike jer, kažu da je Manastir izlečio mnoge i da deluje isceliteljski. Đavoli izlaze iz unesrećenih i beže glavom bez obzira. Jednom su ljudi pričali, da su videli đavola kako iz porte Manastira trči prema Tisi. I kad se sreo sa drugim đavolima, oni ga spopadnu: „Kut Vojin?" - pitaju ga. „Kutne Namastir!" - odgovori im on sav preplašen, a onda se svi daju u beg i zarone u Tisu.

Istina, ja ovo ne bih mogao da prevedem jer, ne znam ni šta znači, ni da li nešto znači, ali sam preneo, vama, onako, kako su nama, nekada, naše bake i dedaci preneli.

Još kao dete, stajao sam na dolmi (nasipu) i gledao kako skela prevozi putnike, koji dolaze iz Bačke. Bilo ih je, zaista, puno. I ne samo skelom, dolazili su i fijakerima i čezama, na i tarnicama. Ko zna čime još? Iz raznih pravaca su dolazili i bilo ih je, zaista, mnogo.

Moja tetka, Mara Pantić, žena foršpana iz Nadalja, Ilije Pantića, dolazila je svake godine na slavu. Ilija uhvati konje u fijaker i doveze je na slavu. Kad dođu, nastane grljenje, ljubljenje, a kane i po koja suza radosnica. Tetka nam da po bombon-dva svakome, a onda sedne za sto, koji je, za tu priliku, spremljen u dvorištu, pa se osvežava limunadom.

Pošto nismo imali štalu, teča Ilija je konje isprezao na sokaku i vezivao ih za naš veliki brest. Onda je dolazio i on za sto postavljen u dvorištu.

Otac nas je slao kod Šrederke, komšinice, da donesemo dve-tri kante vina. A Šrederka je imala dobro vino i još bolje grožđe i voće.

Sunce je počinjalo da lakšava kad je Mama iznosila večeru. Posle večere i žene su uzimale po gutljaj vina, a onda su odlazile u Manastir. Ljudi su ostajali i pili. Neko je pio čisto vino, a neko je mešao vino i soda-vodu, koju smo donosili od sodacije Paje Jankovića. Ljudi su pili i pričali o politici, o žetvi, o berbi.

U Manastiru je bila gužva. Ispred Manastira takođe. Ispred Manastira su bile razapete šatre. Sve je to ličilo na veliki vašar. Prodavala su se liciderska srca, pa konji od liciderskih kolača, zatim kretoš, alve-orasnice i svileni bomboni. Deca su kupovala, najčešće za dvadeset i pet para, onih metalnih, probušenih. A, i snalazila su se. Jedan je duhnuo u sveću, ugasio je, nastao je mrak, a u mraku se svako snalazio kako je ko znao.

Nešto dalje žene su prodavale lubenice. E, i tu je bilo svašta. Mangupi su savijali ekser, koji je bio vezan za jedan kraj kanapa, a drugi kraj tog istog kanapa, nešto dalje, držao je opet neki mangup. „Pošto je, tetka, ova lubenica? Pošto ova? Jao, ova, pa ova!" Nastane gužva. I dok su pitali pošto je koja lubenica, onaj što drži kanap, zabode ekser u lubenicu i povuče kanap. To je znak da je lubenica zakačena. I tako, lubenicu po lubenicu, dok se ne uzme koliko je potrebno, ili dok prodavac, ili prodavačica, ne otkriju podvalu.

Posle ponoći žene se vraćaju. Ljudi su još uvek sedeli za stolom. Istina, klatili su se, ali su sedeli. Kante su bile poluprazne, ili čak prazne. Jezici su im nabrekli. Pridružile su im se i žene. I kad je ponoć dobro poodmakla svi su odlazili na spavanje. Odspavali su sat-dva, a onda su žene ustajale i odlazile na pijacu i pripremale one namirnice koje će kuvati, a ljudi su odlazili u birc.

Kad se završi ručak, pripeka popusti, teča Ilija, opet, uhvati konje u fijaker. Opet nastane ljubakanje i, opet kane poneka suza. Onda odlaze. Mi stojimo i gledamo za njima sve dok ne saviju čak tamo... za veliki ćošak.