Sećanje

Počinje to u ranim popodnevnim časovima. Kad Sunce pređe na desnu obalu reke i polako klizi prema zapadu. Pada sve niže i niže, a kad se kupači spremaju da napuste plažu i kad se alasi vraćaju na obalu, Sunce tada zastane iznad same reke. Na tom mestu zastane. Kao da nekoga čeka. Nekoga, ko se nikada više neće vratiti. Tada se purpur Sunca razlije po vodi i traje sve do zalaska. Takva je Tisa kad je prvi suton obavije. Takva je kad se leto oprašta od reke. Takva je u septembru.

Voda Tise je, obično, zelena. S jeseni, kad je vedro nebo, ima plavu boju. A kad se iznad vrba, naročito leti, pojavi crni oblak, voda dobije boju tamno-plavog mastila, a ponekad čak i crnog tuša. Tada reku napuštaju svi, izuzev onih koji nemaju snage da se od nje odlepe. Takvu boju je Tisa imala i toga dana 12. septembra 1931. godine.

Jutro je bilo vedro, sunčano, prijatno za šetnje, za veslanje, a i za kupanje. Tih i miran dan je nagoveštavan. Međutim, Sunce je, što je vreme više odmicalo, grejalo sve jače. Peklo čak. „Leto se neda!" - govorili su ljudi. Voda je bila mirna i tiha. Jedino ju je „Stari Bečej" - mala lađa, koja je plovila između Starog i Novog Bečeja, povremeno ustalasala i tada bi, prenuta hukom motora, reka ubrzala svoj tok.

Negde pred podne, a možda i nešto ranije, lađa je zaplovila ka gradu čije je ime nosila. Ka Starom Bečeju. Išla je polako. Ljudi su za takav hod i tu brzinu govorili: „Nogu, prid nogu". Uzvodno je išla puno sporije. Niko nije mogao da tvrdi da je njena plovidba bila brža od 10 km na sat. Nizvodno je plovila nešto brže, ali ne puno. Ljudi su, putnici, vozili se lađom i uživali u priobalju reke.

Oba pristaništa, i u Novom i u Starom Bečeju, su uvek bila puna ljudi. Dolazili su ljudi iz navike, iz ljubavi i prema lađi i prema reci. A dolazili su da nekoga dočekaju, ili da nekoga isprate. Okrenuti prema severu, prema malom ostrvu i prema svetioniku, čekali su da se lađa pojavi. A ona je izranjala iz zidina Staroga Grada, iz jutarnje plaveti, ili purpura večeri. Od tada, na do ulaska u pristanište, prođe po desetak i više minuta, a ponekad i po pola sata.

Tora dana. 12. septembra 1931. godine, lađa „Stari Bečej" je plovila prema Novom Bečeju. Bila je puna putnika. Bili su u njoj đaci, pijačari, a i Sarajlije. Sarajlije su obilazile gradove, išle no ulicama i prodavale sitne predmete potrebne svakom domaćinstvu. Sarajlije su imale drvene kutije koje su se rasklapale pod uglom od 90 stepeni. Te kutije, sanduke, kofere, ili kako su ih već zvali, Sarajlije su nosile ispred sebe. Bilo je u njima: šnireva, ogledalaca, šnala, češljeva, igala, četaka i lutaka od kaučuka. Deca su trčala za njima, zastajala i kad oni stanu, divila se ogledalcima i lutkama.

Lađa je plovila ostavljajući penušavi trag na bistroj zelenoj vodi reke. Sve je bilo tiho i mirno. A onda, na jednom, nešto se počelo događati. Uznemirene ptice su se počele vraćati u gnezda. Iznad vrba i jablanova se pojavio crn oblak. Smračilo se. Vrbe i jablanovi su se počeli njihati. Prvo polako, a onda sve brže i brže. Reka se ustalasala. Talasi su dostizali visinu od metra i više. Bili su tamni kao mastilo i talasi i reka. Vetar koji je imao snagu orkana pojačavao se. Počeo je da pada i grad. Lupao je po oknima lađe i razbijao ih. Voda je počela da ulazi u utrobu lađe. Mladi i snažni kapetan Mladen Krstonošić ukrcao je nekoliko putnika u čamac. Pošao je čamcem prema obali. Teško se veslalo. I kada je izgledalo da se nešto može učiniti, desilo se nešto što samo panika može da donese. Jedna starija žena, pijačarka, ćilimove koje je nosila na pijacu, a koji su bili natopljeni vodom, bacila je u čamac. Čamac se prevrnuo. Putnici su se našli u vodi. Međutim, bilo je kasno i za one koji su bili u vodi i koji su ostali u lađi, a koje su gnjurci pronašli kako mirno sede na svojim sedištima. Istina, neki su se spasli, ali bilo je dosta onih koji su zauvek ostali u reci. Neki od putnika su spasli druge, a sami nisu imali sreće da se dokopaju obale. Utopile su se, tada, sestre Branković, Milosava Marčić, talentovana mlada gimnastičarka, a utopio se i jedan Sarajlija. Jedan od onih koji su išli ulicama noseći ispred sebe svoje pokretne radnje.

Reka se smirila. Njenim, tada, mirnim tokom plovile su lutke od kaučuka. I pogledi ljudi koji su izašli na obalu da se uvere svojim očima u ono što se dogodilo.