Pergament

Tog, istog, dana, 12. septembra 1931. godine, na izmaku leta gospodnjeg, dogodila se, u Novom Bečeju, još jedna nesreća. Ona ista olujina, koja je imala snagu orkanskog vetra, koja je potopila lađu „Stari Bečej", obrušila se i na crkveni toranj srpske pravoslavne crkve u Novom Bečeju. Gradonosni oblak je ličio na ogromnu pticu, koja je naletela na crkveni toranj i krilima udarala po njemu u želji da ga slomi i obori. Pomislio bi čovek da i samom đavolu smeta visoki vitki toranj, najviši i najlepši u celom ovom kraju. Mnoge su crkve sagrađene u Novom Bečeju. Mnoge. Pravoslavci imaju dve, koje se nalaze u Novom Bečeju i Vranjevu po jedna, a koje su podigli meštani. Zatim Manastir. Onda, opet, crkva zadužbina Milanka Stankovića. Katolici imaju tri. Dve u gradu. U Novom Bečeju i Vranjevu, a jednu, kapelu, u katoličkom groblju. Onda, u Novom Bečeju se nalazi i evangelistička crkva. A do 1941. godine nalazila se i jevrejska sinagoga. Ne znaš koje je zdanje lepše od kojeg, a koje je starije od kojeg. Kad zvona tih crkava počnu da zvone to je muzika. Da, da, muzika. I to kakva muzika! Kad je vreme vedro i tiho ta muzika se čuje čak u Starom Bečeju. I u Čurugu se čuje. Ali, vreme nije uvek vedro i tiho. Bude i vetra.

Obruši se vetar i tog leta gospodnjeg i sruši toranj srpske pravoslavne crkve. Niko, srećom, tada, nije stradao. Duvaju ovakvi vetrovi, ovim prostorima. Duvaju i ruše. Da, da, ruše! I poruše!

Gospodin Boško Pecarski, sveštenik, starešina te crkve je, gledao kroz prozor svoje sobe, svu tu slotu, krstio se i molio Boga da mu Bog pomogne, i njemu i crkvi i parohijanima. Prizivao je boga; a terao satanu. To su radili i svi ostali, svi meštani.

Kad je sve prošlo. Kad se vreme smirilo i stišalo, sveštenik Boško Pecarski, najmio je majstore da dođu i toranj crkveni naprave. Umesto starog, koji je ležao na još uvek zelenoj travi, naprave novi, nešto niži i širi toranj, toranj koji će stajati uspravno i kome ni jedan vetar neće moći da naudi.

Dođoše majstori. Počeše da rade. I tada, jedan od majstora raspolovi onu jabuku na starom tornju, koja je stajala ispod krsta. Otvori je i nađe u njoj jednu flašu koja je bila napunjena uljem. U flaši je bila poruka, na pergamentu napisana, iz koje se moglo videti da su žitelji Novog Bečeja podigli crkvu leta gospodnjeg 1774. godine.

Gospodin Boško je uzeo novi pergament i svojim divnim rukopisom, kome su se svi divili, napisa da se toga dana desilo sve što se desilo. On pozva i učenike. Pozva one iz prvog, a i iz svih ostalih razreda i reče im da o tome što su videli i što im je on ispričao, pričaju svojim potomcima i namernicima koji ovim krajevima budu prolazili.

Pergament je stavio u onu istu flašu, a flašu u novu jabuku. Poruka je još uvek u flaši, a njen tekst se prenosi sa kolena na koleno. I prenosiće se sve dok ovim prostorima vetrovi budu duvali i rušili. Jer, to je zavet.