Bunar

Prođem ponekad tuda. Pored bunara prođem. Crvenog bunara. Zašto su ga zvali crveni, ne znam. Verovatno što nije bilo druge boje, pa su ga ofarbali crvenom bojom. A, i vremena su bila takva. Imao si to što si imao i ništa više. A pored tog bunara, iz čije je lule izlazio mlaz sveže vode, nalazio se kanal. Na bunaru je bio veliki točak. Okretali su ga svi. Okretali su ga ljudi kad idu u polje i kad se vraćaju iz polja. Prolaznici su ga okretali, a najviše mi, deca. Đaci prvaci. Okretali smo ga pre početka nastave, zatim, za vreme odmora, a i posle nastave. Upravo zbog toga, što smo vodu ispumpavali, ona je bila bistra i hladna. Vodu, koju nismo popili, ili kojom nismo kvasili našu odeću, puštali smo u kanal. A, u kanalu su, obično, bili nečiji pačići. Ko zna čiji? Gazili su vodu i blato, i kljunovima tražili gliste i njima se sladili. E, kad se pomešamo sa pačićima i mi, onda je to poseban doživljaj. Ne zna se ko je više musav, blatnjav i mokar. I nije bilo izuzetaka. Bili smo svi isti. Uveče smo skidali odeću i davali je na pranje. Odeća se prala, kod kuće, naravno, a već ujutro smo je oblačili i odlazili u školu. Nismo obraćali pažnju koji je mesec, ali smo osećali, a i znali da je kraj školske godine vrlo blizu. Toplota tih dana nas je sve više približavala bunaru i njegovoj svežini.

Ceo razred je kod bunara. I dečaci i devojčice. Za ručicu je uhvatio prvo Jova. Ličio je na miša. Glava kruškastog oblika. Ošišan. Male crne oči. Niskog rasta.

Nekako u isto vreme za ručicu je uhvatio i Miloš. Crn, krupan, krupnih crnih očiju, crne kose, dugog lica i nešto većih usta.

Nasta gužva, poče vika: „Ja sam prvi uhvatio za ručicu točka!" - viče Jova. „Nisi ti, ja sam" - viče Miloš. „Nisi!" - opet se oglasi Jova „Jesam!" - opet će Miloš. „Sad ću ja tebi pokazati!" - reče Jova i uhvati Miloša za prsa. Miloš uhvati Jovu za gušu. Isplazi jezik do pola, a zube stisnuo, na kroz zube reče: „Da vidim kome ćeš ti pokazati!" - reče Miloš. Poče gužva. Svi navijaju. Umešam se i ja. Gurnem Jovu, a on pade u kanal. Pačići koji su vršljali po kanalu, uplaše se, pređu preko Jove, ostavljajući na njegovoj beloj košulji i pantalonama, a i na licu, tragove svojih širokih šapa. Devojčice počeše da ciče, da se Jovi rugaju, a ovaj ustane i plačući ode kući.

Znali smo šta smo uradili i odmah smo otišli u razred i seli u klupe. Znali smo da će neko od Jovinih doći. A Jova nije, skoro, nikoga ni imao. Imao je strinu i braću.

Prva je u učionicu ušla naša učiteljica. Zvala se Danica, prezivala Samardžika. Mlada i lepa devojka. Imala je okruglo lice. Crnu kosu, koju je češljala u punđu. Uvek uredno obučena i dobro raspoložena. Nije se ni raskomotila, ni dnevnik nije otvorila, kad u učionicu uđu: Jova, a za njim njegova Strina.

„Dobro, učiteljice", - reče strina kroz plač, - „zar tako treba? Zar ih tako učite? Jutros sam mu obukla nove pantalone i novu košulju, a vidite šta su uradili!"

Učiteljica je prebledela i pogledala nas. Sedeli smo mirno. Niko nije mrdnuo. „Ko je to uradio?" - pitala je učiteljica Jovu.

Jova je stajao pored strine, nemoćan da reč izusti. Tek tada smo videli koliko je bio mokar i kaljav. Samo oči, one male, mišje okice, nisu bile umazane blatom.

„Ko je to uradio?" - pitala je učiteljica.

„Radiša..."

„Izađi!" - naredi učiteljica.

Radiša se zbuni. Radiša je ličio na grgeča. Usta su mu uvek bila otvorena. Okrugla i otvorena. Ošišan, okruglog lica. „Šta ja? Nisam ja!"

„Izađi!" - procedi kroz sitne bele zube učiteljica Danica. „Ko još?"

„Miloš..."

„Izađi!"

Zatim se čuje samo: „Izađi!" Skoro ceo razred. Kad je stigla do mene, učiteljina se iznenadi. „Zar i ti?!" Sležem ramenima, gutam pljuvačku. Neka knedla mi stala u grlu. Vidim drži neki štap, prut, šta li je. A, takvi štapovi, ili morskovci, bili su česti rekviziti u rukama učitelja i nastavnika.

„On je, učiteljice, uzeo kamen i hteo da razbije prozor. Ja sam ga uhvatio za ruku i nisam mu dao da to što je hteo uradi" - rekao sam izlazeći. Učiteljica me vrati na mesto. Slagao sam. Rekao sam prvo što mi je palo na pamet. Mene je vratila na mesto, a ostalima je dala no deset packi. Jovi to nije ništa pomoglo, već sutradan smo se otimali oko ručice točka. I Jova je, opet, bio sa nama. Istina, svakoga dana u kanalu je ležao drugi. Roditelji nisu dolazili. Govorili su: „Dečija posla".

Završila se školska godina. Učiteljica je u toku leta nekuda otišla. Otišla da uči drugu decu. Mi smo ostali. Ostao je bunar. Ali, i on je ostario. Kažu, voda mu se zamutila. Bilo je peska u njoj. Sito je izdalo. A, onaj, ko poznaje bunar, zna, kad izda sito, to je kao da čoveka izda srce. I tako... na tom mestu postavljena je javna česma.

Kad prođem pored česme, učini mi se da je bunar još uvek tu. I da, još uvek, iz njegove lule teče ona, sveža i hladna voda i žagor našeg detinjstva.