Kućica

Sojenica na samoj obali Tise. Ponekad i u Tisi. Da, ponekad. Kad se Tisa razlije, ona sojenica stoji u vodi. A tek kad se Tisa povuče, sojenica ostane na peskovitoj obali. Kad spomenete kućicu, ona mnoge ljude podseti na detinjstvo. Neke na mladost. Na ljubav neke. A sve na život koji je tu počinjao. A kako i ne bi.

Dovoljno je da spomenete kućicu, pa da vas mašta na svojim krilima odnese u njenu unutrašnjost Nekoliko malih prostorija sa stalažima u kojima, u obliku kopački, stoje snovi svih dečaka i mladića. Dočekuju vas čika Slavko Skakavac i čika Ljuba - Binder, gardaroberi. I prvi put oblačite dres, čije ćete boje braniti. Navlačite štucne, obuvate kopačke. A onda, obučeni u dve različite boje dresova, vi i protivnici, suparnici, silazite drvenim stepenicama, merdevinama, ili lotrom, zavisi kako je ko zvao ovu, drvenu, napravu. I dok stojite na vratima te kućice, dole, na pesku, čeka vas masa ljudi, navijača, koji viču i aplaudiraju.

Izlazite na teren. Travnat i zelen. Igrate. Po završetku utakmice, rezultat: radost ili tuga. Na poluvremenu kriška limuna, ponekad čaj.

Kad spomenete reč kućica, reč se pretvara u peskovitu plažu. Na toj plaži se zakazuju sastanci. Na njoj se kao leptiri, love pogledi. Zaljubljuje se. Pati. Nada. A voda protiče, protiče, protiče, potsećajući nas da će sutra, možda već sutra, biti sve drugačije. Dve staze se „uliju u treću, novu stazu.

Kućica je mesto na kom smo najslađe pojeli ono što smo na plažu poneli za užinu. To je sladoled iz kolica koja je gurao slzdoledžija, divlje kruške, klakeri, boza.

Kućica vas asocira na poglede koji su ponekad, grejali jače od Sunca. Ona je bila zavetrina od mnogih vetrova. Moglo bi se još mnogo o njoj reći. O večerima, o zalascima Sunca, o mesečini, o poljubcima, pa i o suzama.

A onda su se vetrovi vremena, svom silinom, obrušili na nju. Sirota, nije izdržala.

Pala je. Naslonila se neka nevilljiva snaga na nju.

Kućica je ostala, kao pojam, kao simbol našeg detinjstva, mladosti i ljubavi.