Dvorac

Čim izađete iz Novog Bečeja, putem što se sto-dvesta metara dalje, deli na onaj što produžava ka jugu i onaj, što ide desno i Branom premošćuje Tisu i opet se, samo sa druge strane reke vraća prema severu, baš na tom mestu, gde se put račva, stiče se utisak, da se baš tu, asfaltna masa puta, udarivši o neki klas, o neku bulku, podelila na dva dela, na izgleda, kao da su dve ruke raširene i spremne za zagrljaj. I baš na tom delu, gde put počinje da se račva, nešto malo dalje, nalazi se Dvorac, koji je nekada pripadao grofu Ivanoviću.

Dvorac je okružen ogradom, duž koje je, iz dvorišta, posađen jorgovan. Staze od pečene cigle, a duž staza posađeni šimširovi. S proleća, kad se jorgovani rascvetaju, povetarac raznosi miris jorgovana no celoj okolini.

Dvorac ima dva ulaza: severni i južni. Ima hodnike i odaje. Dvadesetak stepenika niže, nalaze se podrumi, u kojima su nekada bile bačve sa vinom i rakijom.

Kod tog, južnog, ulaza, grof Ivanović je, s jedne i druge strane, posadio no jednu brezu. Breze nikada ne žive same. Tako su i dve kćerke, grofa Ivanovića, živele zajedno. Šetale su no parku u kom su se nalazila stabla stoletnih hrastova. Sedele su na travi. Obilazile konjušnice sa rasnim pastuvima. I jednom... Da, jednom, mlad i lep konjušar se zaljubio u mlađu ćerku grofa Ivanovića. Ona, o bože, zatrudne. Doznavši za ovo, grof Ivanović naredi da se poseče breza kasnije posađena. Mlađa breza.

I jednom, jednog jutra, nađoše mlađu grofovu kćerku, u njenoj sobi, mrtvu. Niko nije znao kako se to dogodilo. Njena smrt je ostala tajna za sve. Čak i danas. Priča se samo da je konjušar nestao.

U sobi mlađe kćerke grofa Ivanovića i danas stoji njena slika u prirodnoj veličini. I bilo u kom delu sobe se nalazite, ona vas gleda... i prati, ako se po sobi krećete, naravno.