Čim izađete iz Novog Bečeja, putem što se sto-dvesta metara dalje, deli na onaj što produžava ka jugu i onaj, što ide desno i Branom premošćuje Tisu i opet se, samo sa druge strane reke vraća prema severu, baš na tom mestu, gde se put račva, stiče se utisak, da se baš tu, asfaltna masa puta, udarivši o neki klas, o neku bulku, podelila na dva dela, na izgleda, kao da su dve ruke raširene i spremne za zagrljaj. I baš na tom delu, gde put počinje da se račva, nešto malo dalje, nalazi se Dvorac, koji je nekada pripadao grofu Ivanoviću.

Dvorac je okružen ogradom, duž koje je, iz dvorišta, posađen jorgovan. Staze od pečene cigle, a duž staza posađeni šimširovi. S proleća, kad se jorgovani rascvetaju, povetarac raznosi miris jorgovana no celoj okolini.

Dvorac ima dva ulaza: severni i južni. Ima hodnike i odaje. Dvadesetak stepenika niže, nalaze se podrumi, u kojima su nekada bile bačve sa vinom i rakijom.

Kod tog, južnog, ulaza, grof Ivanović je, s jedne i druge strane, posadio no jednu brezu. Breze nikada ne žive same. Tako su i dve kćerke, grofa Ivanovića, živele zajedno. Šetale su no parku u kom su se nalazila stabla stoletnih hrastova. Sedele su na travi. Obilazile konjušnice sa rasnim pastuvima. I jednom... Da, jednom, mlad i lep konjušar se zaljubio u mlađu ćerku grofa Ivanovića. Ona, o bože, zatrudne. Doznavši za ovo, grof Ivanović naredi da se poseče breza kasnije posađena. Mlađa breza.

I jednom, jednog jutra, nađoše mlađu grofovu kćerku, u njenoj sobi, mrtvu. Niko nije znao kako se to dogodilo. Njena smrt je ostala tajna za sve. Čak i danas. Priča se samo da je konjušar nestao.

U sobi mlađe kćerke grofa Ivanovića i danas stoji njena slika u prirodnoj veličini. I bilo u kom delu sobe se nalazite, ona vas gleda... i prati, ako se po sobi krećete, naravno.

Sojenica na samoj obali Tise. Ponekad i u Tisi. Da, ponekad. Kad se Tisa razlije, ona sojenica stoji u vodi. A tek kad se Tisa povuče, sojenica ostane na peskovitoj obali. Kad spomenete kućicu, ona mnoge ljude podseti na detinjstvo. Neke na mladost. Na ljubav neke. A sve na život koji je tu počinjao. A kako i ne bi.

Dovoljno je da spomenete kućicu, pa da vas mašta na svojim krilima odnese u njenu unutrašnjost Nekoliko malih prostorija sa stalažima u kojima, u obliku kopački, stoje snovi svih dečaka i mladića. Dočekuju vas čika Slavko Skakavac i čika Ljuba - Binder, gardaroberi. I prvi put oblačite dres, čije ćete boje braniti. Navlačite štucne, obuvate kopačke. A onda, obučeni u dve različite boje dresova, vi i protivnici, suparnici, silazite drvenim stepenicama, merdevinama, ili lotrom, zavisi kako je ko zvao ovu, drvenu, napravu. I dok stojite na vratima te kućice, dole, na pesku, čeka vas masa ljudi, navijača, koji viču i aplaudiraju.

Izlazite na teren. Travnat i zelen. Igrate. Po završetku utakmice, rezultat: radost ili tuga. Na poluvremenu kriška limuna, ponekad čaj.

Kad spomenete reč kućica, reč se pretvara u peskovitu plažu. Na toj plaži se zakazuju sastanci. Na njoj se kao leptiri, love pogledi. Zaljubljuje se. Pati. Nada. A voda protiče, protiče, protiče, potsećajući nas da će sutra, možda već sutra, biti sve drugačije. Dve staze se „uliju u treću, novu stazu.

Kućica je mesto na kom smo najslađe pojeli ono što smo na plažu poneli za užinu. To je sladoled iz kolica koja je gurao slzdoledžija, divlje kruške, klakeri, boza.

Kućica vas asocira na poglede koji su ponekad, grejali jače od Sunca. Ona je bila zavetrina od mnogih vetrova. Moglo bi se još mnogo o njoj reći. O večerima, o zalascima Sunca, o mesečini, o poljubcima, pa i o suzama.

A onda su se vetrovi vremena, svom silinom, obrušili na nju. Sirota, nije izdržala.

Pala je. Naslonila se neka nevilljiva snaga na nju.

Kućica je ostala, kao pojam, kao simbol našeg detinjstva, mladosti i ljubavi.

Lep je to kraj. Dolma, koja brani Novi Bečej od reke Tise, ima baš tu, kod samog centra grada, oblik potkovice. Onaj ispupčeni deo, okrenut ka gradu, gotovo se uvukao u njega. Ako bi smo krake potkovice okrenuli prema severu, onda sa istočne strane potkovice, između dolme i prvih kuća, nalazilo se malo jezerce. Bilo je, budući da je oivičeno dolmom i kućama, uvek mirno i glatko. Uvek je bilo čisto, obzirom da je izvor imalo u podzemnim vodama. Taj deo Novog Bečeja, ljudi su zvali - Venecija.

Iako je plaža na Tisi, bila udaljena samo stotinak metara, mnogi su se kupači odlučivali za Veneciju. Bilo je tu i čamaca. Vožnje čamcima bile su nezaboravne. Naračito kad je Sunce zalazilo.

To jezerce je vremenom nasipano i isušivano. Ipak, trajalo je. Deca su, u nedostatku čamaca, donosila od kuće drvena korita i u njima se vozila, veslajući lopatama, daskama, a najčešće rukama.

Posle drugog svetskog rata, posle oslobođenja našeg grada, u Gerberovoj pivari, u dugačkoj kotarki, ležala su zaboravljena „korita", u kojima su, u zimskim uslovima ratovanja, prevoženi teži ranjenici. Puna kotarka je bila tih „korita". I ona su, ta korita, korištena višestruko: kao čamci, kao sanke i kao ležajevi, naravno, ako su napunjena travom, ili senom, a ponekad i opalim lišćem.

Koristeći ih kao sanke, spuštali smo se sa dolme (nasipa) i padali u duboki sneg.

Veneciju su isušili. Više nije bilo one razdraganosti. Dno jezera je ličilo na pustaru. Jedino je, s vremena na vreme, mala pumpa, kad vodostaj Tise poraste, prebacivala vodu iz reke u tu pustaru, odnosno, kanal koji je kroz nju prolazio.

Tada bi sa vodom bile prebačene i ribe, pa su dolazili pecaroši i ptice, a ponekad, iz šume Gradišta, srndaći, zečevi i ostala divljač.

Tada bi se pojavili i retki kupači, tek toliko da nas podsete na one dane Venecije pune sjaja, na one dane kad je u našem gradu postojala Venecija.

Na jednom delu tadašnjeg jezera, sada se nalazi Zelena pijaca. Mnogi, koji na tu pijacu dolaze, ne znaju, kakvo je zvučno ime imao taj kraj Novog Bečeja. Nekada, naravno.

Čim se spustite sa dolme (nasipa), kod Velikog magazina, na stazom, koja vodi kroz vrbe, krenete prema Tisi, obavezno prođete pored kolibe deda-Cvete Iče. Da, ta staza prolazi na metar - dva od te, deda-Ičine kolibe.

Od naboja, ili od čerpića, okrečena belo, verovatno, da bi bila uočljiva na zelenoj pozadini šume kojom je bila okružena, ličila je na velikog belog leptira, ili na galeba koji leži na gnezdu, umoran posle višečasovne igre.

Imala je jedan prozor, okrenut prema reci. Kako skrenete sa staze, koju sam već spomenuo, prođete pored male šupe, koja je kao rep izrastala iz kolibe, a u kojoj je deda Cveta držao koze. Ponekad jednu, a ponekad dve, a naravno i jariće kad se koze ojare. Onda mala kujna. Ulaz skoro. Tek toliko da sneg nošen vetrom ne natrapa direktno na vrata sobe. Iz te kuhinje je kadio (ložio) peć, seljačku peć. Na kraju soba. Jedan krevet i jedan sto. Umivaonik metalni, sa lavorom.

Okolo kolibe trava. Divna trava. Livadska. Trava na kojoj su se odmarale letnje večeri i povetarci. Iza kolibe žirova šuma.

Koliba se nalazila na malom brežuljku. Kad se reka izlije iz korita i poplavi celu šumu, ona opet liči na galeba koji pliva. Tada Cveta Iča uzima čamac i vesla i čamcem odlazi u grad.

U toj kolibi su, povremeno, živele dve mlade žene. Prodavale su ljubav. S večeri bi deda Cveta Iča palio petrolejku i nekom starom krpom prekrivao stakla prozora. Iako je prozor bio mali, krpa nije mogla sve da pokrije, da sakrije od naših mladićkih pogleda. Navraćali su ljudi. Mi, momčići, smo zavirivali i zajedno sa jablanovima i Mesecom, koji je kružio nad šumom, slušali kako noći uzdišu.

Iz kolibe je izlazio Cveta Iča i oslanjajući se na štap, koji je stalno nosio sa sobom, jurio nas no šumi. Bio je visok i tanak, kao štap, a ličio je na štuku.

Na osušenu štuku. Jurio nas je, a onda, zastajao i samo mahao štapom, držeći se, jednom rukom, za srce. Oči su mu bile pune mesečine, a dve zenice su ličile na dva puna meseca. Stajao je, tako, sve dok se nije uverio, da smo otišli i da se nećemo vraćati. Onda se okrenuo i otišao prema kolibi. Pod njegovim nogama šuštalo je prvo opalo lišće koje je vetar oborio sa jablanova.

Kolibe Cvete Iče i onih mladih žena više nema. Ostala je samo staza, koja se provlači kroz procvetale kupinjake i sećanje.

Strana 1 od 8

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak