Pošao sam u drugi razred osnovne škole kad smo počeli da spremamo program za školsku prired­bu. Učestvovala su sva četiri razreda. Naš razred je trebalo da spremi dve recitacije. Jednu Radiša, a jed­nu ja. Pripremali smo se odvojeno, svaki razred po­sebno, sve do nekoliko dana pred priredbu. Onda smo se svi zajedno našli na pozornici.

Za razliku od Radiše, koji nije do tada učestvo­vao ni na jednoj priredbi, ja sam u prvom razredu imao neku ulogu. Nije to bio veliki tekst, ali sve jedno, ma koliki da je bio, računao se u iskustvo.

Možda baš zbog toga što je bio kratak i danas ga se sećam: »A ja ću u zoru cveće da zalivam na prozorima što je-u tome uživam.«

Istina, nije bilo samo to. Gledao sam ja i prave glumce. Prvog maja, prve ili druge godine posle oslobođenja, na otvorenom prostoru, u šumi Gradišta, sko­vanih od trupaca topole, bilo je pet-šest pozornica. Na svakoj se igralo. Igralo se ceo dan. Šta? Ni danas ne znam. Mislim da se na jednoj igrao Cankarev »Sluga Jernej i njegovo pravo«, a šta još, to ne znam. Pe­desetak metara dalje, a možda i bliže, tekla je Tisa. Bilo je divno. Stajao sam kraj jedne pozornice, a za­tim odlazio do druge i tako sve do večeri, kao da sam znao da će mi sve to biti potrebno već posle nekoli­ko meseci.

Učiteljica četvrtog razreda je pripremala neki pozorišni komad, a ja ni danas ne znam kako se zvao, ko ga je napisao i koliko je delova imao, i ako sam igrao u njemu. Znam da je trebalo da igramo neko kolo. Jedan od učenika nije naučio korake, a učiteljica, misleći da sam ja talentovaniji, na moju nesreću, uba­ci mene. Pored ovoga, ja sam u tom komadu igrao i carevog doglavnika.

Bilo je još svega dva-tri dana do priredbe kad mi učiteljica Danica reče da zamolim mamu da dođe do nje. Umesto mame, došla je moja sestra. Ona je, obično, sve poslove koji su se ticali mene obavljala, valjda, od mog rođenja. Sestra je pred učiteljicom ši­rila ruke kao da se pravda, ova je slegala ramenima kao da razume, ali eto, treba.

Učiteljica je rekla sestri, to sam saznao kasni­je, kad sam stigao kući, da me za priredbu malo sveča­nije obuku. Kad su ovo čuli, moji se uhvatili za glavu. Ali mama reši situaciju. Pokvare jednu lanenu slamaricu i sašiju mi novo odelo. Manžete na bluzi i krag­nu naprave od neke stare vojničke bluze. I dobijem ja, pošto nisam imao cipele, krpene patike.

I dođe onaj dan, ali hladan i vlažan. Susnežica neka. Čim sam izišao na ulicu, voda mi natopi patike i noge.

Radiša je već stajao na pozornici kad se zavesa podigla.

- Sad! — viče učiteljica Danica. Radiša se pokloni i počne:

- A mr... a mr... a mrmr... a mrtki fatidam proklet do veka!

- Dalje! Dalje! - viče učiteljica Danica.

- A mr... a mrmr... a mrtki fatidam neka je mrdak do veka!

- Zavesu! Zavesu! - viče opet učiteljica Da­nica.

Zavesa polako pada, jer je dogovoreno da se zavesa spusti sa poslednjim rečima recitatora.

Dođoh na red i ja. Prođe recitacija. Odigrao sam i kolo. Kako? To samo ja znam. A onda dođe ono...

Car sedi na svom tronu. Velika stolica neka. Iza njega doglavnici. Jedan od doglavnika i ja! Noge mi mokre, peć se razgorela, ja se razgrejao i dremam. Znam da treba da viknem: »Ura na cara Sultana!« Znam da treba, al kad? Radnja teče dalje. Ja zaspao. I jednom ja viknem ono: »Ura!« Onda vidim da još nije trebalo, da je rano, i brzo čučnem iza cara. Pub­lika se smeje, glumci se smeju, svi se smeju. Samo učiteljica četvrtog razreda i ja, samo nas dvoje ozbilj­ni. Samo nas dvoje shvatamo da je sve propalo i da se više ništa ne može popraviti.

Pogledam peć. Bila je ranije užarena, a onda se i ona ugasila kao da je predosećala kako će se sve ovo završiti i kad će se završiti.

Izišao sam iz zgrade pozorišta. Susnežica je i dalje padala. Vetar se upinjao da ugasi ono nekoliko retkih sijalica po stubovima, koje su više žmirkale nego svetlele. Nisam žurio. Išao sam polako. Išao sam kao da sam zalutao. Patike su kupile vodu sa mokrih trotoara. Poželeo sam, onako dečački neodoljivo, da još jednom vidim one pozornice od trupaca topole.

Da još jednom stanem ispred njih.

Prozori učionice su bili otvoreni. Između dva reda klupa šetala je nastavnica Danijela. Bio je to čas upoznavanja. Ustajali smo jedan po jedan i glasno iz­govarali svoje ime i prezime. Nastavnica je samo klimala glavom i pokatkad odgovarala: »Dobro, sedi!« Ne sećam se da li smo svi uspeli da se predstavimo. Zvo­no oglasi kraj časa. Dok je ona uzimala sa stola dne­vnik, u učionicu je ušla Juca, nastavnica matematike. Nešto su razgovarale, a onda nastavnica Juca priđe meni.

— Srđane, — reče ona, — evo ti karta za snabdevanje, idi u kasapnicu i kupi nastavnici Danijeli meso. Ona se skoro doselila i malo koga poznaje, ti ćeš to bolje obaviti.

Uzeo sam kartu i otišao. Redovi su u to vreme, bilo šta da se kupuje, bili dugi. Veoma dugi. No, kako sam ja otišao rano, odmah posle nastave, bio sam među prvima. Ali to je kratko trajalo. Kako je vreme odmicalo, red je bivao sve veći, a ja sve dalji od vrata kasapnice. Posle čekanja od tri-četiri sata kasapnicu su otvorili. Dođem na red i ja.

— Za čega ćeš?

Ja sam, zbunjen, ćutao. Kasapin je, velika Ijudeskara neka, sa velikim crnim brkovima i velikim obrva­ma, nešto manjim od brkova, uprskan mrvicama svežeg mesa po licu, vrteo nervozno onu sataru mesar­sku i nakon čekanja od minut-dva, upotrebivši do kra­ja bas svoga glasa viknuo:

— Za čega ćeš!

— Za... za supu, — kažem i zažmurim. Kasapin, zloća neka, vidi s kim ima posla, nato­vari mi više kostiju nego mesa.

Odnesem ja meso. Nastavnica Danijela uzme onaj zamotuljak i reče: »Dobro je«.

Ja se taman okrenem da pođem, kad ona vikne:

— Šta je ovo! Šta si ovo doneo? Zar je ovo meso?

Ja stojim. Ne smem ni da krenem, ni da se okrenem.

— Nosi ovo!

Taman posla, mislim ja, da još jednom idem kod one zloče kasapina! U ušima mi je još uvek od­zvanjalo ono: »Za čega ćeš?«

— Jao! — još jače zajauka nastavnica Danijela. — Pa, tebi su odsekli i više karata. Idi mi s očiju!

Sva sreća što je sutradan bila nedelja, pa se nastavnica Danijela i ja nismo videli.

Dođe ponedeljak i čas nastavnice Danijele.

Izađi! — reče nastavnica Danijela čim uđe u učionicu, a gleda u mene.

Ko? Je I' ja? — pravim se lud, tek toliko da dobijem u vremenu.

Ti, — kaže ona, a oči zatvorila, pa izgleda kao da se preslišava.

Izađem. Uzmem kredu.

— Napiši, — kaže ona, — latinicom slovo »G«. Ja stao pa ni makac. Zaboravio kako se piše la­tinicom slovo »G«.

— Šta je? Ne znaš? Hajde ti! — pokaže drugog učenika. Zatim se samo čuje — Ti! Ti! Ti! ...

Izlazi jedan po jedan učenik i niko ne zna.

— Za sutra ćete mi napisati po trideset stra­na slova »G«. I ne samo za sutra. Svakog dana, sve dok ne kažem da je dosta.

U knjižari nastala nestašica svezaka. Od rodite­lja tražim sve više novaca, a oni se ljute i sve češće pitaju:

— Šta radiš sa tim propisovima? Valjda ih ne jedeš? Praviš aeroplane, zmajeve, šta li?

Pored pisanja, nastavnica Danijela nam zada da čitamo basnu »Petao i kukavica.« Čim pregleda sves­ke, kaže: »Otvorite čitanke...«

— Na strani osamdeset devetoj, — dodajemo mi.

Jednog časa počnu da čitaju oni iz poslednjih klupa, a drugog mi iz prvih.

I od toga dana pa sve do danas stalno mi u ušima odzvanja: »Kako ti, mili petle, glasno i lepo pevaš!

A ti, kukavičice draga, kako ti vezeš glasom le­po i tako dugo! ...«

Setim se i nastavnice Danijele kad god pro­đem pored škole i ugledam otvorene prozore učioni­ca.

Bio je uvek događaj kad su moj otac i trgovac Bergl, krajem meseca, obračunavali ono što smo kupovali u njegovom, Berglovom dućanu.

— Ne, to nije moguće! Tu nešto nije u redu! — uveravao bi moj otac trgovca Bergla.

— Znači, Vi sumnjate u mene?

— Ama, ne, ne sumnjam! Ali ipak nešto nije u redu.

— Pa, secovali su ponekad i dva puta dnevno! — reče trgovac Bergl.

— Molim Vas, — rekao je moj otac, — da im više ne date da secuju.

— Molim. Kako Vi kažete.

Upravo posle jednog takvog obračuna, otac nas pošalje kod Bergla da donesemo neke sitnice.

Dućan trgovca Bergla se nalazio preko puta lu­teranske crkve. U njemu je bilo svega i svačega. Veoma širok asortiman. Ipak, mi smo, moj brat i ja, znali skoro za svaku stvar gde stoji, kao da smo od rođenja učili trgovinu u ovoj radnji.

Sećam se: prebačene preko neke motke visile su čojane patike. Bilo je raznih brojeva, raznih veličina, ali za mene nikada nije mogao da se nađe broj. Ili su patike bile velike, ili male, ali za mene broja nije bilo. Nije pomoglo ni plakanje, a plakao sam, da budem iskren, najviše u životu baš zbog tih patika koje su visile preko motke u dućanu trgovca Bergla.

Hteo sam da uzmem i dva broja veće, i dva broja manje, samo da ih imam, ali badava. Trgovac Bergl mi je, u šali, predlagao da skratim malo noge, a ja sam i na to bio spreman. Onda me je uveravao da će on, već koliko sutra, nabaviti patike za mene i da ne­ma potrebe da noge kratim.

Trgovac Bergl uđe u dućan.

— Dobar dan! — odgovorio je na naš pozdrav, a zatim dodao: — Želite?

Poslao nas je otac, — reče brat, — da nam date kilogram šećera i dva kilograma brašna.

Pogledao nas je. Baš u tom trenutku, kada je pogledao, ja sam gurao brata i gunđao mu:

— Jedno secovanje...

Još nešto? — pitao je trgovac Bergl.

— Jedno secovanje, — reče brat.

Trgovac Bergl se zabezeknuo: »Šta vama fali? Pa, sve do sada sam raspravljao, sa vašim ocem, o secovanju! Ne može secovanje! Šta još?«

— Pa, otac je rekao.

Brat pogleda u mene: »Pa, rekao je da nam da­te da secujemo.«

— Da li je rekao? — obrati se trgovac Bergl meni.

— Jeste! — odgovorio sam ja. — I još je re­kao da mi Vama to pošteno plaćamo.

Je I' te?! Pa kad mi pošteno plaćate, izvo­lite!

Mi smo već bili spremni da iziđemo iz radnje, ali on ponovi: »Izvolite, secujte!«

Brat pogleda u mene, pa u trgovca Bergla. Spu­sti korpu na pod i pođe prema limenoj kutiji, koja je sa gornje strane, bila kao rešeto izbušena, a sa pred­nje je imala dva otvora. U kutiji su bile obojene male kuglice, a svaka boja je vukla po neki zgoditak, izu­zev crne. Kad dugačkom iglicom oslobodite put kug­lici, ona izađe na otvor sa prednje strane.

Kad sam video da će brat da secuje, ja sam se počeo buniti i vikati: »Ja ću!... Ja ću!«

Brat je morao da popusti. Uzeo sam iglu i ona­ko nasumce počeo bosti po rupicama na poklopcu. Ni jedna kuglica nije izišla. Kad su svi već izgubili str­pljenje, ja sam isecovao... crnu!

Videvši šta sam učinio, pogledao sam brata. I on je pogledao mene. Osetio sam na sebi i pogled trgovca Bergla.

— Može li još jedno secovanje? — pitao je brat, pružajući mu knjižicu da ubeleži. Trgovac Bergl uze knjižicu, pogleda mene i brata i klimnu glavom u znak potvrde.

Sada je brat uzeo iglu. Žuta! Dobili smo čoko­ladne bombone sa rumom.

Trgovac Bergl vrati knjižicu ne ubeleživši ništa. Izišli smo. Krenuli smo kući. Putem smo se prepirali. Ja sam tražio bombone, a brat mi se zaklinjao da vi­še nema. I posle svake zakletve ja sam dobijao još po dve poslednje.

Otac nas je čekao: »Da li ste secovali?« — pi­tao je.

Pogledao sam brata. Klimnuo je glavom.

— Samo dva puta, — rekao sam.

Ćutao je. Posle pauze, koja je trajala nekoliko minuta, rekao je, uzdahnuvši: »Više nećemo pazariti kod trgovca Bergla.«

I zaista, posle nekoliko dana, vrata dućana su bila zatvorena. Na njima je bila nacrtana šestokraka zvezda.

Prošlo je dosta godina od kada je velika šatra cirkusa »Medrano« stajala u dvorištu kafane »Kruna«, onako, nepomična kao brod kad se nasuče na neki sprud i tu ostane da čeka i da se nada. Da, baš ta­ko. Vreme, ono ratno, držalo je šatru prikovanu za ze­mlju kafanskog dvorišta, baš kao sprud brod, šćućuren u ovaj ugao sveta, povučen u sebe, cirkus je krio bezbroj tajni, koje su se rađale u sobama pokretnih prikolica, otkrivajući tek po koju, koja tada i nije više bila tajna.

Nije bilo one veselosti, živosti, koja se može naći baš u cirkusu. Najtužniji je bio klovn, tridesetgodišnjak koji je često gledao kako iz prikolice, u kojoj su stanovali on i žena, lepa i desetak godina mla­đa od njega, izlaze nemački oficiri, a ona im razbaru­šene kose i otkrivenih grudi maše.

Video sam to lice, klovna, na jednoj umetničkoj slici, a evo danas i na plakatu kojim cirkus »Medrano« poziva građane da ga posle tri decenije opet posete.

U cirkusu od pre tri decenije živela je i jedna devojčica — Marta. Bila je cirkuska zvezda. Zvezda koja je sjala punim sjajem na sumornom nebu onog vremena ratom uzburkanog. Danju se nije razlikovala od ostalih devojčica. Bila je samo učenica prvog raz­reda osnovne škole.

Jednog jesenjeg dana, posle obilnih kiša, došla je sloboda. Ne bih mogao da kažem da li smo bili nestašniji nego ranije, da li smo bili veseliji, sigurno jesmo, ali znam da nam je Marta, pre početka nasta­ve, a i za vreme pauza, izvodila ponešto iz svog re­pertoara. Skakali smo i vrištali. Pokušavali smo da u-radimo bar nešto slično onom što je Marta mogla. Najčešće nismo uspevali.

Rat je bio završen, ali ratne teme nisu prestajale da kruže među nama. Naročito je na časovima likovnog, rat, kao tema, bio prisutan.

Sećam se: jednom sam nacrtao, na listu crtan­ke, neki događaj iz rata. Učiteljici se dopao taj crtež, pa mi predloži da to isto nacrtam na velikom tabaku za učionicu. Međutim, to je prevazilazilo moje mogućnosti. Što je vreme više odmicalo, situacija se sve više pogoršavala. Hartiju, koja je u to vreme bila i retka i skupa, redovno sam upropaštavao.

Učiteljica je već počela da gubi strpljenje. I na kraju, na moju veliku sreću, to sam tek kasnije shvatio, sličan crtež je imala i Marta, devojčica iz cir­kusa. I poslednji tabak hartije učiteljica dade Marti. Posle nekoliko dana, crtež sa ratnom temom bio je na zidu naše učionice.

Bilo mi je žao i krivo. Nisam mogao da shva­tim da neko može, bar što se crtanja tiče, da da više od mene. Ne znam da li sam mrzeo Martu, da li sam joj zavideo, ili i jedno i drugo, ali sam je, uvek kad je prolazila kraj mene, povukao za velike i lepo opletene kike. Nikada nije vrisnula, nije rekla učiteljici. Samo bi me ponekad pogledala i odlazila dalje.

Došlo je proleće. Marta nije došla u školu. Ču­li smo da cirkus napušta naš grad. Sutradan se čulo treštanje cirkuske muzike. Istrčali smo na ulicu. Dru­mom koji je prolazio pored naše škole, kretala se ko­lona cirkuskih prikolica koje su vukli konji. Kolona je ličila na ulicu velikog naselja, a ja sam tu ulicu nazvao: Ulica »Medrano«.

Primakli smo se sasvim blizu puta.

Vratite se! — uzalud nam je dovikivala uči­teljica.

Marta! Marta! — vikali smo i trčali za koli­ma i sve brže sustizali točkove.

Kolona se nije zaustavljala. Išla je polako dalje. Marta nam je iz kola mahala. Mahao nam je i crnac, koji je gutao sablje i mačeve i lizao usijano gvožđe. Pri polasku nam je otkrio tajnu: na jezik je stavljao parče goveđe džigerice, a onda na džigericu stavljao užareno gvožđe i jezik bi prštao.

Krivina, prva na putu, poče da guta ulicu »Medrano« kao ogromna čeljust neke nemani i ulica usko­ro nestade.

Uđosmo u učionicu. Sedosmo svako na svoje mesto. Pogledao sam Martin crtež i u mislima potr­čao za njom.

Evo, posle trideset i tri godine, »Medrano« je opet u našem gradu. A Marta?...

Novembar. Jutro. Ono jutro kad je Zvezdan po­čeo da hramlje na levu zadnju nogu.

— Još sinoć je hramao kad smo se vraćali — reče Pera, Zvezdanov vlasnik, čovek pedesetih godina.

Izveo ga je iz štale i doveo da ga upregne, a onda, kao da se predomislio, svezao ga za stranicu špeditera i rekao ženi:

— Idem da zovem čika-Milutina. Neka mu po­gleda nogu.

— Zašto ne ostaviš, pa kad se vratimo? Sad je već prilično kasno.

Pera još jednom pogleda konja, a zatim baci pogled ka ženi, pa onako, poluglasno, kao da sam se­be pita, reče: »A šta ako mi stane na pola puta?...«

Žena slegnu ramenima.

Pera ode, a zatim se vrati zajedno sa čika-Milutinom, kovačem u penziji, malim, zdepastim čovekom, ali još uvek dobrodržećim.

— Drž' mu nogu! — naredi čika Milutin. Pera prilazi Zvezdanu i pokušava da ga uhvati za nogu: »Zvezdane!... O, Zvezdane! .. 0! ...«

Zvezdan se uznemirio. Ne da nogu.

— Ne ide! — Kaže Pera.

— Donesi uže, da mu vežemo nogu! — nare­đuje čika Milutin.

Pera skida sa špeditera uže i pokušava da ga obavije Zvezdanu oko noge.

— Ko mu je odsek'o rep? — pita čika Milutin, uzima od Pere uže i pokušava da sam stavi omču Zvezdanu oko noge. — Ne treba seći rep. Sad bi mo­gli i bez užeta, samo da mu je rep duži-kaže čika-Milutin.

— Da ima boks, — umešam se ja.

— Šta će boks? — pita čika Milutin, skoro uvređen i uspravi se.

— Pa, bilo bi lakše, — pokušavam je da popra­vim situaciju.

— Ne smeš ti konja u boks! Konju, kad se uz­nemiri, može svašta da se dogodi. Kad sam ja učio ler, moj ler majstor je imao boks za konje. Mi smo ga onda zvali mašina za konje. Jednog (dana dođe je­dan Kumančan, dovede jednog ždrepca da ga potkujemo. »Držite mu nogu!«, kaže majstor. Probam ja, pro­ba Kumančan, gazda pastuva, ne ide! Probamo i sa uzetom, opet ništa. »Meti ga u mašinu, svetac ga njegov!«, kaže Kumančan, Moj majstor se nećko, al' kad je video da ne ide da ne možemo da ga saplajšemo, pristane-mete pastuva u mašinu. Miran pastuv ni da mrdne. Kad je bilo gotovo-pastuv mrtav. Im'o je sr­čanu manu. Posle je taj Kumančan tužio mog majsto­ra. Sud naredi da mu majstor kupi drugog pastuva. Odma' je pokvario mašinu. Svi koji su posle dolazili da potkivadu konje, morali su konjima da drže noge. I od onda... A ti bi u boks meto konja?!

Zvezdan se malo umirio. U stvari, Perina žena, koja se već bila popela na špediter da namesti sedište, uhvatila ga je za glavu i polako mu nešto tepala.

— Zateži! — reče čika Milutin i pruži Peri kraj užeta.

Pera zategnu konopac i noga poče polako da se grči sve dok se kopito ne nađe u Perinim rukama. Čika Milutin uze, jednom rukom, nogu konja, a dru­gom, u kojoj je držao nož za čišćenje kopita, prevuče nekoliko puta preko obolelog kopita. Zvezdan se za trenutak uznemiri.

— Ima nešto u kopiti, — kaže Čika Milutin. — Nabo se na nešto. Moraš zvati veterinara, neka pogleda, neka mu da jednu inekciju za svaki slučaj.

Pera je imao samo dva konja. Sa jednim ne bi mogao da izvuče pun špediter kukuruza, jer zemlja je nakisla, putevi su raskaljani, istina, bolji su svakim danom, ali još uvek teški i za dva konja... a berba je... mora se...

Krenuli smo. Kada smo izišli iz sela, sunce već poče izlaziti. Probijalo se teško kroz gustu masu magle, pa se čoveku činilo da više tone; nego što izranja. I njive su bile daleko... i dani kra­ći...

— Ima puno plesnavog, — kaže Pera dok ide­mo prema drugom kraju njive. Jedno vreme se ne ču­je ništa; sem šuštanje stabljika.

Dobro je rodio, samo da je zdrav, — kaže Pera, držeći u jednoj ruci klip kukuruza do pola beo od plesni. — Malo je bilo sunca, — kaže podižući oči sa klipa kojeg je držao u ruci.

Kroz stabljike kukuruza naziru se, na kraju braz­da, stubovi dalekovoda.

— Kad se vratimo, nabiraćemo jedan špediter da odnesem na kotarku, — kaže Pera.

Biramo. Malo je dobrog.

— Možda će onaj, na onoj drugoj njivi, biti ma­nje pokvaren, — kaže Perina žena, polako, pa čovek oseća kako se reč pretvara u želju i strepnju u isto vreme.

— Vi, kad natovarimo, berite, dok se ja ne vra­tim, a onda ćemo još samo jedan špediter, pa kući.

Odlazi. Mi beremo dalje. Brazda... dve... ru­čak.

Vetar nemirno trčkara poljem, podiže lišće sta­bljika kukuruza i zavlači se u sadenute kupe.

Opet brazde. Sati prolaze. Proleti neka ptica. Vozovi čas u jednom, čas u drugom pravcu protutnje. Vraća se Pera. Čuje se lomljenje stabljika-pravi put.

Tovarimo. Sad više ne biramo. Ovaj špediter kukuruza nosimo kući. Pera, sa punim špediterom, izlazi na je­dan kraj njive, a mi, sa odećom i lajtarom, na drugi kraj, dvadesetak metara dalje.

Pera se penje na špediter i kreće. Posle dese­tak metara silazi. Mali uspon će preći pešice.

— Da lakše bude konjima, — kaže zaustavlja­jući konje.

Izađosmo na asfaltni put.

— Ovde možeš da pokasaš, — kaže Perina že­na. — Ovde nema blata.

Pera ćuti.

— Pokasaj! — opet će Perina žena.

Pored nas prolaze traktori. Prođu i izgube se iza krivina, ili iza nekog duda. Pera blago dodirnu oznojana Zvezdanova leđa. Konji par koraka pokasaju, a onda opet lagano, korakom.

— He, kad je Zvezdan bio mlad, kad smo ga po­čeli vatati u kola, pa kad se uveče vraćamo, on, Zvez­dan, samo podigne glavu, pa kad vidi da ima nekog konja ispred sebe, počne da kasa. Nije mog'o da doz­voli da ga neko obiđe. Sad...

Pera poče da vrti glavom i da širi ruke, držeći u jednoj uzde, a u drugoj bič. Traktori odmiču...

— Pokasaj! — pokušava opet Perina žena.

— Šta vredi, — kaže Pera, — njih, — pokaže na crvena svetla traktora, — nećemo stići.

Bio sam umoran. Činilo mi se da je i sunce već bilo umorno, da mu je trebalo ceo bogovetni dan da pređe sa jedne na drugu stranu druma. Uskoro po­češe da se pale svetiljke. Konji su pokasali još nekoIiko puta. Umotan u pokrovac, zaspao sam. Kroz san sam čuo razgovor između Pere, njegove žene i osta­lih nadničara. Pričali su o Zvezdanu. O njegovoj je­seni.

Strana 1 od 3

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak