XIX

Moja Smuđarska pijaca sva zelena. Prosto se tezge smeju. Mlado ovo, mlado ono, pa i to i to mlado. Da prsne. Pojure sokovi od prenabrekle mladosti, nestrpljive i podatne.

Piljarice prepričavaju masne viceve i još masnije, kažu, istine o drugaricama i gospođama Pangrada. Smeju se kao Eskimke u krevetu. Od srca i celim telom. Čela im se orose od naleta zadovoljstva i lascivnih domišljaja.

Mora da su vlažne, mislim dok im gledam zacaklene oči i rumenilo. Da ih dirneš, opekao bi se. Dobra hrana, čist vazduh pa onog nikad dosta.

Premeću preko dlana mladi grašak šećerac a on, samo što ne zaigra čardaš. Pušle mladog luka naslagane, pune su čednosti i velikih, neslućenih mogućnosti kao Hor bečkih dečaka. Rotkvice, te ulovljene male i neobuzdane poljske bludnice, što svakog jutra i večeri uživaju u kupanju — oblio stiđ. U njih gledaju kožnati lanjski krompiri kao onemoćali bludnici, tek izašli iz mračnog burdelja i zatečeni na svetlu dana kraj toliko lepote i izazova. Boranija, onako anemična, isteglila mahune pa se sunča. Celer sav razbarušen. U svakom listu po jedan Raspućin.

Ispred sebe čujem groktanje buldožera.

Odem da vidim.

Ruše moju Narodnu kuhinju.

Okupili se abonenti. Gledaju i tuguju.

I ja sa njima.

-

Pođem rano ujutru u redakciju »Nizine«. Da budem prvi i na taj način izrazim zahvalnost Tasi za ono sa drugom Ganetom. Znam da i on rano dolazi. Zateći će me kad stigne.

Nema ga.

Već se okupila cela redakcija a on još nikako da stigne. Splasnula i moja želja da mu na ovaj način izrazim zahvatlnost. Pomalo sam i ljut na njega. Zašto da baš danas ne dođe kao svakog drugog dana.

Tek oko jedanaest otvaraju se vrata redakcije i Tasa se pojavi u okviru dovratka. U rukama mu nekoliko »šlajfni«. Gleda po redakciji. Nestrpljiv je.

— Ovakav tekst više ni od koga neću da vidim — kaže i okreće »šlajfnu« prema nama. — Tako ne pišu ni početnici, a ne reporteri.

Tajac.

— Diletantski! — nastavlja Tasa. — Kao da je osnovac pisao nogama. Nema mašte a ni pameti. Da ga od sramote ni u WC ne zaboravaš.

Ne znamo o čemu se radi a pogotovu ne o čijem tekstu.

Znamo da je nekog od nas.

— To je nadri — reportaža bez ikakvog političkog osećaja za stvarnost, ovaj naš život i kretanja društva — krja Tasa. — Čak i apolitično!

Strašna reč: apolitično. Etiketa koju posle kao majmun možeš da trzaš sa čela ali bez uspeha. Kad ti se zalepi — samo u mišiju rupu. I da ne talasaš.

— To je: kako mali Đokica zamišlja izvoz sa privrednog prostora Sreza i Pangrada — Tasa je sasvim jasan.

Moj tekst — proleti mi misao kroz mozak kao sečivo noža.

— Đubre matoro! — vrisnem. — Pre nekoliko dana si taj tekst hvalio. Sinoć si me, zbog tog teksta uputio na druga Ganeta.

Krv mi je udarila u glavu.

Skočim sa stolice, zgrabim je i prosto ne osećajući njenu težinu bacim prema Tasi. On uspe da izbegne udarac. Da nije, ubio bih ga.

Pobeže Tasa u svoju sobu.

Krenem za njim uz zaprepašćene poglede mojih kolega.

Njegova vrata iznutra zaključana.

A on se ne odaziva.

Poplašile se Dunja i Mela. Samo trepću.

U jednom trenutku, povučem se nekoliko koraka da hrupim na zatvorena vrata ali se već u drugom predomislim.

Još ću zbog đubreta na robiju, pomislim.

-

Sedim sam u kafani »Štuka« kraj rukavca Velike reke, preko puta brodogradilišta. Tu je obdana bučno od silne lupe po gvožđuriji sa druge strane a sada tiho, skoro kao u bunaru. Tiše je u meni. I ne čujem pecaroše i radnike brodogradilišta koji, dok se navlači sumrak, tiho ćaskaju i ispijaju svoje rakije i špricere.

Razmišljam o tetka Leherki i čika Leheru, koji drže ovu egzotičnu kafanu sa ribljim specijalitetima i, uglavnom, lošim pićima. Kupuju ga ko zna gde. Mogu da zamislim i šupu u kojoj njih dvoje, uz veštičav smešak, prave rakiju od kukuruzovine. Onu daskovaču od koje se slepi.

Tetka Leherka je gazda. A čika Leher sluša, pravi najbolje čamce od hrastovine na ovom delu Velike reke i laka vesla koja jedva osećaš u rukama.

To dvoje ljudi vole svi koji navraćaju u »Štuku« ili ih put nanese na Pecaroško ostrvo. Ako ni zbog čega drugog, a ono radi kredita na koji se ovde može popiti i jesti. Zabeleži, dstina, tetka Leherka svaku cifru viljuškom. Samo, ko za to mari. Sad je važno da bude sad!

Tako sam sam.

Mislim da bih Tasu mogao udaviti a volim ga istovremeno. Prići ću mu, mislim, kad se ne nada pa ću ga uhvatiti za nos sa dva prsta i pred svima mirno vući po redakcijskom podu.

Zadovoljan sam tim prizorom. Bezmalo radostan.

Posle ću ga ostaviti, razmaknuti dva prsta.

Samo ću ga pogledati sa prezirom.

U sledećem trenutku me je žao što Tasa u tako bednom stanju i bespomoćan leži na redakcijskom podu. Priđem i podignem ga. I sve vratim u mislima u prvobitno stanje.

Predomislim se. Vidim ga opet onako jadnog na podu sa molećivim pogledom i oreolom gazde, sada u blatu i lažnog sjaja.

Ne mogu da se odlučim.

— Drug Tasa ti ovo šalje — kaže mi kad sam ušao u redakciju Dragoš Marin i pruža ceduljicu. — Zakijučao se i kaže da ga niko ne dira. Pokazao mi je i revolver.

Pogledam u ceduljicu. Na njoj piše moj radni zađatak.

Uzmem jednu šlajfnu i napišem: »Radne zadatke, sa uživanjem, primam neposredno od predpostavljenog. Takav je pismeni kućni red koji smo jednoglasno svi usvojili«. I dam to Marinu.

On pročita i nasmeja se.

— Odneću — kaže i ode.

Ne mogu da sednem. Sav drhtim.

Kolege gledaju u mene i ćute. Zabili noseve u mašine za svojim stolovima. Ali, ne kucaju. Kao da su se zamrzli u tom položaju iščekivanja.

— Samo je odškrinuo vrata — priča Marin kada se vratio sa drugom ceduljicom. — Uzeo tvoje pismo i rekao da sačekam. Posle mi je proturio ovu.

Pogledam.

»Ovo se neće dobro završiti!« — pisalo je.

— I neće! — kažem i stisnem zube. — Samo ti odškrini vrata!

Odem i sednem za sto.

Ohladim se.

Počnem trezveno da razmišljam.

Obuzima me, kao plima, strah.

Učinim pokret, nekontrolisan, da to osećanje odagnam od sebe.

Primetim da se kao ludak trzam a svi gledaju u mene.

Preplavi me ponos i stid a potom ludačka potreba da Tasu izgazim. Osećam se kao ulovljen u klopku.

— Peder! — prokomentarišem.

Pogledam po kolegama. Odobravaju. Čak i Predrag Spasić, redakcijska, ali i Tasina opozicija.

— Nosi pištolj — nastavljam iako me niko ništa ne pita. — Može da ga turi u dupe!

Svi se smeju. Opustili se, pa zatim malo po malo to se dogodi i meni.

Sad se cerekamo. Prepričavamo svaki đogađaj vezan za moje odbijanje da nosim Tasin psihički jaram. Da budem manipulisan. Svima je jasno, potanko sam im ispričao, zašto se Tasa tako izmenio prema meni. Priču o razgovoru sa drugom Ganetom i ono Tasino dugo piljenje u mene — dobro su razumeli.

Najzad, znaju Tasu.

— Sada si dopisni član redakcije »Nizine« — šali se Gera Kultura. — Imaš status akademika straha.

Svi se smeju.

Primetim da su se vrata malo odškrinula i da Dunja viri. Tasina izvidnica, shvatimo.

Svi ponovo ućute.

Opet sam tako sam i pored toliko kolega.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

  1. godine је izvršеnо оbјеdinjаvаnjе dо tаdа tri оpštinе, Nоvоg Мilоšеvа sа Bоčаrоm, Kumаnоm i Nоvim Bеčејеm.