XVIII

Prodali čoveka! — čujem kako sav u sportskom žaru priča Boško Sudijanić, naš novi redakcijski kolega.

— Kako prodali? — u čudu se javlja Dragoš Marin.

— Boško kao Boško — komentariše Goran Petrisavljević, novi foto-reporter i izvanredan poznavalac sportskih, posebno fudbalerskih prilika u Pangradu. — Dobar štos! Objasni Ijudima u čemu je stvar.

— Objasni ti — ljuti se Sudijanić jer će, vidi, izostati efekat priče koju je počeo.

— Ništa naročito — kaže Goran. — To je, u svetu, obična stvar. Fudbaler »Nizije« prodat inostranom klubu. Eto šta.

— Prodat? — pitam.

— Ne baš tako — nastavlja naš foto-reporter. — Kupio ga strani klub. Dao pare njemu ali i Fudbalskom kiubu »Niziji«. Oni su, uostalom, od njega napravili fudbalera pa je i red da imaju neke koristi.

Velika promena. Čovek, naše najveće blago, dobija ceduljicu sa deklaracijom o kvalitetu i cenom. To — pa u svet.

Samo da ne čuje moj otac, strahujem. On je odmah posle rata bio funkcioner Fudbalskog kluba »Združivanje« u mom rodnom mestu i terao moju majku da pravi brdo sendviča. Za bal koji je priređivan u korist Fudbalskog kluba. I žene ostalih članova isto su radile. O svom grošu. I prale opremu igrača, naizmenično. A brat i ja, od pete godine, na priredbi sa istom namenom svirali na klaviru u četiri ruke.

Sada, čuje se, ponegde se sve obavi i samo levom.

Eto, počeo sam estradno zbog fudbala.

I samo rođenje mi je bilo propraćeno predstavom koja se mogla kobno završiti po mog dedu.

Kada smo se moj, pola sata stariji brat i ja rodili kao blizanci od sedam meseci, ni mesni lekar Miler a ni apotekar Kulman nisu verovali da ćemo preživeti.

Onako plave i nikakve zamotali su nas u vatu između tri flaše sa mlakom vodom koja se stalno menjala. To je bio maksimalan domet tehničke opreme za spasavanje nedonoščadi u to vreme i u mom mestu.

Otac je hteo da nam da imena, kao iz narodne pesme. Da se zna da smo blizanci, braća.

Deda ni da čuje. Moj brat će morati, odlučio on, da nosi njegovo ime. Bio je živahniji a i prvo dete, pa makar i sa pola sata prednosti.

Brat mi onda počne naglo da plavi a na usta mu udari pena. Sav se zgrčio.

Ja živnuo. Nekako se bolje osećam a sve sam i manje plav. Tad sam odlučio da preživim u inat dedi koji je više nade polagao u brata.

Gleda Miler u mog brata pa klimne glavom. Malo posle to uradi i Kulman.

Deda gleda čas u jednog, čas u drugog. Smračio se. Vidi i sam: loše je tipovao.

A ja za inat, sve življi i življi. Pa od besa sav pocrvenim. Ono malo krvi u sebi nateram u lice i one delove tela koji su mi virili iz vate. Pa se još i počnem mrdati.

Tu prvi put pokažem snagu svoje volje.

Dedu to dotuče.

Jasno vidi: prevario se.

— Ovaj će nositi moje ime — reče ocu i pokaza na mene.

Ocu prekipi:

— Kako možete! — ljutito primeti. — To su moji sinovi.

Sad bih ja opet da poplavim ali još nisam mogao toliko da vladam svojim telom.

— On, ili ću se obesiti! — deda je bio jasan i nedvosmislen.

Da sam mogao, klekao bih pred oca da pusti dedu da se obesi. Još nikada nisam video obešenog dedu. Samo, nemam snage. Nije ni čudo, žurio sam da vidim što pre ovaj svet pa poranio, poveden bratom, čitava dva meseca.

Znam tačno šta bih rekao ocu. Samo ne umem.

— Pa, obesi se! — kao da me čuje, odgovori mu otac.

Deda izađe.

Bio sam u nedoumici: hoće li me izneti da vidim prizor. Hoće, smirim se, deda mi se veša samo jednom.

Osluškujem. Nije stao odmah tu, iza vrata, već mu čujem korake kako odmiče prema špajzu.

Znam po genetskim trgovima da u špajzu vise šunke i kobasice na jakim palicama koje se, opet, kukama drže sasvim čvrsto za tavanicu. To je, znači!

Deda opet, iskusniji od mene, misli drugačije. I on se uputio prema tim palicama i kukama ali računa: uže će staviti na kraj palice. Kada skoči sa stolice — palica će skliznuti i njemu ništa.

Sve je tako deda i uradio.

Popeo se na stolicu, stavio štranjku oko vrata i vezao je za jedan kraj palice. Uporan je bio pa je i skočio sa stolice koja se uz veliku buku o piksle preturila.

Samo, palica nije skliznula već joj se drugi kraj preprečio na tavanici.

Uplašeni bukom, otrče otac, Miler i Kulman do špajza. Kad tamo: deda u samrtnom ropcu samo trza nogama. Iskolačio oči pa mu došle kao dešnjak u česnici.

Brže — bolje odseku uže, daju mu veštačko disanje i protrljaju grudi sa leve strane.

Tako meni ostanu deda i njegovo ime.

Iako sam sve to preživeo i u najranijoj mladosti pokazao prisustvo svesti i buđnosti, danas ne vredim ni koliko levi zglob jednog fudbalera.

Istina, nisam na prodaju.

Kod Mirka i Anđelke u klubu Sreza, puno.

Mirko stiže sve. Da vidi šta kome treba i motri na Anđelku.

Ne mogu da se načudim. Anđelka je izuzetno mima žena, pocrveni na svaki pogled i samo gleda preda se. Zašto tolika Mirkova budnost?

Ljubomoran. Jedino to. A nema zašto.

U ovom klubu i večeras okupljene sve važne ličnosti Pangrada. Kao i svake druge.

Za nekoliko stolova se igraju karte. Ovde čuvari reda i poretka ne proveravaju u šta i u koliko.

Tu je i naš Tasa. Skoro svake večeri. Navrati na nekoliko sati da omiriše klimu, ponešto pita, onako uz karte i posavetuje se, proveri.

Tu se sklapaju važna poznanstva. Tu su nam svi najvažniji izvori informacija. Kad se tu dogovorimo, posle se lako nađemo za dan-dva i sve teče glatko.

Mnogi priželjkuju da seđnu uz baš taj i taj sto. Da se kartaju. Da kažu: ala Vi igrate druže taj i taj. Od Vas se ne može izvuči ni dinar. A i nije me žao što sam izgubio toliko i toliko. Bar znam da sam izgubio od majstora. Svaka škola se plaća.

Tasa mi diskretno daje znak da će doći za moj sto.

— Popričaj sa drugom Ganetom — kaže mi šapatom.

— Hoćeš piće?

— Ne pije mi se — odgovaram. — Nešto ću pojesti pa idem da legnem. Neispavan sam, Videću, pre nego što odem, i sa Ganetom. Izvoz bebi-bifa za londonske radničke menze?

— Da, upravo tako — složi se Tasa. — To je izvoz, razumeš?

— Kako da ne.

Tasa ode da kao pčelica nadleće stolove po klubu i skuplja informacije. Znao je da kaže: novinar mora uvek da zna mnogo više nego što napiše ili kaže.

— Dobro veče, druže Gane — javim se kad sam primetio da je ostao sam za stolom i brže bolje prišao. — Sami ste?

— Zdravo. Veoma retko budem sam. A volim, ponekad. Znaš da ovde niko ne dolazi da bi bio sam. I ti nešto smeraš?

— Hoću da pišem o životu ljudi u »drumskim krstaricama« — kažem s neba pa u rebra. — A malo bih i u svet.

Gane se nasmeje.

— Sviđaš mi se — kaže. — Iskren si. Ne uvijaš. Idi zovi Tasu.

Poskočim, zgrabim Tasu pod ruku i skoro ga dovučem za Ganetov sto.

— Tvoj novinar, ovaj tu, trebalo bi da o nama napravi reportažu.

— Razume se, druže Gane, — predusretljiv je Tasa.

— Daj mu malo para a ja ću ga »ukrcati« u kamion — hladnjaču pa neka putuje do Zebriga u Holandiji — objašnjava. — Tamo se polutke pretovaraju u železničke vagone — hladnjače da posle feribotom preko La Manša stignu u londonsku luku. Ubićemo dve muve odjednom: izvoz ali i pisati o životu vozača teških kamiona-hladnjača. Kako tvoj novinar kaže »drumskih krstarica«. Ovih dana se mnogo piše kako švercuju. A niko da napiše kako svi rade izuzetno težak i odgovoran posao.

Tasa pogleda u mene pa mu odmah bi jasno da se još o jednoj muvi radi.

— Druže Gane — prihvata — naš je posao da beležimo i ukažemo na raznovrsnost društvenog, privrednog, kulturnog i sportskog života Sreza pangradskog. Pa i šire. Vaš predlog je odličan. Kažite samo kada to treba da se dogodi?

— To ću se ja već dogovoriti sa ovim tvojim novinarom — reče i pogleda me. — Ti me nazovi.

Samo što ga nisam poljubio. Jedva se uzdržim.

— Nazvaću Vas, druže Gane — obećam.

Oprostimo se i sa Tasom odem za drugi sto.

Tasa seo pa me dugo, dugo gleda i ćuti.

— Hoćete nešto da popijete? — pokušavam da ukinem tišinu.

On ćuti i sa mene ne skida pogled.

— Naučio si — kaže kratko.

Ne pitam šta jer znamo i on i ja.

Na Tasinom licu seta.

Kao čobaninu kad mu se jedna ovca iskrade iz tora iako je samo na trenutak zadremao.

— Da ne idem? — ponovo pokušam.

On me samo gleda i ćuti.

— Večeras se moramo napiti — kaže.

I napijemo se kao svinje.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je u Vranjevu je iz porodice sveštenika Luke Popovića poniklo - deca, unučad, zetovi i snaje, više od dvadesetak istaknutih glumaca u srpskom Na­rodnom pozorištu u Novom Sadu i u Narodnom pozorištu u Beogradu, što je do danas nenadmašen slučaj.