III

Pa sad — Pangrad ima dve glavne pijace. Ali, jedna je ipak glavnija. Zove se Smuđarska. Na nju se dolazi sa Velike reke po kojoj je i ulica nosila ime. Otuda valjda Smuđarska ima na drugom kraju dve zidane, oniže i dugačke zgrađice u kojima su bazeni. Tu se kupuju ribe, žive.

Čudno, zgradice na suprotnom kraju zatvaraju pijacu. A na ovom bližem Velikoj reci pijaca je pritisnuta zgradom Pangradskog zatvora. Tako su zatvorenici sa svojih prozora na spratovima imali pijacu kao čudesno pozorište. Pozorište sa kojeg se nabavlja sve ono čime čovek održava život i piljari unovčavaju rad. A zatvorenici gledaju.

Nisam mogao da saznam da li im je zbog toga lakše ili teže.

Gledano sa leke pijaca je po dužini, sa leve strane, zatvorena zgradom kasarne a sa suprotne stambenim zgradama. Najviše su sa dva sprata i puno radnjica u prizemlju. Čudan kvart. Život je tu skupio sve i svašta, da ne poveruješ.

Volim Smuđarsku pijacu i sve što se u njoj događa. Imam utisak da bi taj kvart sa njom mogao opstati i u samom kosmosu. Ima sve. Na onom suprotnom kraju od reke je i čuvena kafana »Davilj«. Nosi ime po istoimenom selu nedaleko od Pangrada, u prostorima Nizije, a na Velikoj reci.

U kafani »Davilj« vam se skuplja sve ono žensko zbog kojih svi muški tu i dolaze. Tako se napuni da ne znaš ko koga. A tu staju, nedaleko i autobusi pa — da te bog vidi. Stižu sa svih strana Nizine pa i iz dalje. Pijaca i u »Davilju«.

Druga pijaca, isto velika, ali meni manje draga i nekako hladna i samo trgovačka je na suprotnom kraju od centra Pangrada. Dalje je od reke i nosi ime Kupusarska. Po Kupusištu, kako se zove mesto ali i Kupusarska ulica koja vodi od tog mesta do pijace.

Kupus me podseča na onu naivnu priču kako roditelji, kad žele decu, odlaze do kupusa. Razvijaju list po list a — u sredini beba. Na Smuđarskoj pijaci su se deca i — pravila.

Užeglo letnje sunce, jedan sat popodne. Sa ulice odem da sklonim glavu kod Steve, u »Zumbul«, kad tamo Gera Kultura. Baš izlazi. Kaže, popio vinjak i ide na suprotnu stranu ulice.

Krenem i ja. Pređemo Bulevar i nađemo se na asfaltnom trotoaru, sa druge strane — uz glavni i najveći Pangradski park.

Gera Popadić se zaustavlja tačno naspram bifea »Zumbul«, okreće lice suncu i žmuri. Da su mu raširene ruke pa kao na raspeću.

Ćuti Gera, ćutim i ja.

Valjda zna šta radi. Stariji je i iskusniji. Ruke mu podrhtavaju. Ništa ne razumem. A kako bih i mogao sa svojim godinama i još bednijim iskustvom.

Stojimo tako petnaest minuta. Gera žmureći gleđa u sunce a ja u Geru. Prolaznici se osvrću.

Pošto on žmuri, ja mogu bez bojazni da ga razgledam. Mršav, visok, crne kose, prave i zalizane nazad, bez razdeljka. Lice patničko, obrazi uveli, nos šiljast... kao štilo. Ulovim sebe da mu glavu zamišljam kao ljudoliku mastionicu sa štilom, uši su drške dva upijača a usta sa požutelim zubima od nikotina kutija sa mesinganim spajalicama. Baš svašta od mene, pomislih i zgrozih se nad zamišljenom slikom.

Telo mu kao oni stari krojački samostojeći aufingeri, za tuđe odelo, ali elegantno. Košulja uvek bela, mašna crna, pletena, čvor mali i ulevo da omogući vlasniku da otvori prvo dugme i košulju malo razdrlji. Koliko da dođe do vazduha.

Sako i pantalone crne. Kao i čarape i cipele. Opet onaj moj izdajnički smeh. Ličio mi je na grobara na dopustu i sa trinaestom platom u džepu. Zašto baš trinaestom, pomislih.

Znam. Na to me je povuklo sporo ali sigurno rađanje blaženstva na Gerinom licu. Da, to je.

Gera Kultura se opusti, otvori oči i izgovori:

— Sad je u redu.

— Šta je u redu? — pitam.

— Sve. Sve, moj dobri druže. Ti me nisi napustio.

Šta mu je sada. Zašto da ga napuštam ili ne napuštam? Ko ga je napustio?

— Ko te je zabatalio?

— Marija — odgovori i ponovo se seta navlači na ono njegovo čudesno lice.

— Idi, ne pričaj svašta.

— Ma, kad ti kažem.

— Gero?

— Gori si od Jaga!

— Kojeg Jaga?

— Onog iz opere?

— Kakve sad opere?

— Otelo.

Da, stvarno, setim se. Ali, kakve ja veze imam sa Jagom, operom Otelo i šta ti sve ne znam. Pratio sam ga samo do suprotne strane Bulevara od bifea »Zumbul« i ništa više. On se predao suncu a ja posmatranju. Hajd' u redu za Mariju. Nije joj to prvi put.

— Sine — Gera će pokroviteljski — upropastićeš mi moćno dejstvo sunčeve energije a ja sam švorc.

— Slušaj ti, zaštitniče i mudracu, kulturtregeru gradski i očajniče zbog Marije — kažem. — Hajde mi sad ljudski sve objasni.

— Vrlo jednostavno. Mogu i eksplicitno. Imao sam para za jedan vinjak a ostalo je uradilo večito nebesko ognjište.

— Znači: nisi imao para da se opiješ pa si sa vinjakom u sebi išetao na sunce da se pod dejstvom tog večitog nebeskog ognjišta — nakrešeš!

— Može i tako, ako insistiraš na prostakluku.

— Idi u božiju mater! — kažem mu i odem niz Bulevar.

-

Na putu u centar Pangrada sretnem Dragoša Marina. Ide do svoje cure koja radi u »Ekonomskom nedeljniku« kao saradnica. Pitam za Tasu.

— Ta, mani ga — kaže i smeška se.

Zove me da pođem s njim. Kupiće curi fen za kosu. Stigli su iz uvoza. Zna i radnju u kojoj ga ima. Javili mu trgovci pa hoće da obraduje Svetlanu.

Ne znam. Nikada se ne bih setio da svojoj devojci kupujem fen za kosu i da je tako obradujem. Ipak, Dragoš zna znanje. Praktičan čovek sa pravim rešenjima. Zato pristanem. Kažem da mi fen nije potreban a nemam ni devojku koja za njim luduje. Zapravo, nemam nikakvu.

U prodavnici gužva. Stigla roba iz uvoza. Narod željan novotarija, tek se oslobodio tačkica i bonova, pa nagrnuo. Kupiće i mrtvu mačku, samo da je iz uvoza!

Dragoš maše trgovcu a ovaj ga pozdravlja klimanjem glave, ostavlja mušteriju i uslužno nam prilazi. Pa mi smo novinari »Nizine«. Setim se da je Dragoš hvalio u prošlonedeljnom broju jednu radnju i jednog trgovca. Ono: najzad prava radnja i u Pangradu. Uslužnost trgovca obraduje svakog kupca. Kupac više ne dolazi da se trgovac na njega sažali. Oseća se čovekom. I tako dalje.

Mora da je to taj trgovac.

— Na usluzi — snishodljivo će trgovac uz pokrete zvezde dana.

— Fen, Milutine — rođački će Dragoš. — Šta još imaš?

— Za Vašeg druga imamo upravo stigle, male specijalne radioaparate izvanrednog zvuka, od plastike. Marke »Bebi« — dođaje još i taj podatak, koji po njegovom mišljenju obara s nogu.

— Može — ulovim sebe da kažem.

Šta ću ako ne mogu da platim, sinu mi sledećeg trenutka. Ko me tera da govorim a ne promislim.

— Nije skupo — prodavac kao da čita moje misli. — Čak iznenađujuće jeftino. Bagatela!

— Nije važno — kažem.

Sad sam napravio još veću glupost. Otkud ja znam šta je za trgovca — bagatela. Možda misli, kao i svi drugi, da mi novinari zarađujemo koliko hoćemo. Pa i nisu nam loše plate. Sa dve godine rada, od toga jedne u novinarstvu, imam dvaput veću platu od oca koji radi dvadeset godina i na odgovornom je, istina službeničkom mestu u mom rodnom gradiću. Ali, novac kako dođe tako i ode. Bar meni.

— Evo, za Vas — obraća se trgovac Dragošu tutnuvši mu u ruke jednu kutiju — a ovo je za Vas — sa nešto većom kutijom to uradi i meni.

Platimo tako tu, na sred radnje i zaista je bilo — bagatela.

Tako dođem do svog prvog radio-aparata bez neke jake potrebe.

Dragoš ode da usreći curu a ja stojim u centru Pangrada sa omanjom kartonskom kutijom u rukama. Ne znam kuda ću. Bar da mi ova kutija nije u rukama. Nema smisla da se otresem prvog radio-aparata u svom životu tako što ću ga ostaviti na trotoar centra Pangrada.

Zato pođem prema zgradi »Noćnika«, glavnog dnevnog lista cele Nizije. Za njega sam pisao, kao dopisnik iz rodnog mesta, još kao dete. Zgranuli su se kada sam prvi put došao u »Noćnik« kod šefa dopisne službe. Ne znam šta je očekivao da će videti umesto mene. Samo, svima me je pokazivao kao da imam dve glave i četiri ruke a jednu nogu. Svi su se posle smejali a meni je bilo užasno neprijatno. Smejali su se i zaštitnički tapšali po ramenu i leđima. I dali mi legitimaciju dopisnika »Noćnika« iako sam imao četrnaest godina i tek položio Malu maturu.

I tako sam dopisnikovao za »Noćnik« do Velike mature, upisao se na Pravni fakultet, i odmah zatim, odlučio da to batalim i posvetim se pisanju. Što da traćim vreme i obijam stepeništa fakulteta, mislio sam tada.

Ali, za čudo koje su svi tapšali po ramenu i leđima nije bilo mesta u Redakciji. »Malo se strpi«, kazali mi. A dotle radi kao korektor.

Tako je i bilo, skoro godinu dana, dok nije formirana redakcija »Nizine«.

A i to korektorsko vreme je bilo divno, sećam se dok idem ka redakciji »Noćnika«. Otužan posao ali društvance korektorsko dobro. Ljubavnica jednog duhovitog novinara »Noćnika« a pre toga žena jednog od dvojice pisaca koji su menjali žene. Posle, ni jedan nije zadržao ni svoju ni drugarevu. Oni kao bili svetski — a žene im izvukle deblje krajeve. Posle se pisci ponovo poženili a njihove žene, ova i sa kćerkicom, krenule svojim putem.

Da ne poveruješ kako se i u tako, po posao »Noćnika« manje važnom poslu, društvance organizuje hijerarhijski. Zna se ko je šef, ovoga puta šefica a ko prvi do nje i kada. Po- kazivala mi je, već trećeg dana, svoje slike bez i trunke odeće a zatim odvela u stan da mi još neke pokaže. Pošto nisam ispoljio nikakav interes, klasifikovan sam u kategoriju: ostali. Tako mi i treba.

Ulazim u zgradu »Noćnika«. Već na vratima srećem po- znata lica i čujem klepet mašina za livenje sloga. Radnici nose na kožnim naramenicama olovno-cinkane poluge kojima će hraniti male topionice na svojoj mašini za livenje mašinskog sloga. Poznati, opijajući miris štamparske boje i olova.

Idem uz spiralne betonske stepenice do trećeg sprata gde je klub »Noćnika«. Tu zatičem dve gradske lezbejke od kojih je jedna, kao ljubavnica uglednog pangradskog vajara, htela da skoci ranije sa prozora ovog istog kluba. Sestre ljušte vodku i dirkaju se uz smejuljenje.

U drugom uglu sedi stari meter, čika Joška i šakom greje svoju rakiju. Samo je skoknuo, kaže.

Suprotno od čika Joške, zagledana u jednu tačku, nemo meditira klaviristkinja i nastavnica pangradske Muzičke škole. Ima jednog malog sina i jedan razoren brak sa oficirom uz dvadeset i osam godina. Pričaju da se često oblači u venčanu haljinu, belu sa dugim šlaerom i tako bosonoga krstari hodom ulicama centra Pangrada.

Za onižim stolom do nje, kakvi su svi u klubu, sedi lepuškasta devojka smeđe duge kose i krupnih očiju. Gleda me.

— Zdravo — kaže stidljivo dok sam prolazio pored njenog stola.

— Zdravo, kako si? — odgovaram veselo kao da se znamo.

— Dobro.

Eto ti sad. Šta da kažem kad je i ne znam.

— Mogu li da sednem? — izgovaram otrcanu rečenicu.

— Sedi. Ja neću dugo.

Sednem iako neće dugo a kutiju sa mojim prvim radio-aparatom koji još nisam ni video, stavljam na parket pored stolice.

— Šta ti je to?

— Ovo? — pokazujem na kutiju.

— Da.

— Radio-aparat.

— Šališ se.

— Ne, ako se trgovac nije samnom šalio.

— Da vidim — molećivo kaže.

— Da vidiš — složim se i dižem kutiju na sto.

Svi radio-aparati su bili velikih dimenzija. Najmanji je bio naš prvenac »Kosmaj«. Prvenac, tako što smo ga u zemlji sklapali i dali mu ime sa revolucionarnim pedigreom. Kutija, zapravo kutijica koju sam ja imao i nije obećavala da u njoj može biti radio.

Dođe mi odjednom pred oči i moj deda i njegov aparat »Kosmaj«. Stajao je na specijalno za to napravljenoj drvenoj polici, iznad njegovog kreveta. Pošto su trgovci dedi rekli da se dugme za paljenje i gašenje brzo kvari, deda je naredio električaru da mu konektor namesti u zidu odmah do police. I tako se, od prvog dana, »Kosmaj« palio i gasio izvlačenjem i guranjem njegovog električnog utikača. Sećam se kako smo u polumraku, štedela se struja od 110 volti, iščekivali »Veselo veče« prestoničke radio-stanice. I tek kada je bilo osam uveče, deda bi utikač, minut pre da »Kosmaj« zagreje — trijumfalno gurnuo u konektor.

Pred svoju smrt je, sluteći da dolazi, u taj isti konektor hteo da gurne prste i ubrza stvar.

— Lep je — kaže devojka kojoj ni ime ne znam.

Pogledam i ja. Rozikasta malena kutija od plastike I stvarno: radio-aparat. Ima i dugmiće i mačje oko. Ono za podešavanje tona i vizuelnu kontrolu — kako bi rekao Svetlan Digić, moj redakcijski kolega i stručnjak za te stvari.

— Da ga probamo? — pitam.

— Nemoj tu — stidljivo me odvraća.

— Hoćeš li da to uradimo u mom stanu? — ja sam mangup.

Sva se zacrvenela i spustila pogled.

— Samo ako je sve to ozbiljno, kao što je kod mene — objašnjava.

Ne znam šta je kod nje, ali kod mene je ozbiljno i neočekivano.

— Zaboga, pa nismo deca — mudrujem.

— U daktilo-birou ću završiti posao za dva sata pa ako imate vremena da me ovde u klubu sačekate — izgovori sva crvena.

— Imam! — kliknem i odmah ulovim sebe kako sam idiotski izgovorio tu jednu jedinu reč.

Ona me čudno pogleda. Sigurno je pomislila da sam tek pušteni robijaš ili vojnik na prvom izlasku u grad.

— Imam — ponovim dubljim, umirujućim glasom.

Ona se osmehne. Vidim, laknulo joj. I meni. E, pa kako sad čovek da ne zavoli radio-aparat. Pa makar i ovakve bebaste, rozikaste boje. Zato spakujem nežno svog saveznika u kartonsku kutiju i sa puno pažnje ga spustim na slobodnu stolicu. Nisam više imao srca da ga stavim na parket.

Pita me čika Pera, domaćin ovog finog svratišta šarenog sveta iz kulturnog, političkog i privrednog života Pangrada, šta ću da popijem.

Gledam u sto klaviriskinje, pa u onaj gde su lezbejke. Odlučim se za piće lezbejki. I ja sam se, valjda, tako osećao. Jednu vodku, pa još tri puta tako.

Setim se gazde Dimitrija Salašarova i njegovog tajnog uzbuđujućeg slušanja Grge Zlatopera i »Glasa Amerike«. Mislim: ti velikog »Filipsa« slušaj tiho a moja »Bebi« će da grmi socijalističke informacije i muziku. Zabadava je tvoj »Filips« velik kad vreme radi za moju »Bebi«. I mali su sad veliki!

Primetim da mi jedna od lezbejki maše. I to ona što radi i na struju i na baterije. Pokažem pantalone a ona odmahne. Vidim, ne smeta joj.

Dam joj znak rukom da nekoga čekam a ona mahne sa izrazom prezrenja i gađenja. Kao, htela je u svom retkom nadahnuću da mi ukaže izuzetnu čast, a ja — debilan kreten to ne shvatam. Šta ću kad je moj »Bebi« već svršio posao za mene.

Stvarno: radio-aparat je muškog roda, a ime ženskog. Fenomenalno. Valjda zato čitava stvar i tako funkcioniše, podvodački. Radio je znači — podvodač. Boga ti! Ko bi se tome nadao!

Ugledam na vratima kluba Sretena Pantića — Kaligulu sa svojom zakonitom balerinom. Podigao glavu pa vidi sve samo iznad dva metra. Imam utisak da će pasti preko prvog stola. A balerina uz njega samo leluja glavicom na vratiću unapred. Kao da se klanja poludeloj masi od oduševljenja. A klub — polu prazan.

Srećom, nisu me videli. A i kako bi.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je industrija cigle, crepa i keramike »Polet« nekoliko meseci u 1947. godini nosila naziv Toza Marković?