I

Podupirem već čitavu godinu šank bifea »Zumbul«, sa dvadeset godina razmišljam o svetu — a on mi sve nekako u gaćama. I danas ću se odvući u redakciju Nedeljnog informativnog lista za srez i okolinu »Nizine« da sa osećanjem prestoničkog novinara pišem o stanju na pijaci Pangrada.

Bife »Zumbul«, od kako ga znam, nosi u sebi kosmičku grešku. Pre svega to ime jednog čudnog, pomalo mesnatog cveta — bleskastobezazlenog i gotovo romantičnog. Cveta koji me je, ni sam ne znam zašto, podsećao na ženski polni organ, a kao — nije.

Eto, tu se skrila kosmička greška bifea: simbola muškosti, onog »Daj jednu s nogu, dete!« i imena.

Pangrad je ...

— Zdravo, gušteru! — dovikuje mi sa vrata bifea Tasa Nikagić, glavni i odgovorni urednik »Nizine«, koga smo, onako krišom zvali Tasa Skrupula.

— Zdravo, druže Taso! — otpozdravljam sa smeškom na licu.

— Novinar je uvek na straži! — reče.

— I ja sam — odgovaram.

— Zar je šank stražarsko mesto?

— Može da bude — odgovaram nesigurno.

— Kako?

E, sad kako, mislim.

— Vi ste uvek govorili da je važno osluškivati glas naroda. A narod na ulici ćuti. Ovde i mutav progovori.

Tasa Nikagić, zvani Skrupula, od srca se smeje mojoj oskudnoj pameti. Vidim, biću mu lak plen. Uživa da me ne proguta odjednom.

— Sine, ti bi morao da znaš da »Nizina« nije kafanski list.

— Znam — prekidam ga, kao da sam naslutio izlaz za beg iz zamke. — Ni naš narod nije kafanski pa ide u kafane!

I odmah vidim kako sam u bednom položaju. Tasa, onako širok i velik kao država sa svim svojim organima, gotovo me nadkrilio. Pribio me uz šank i stvarno sam počeo da se osećam kao gušter. Bar sam bio siguran kako se gušter oseća.

— Vidiš gušteru, politika nije zajebancija — počinje mirno a obrve je iskosio pa gotovo mogu rukama da dodirnem njegovu sledeću misao dok se pomalja na širokom čelu ispod guste, već prosede kose.

Imam utisak da će zapeti na njegovom mesnatom nosu, pomalo vinogradarskom po žilicama koje odaju druženje sa špricerima i prsnem u smeh. Onaj ludački, štetan po individuu kod koje se javi. Nezadrživ. Onaj: neka bude šta bude.

Već sam nakon desetak sekundi tako tužan i izgubljen zbog onoga što sam uradio. I strepim. Jebem ti život, mislim, što sam se morao smejati.

Jasno vidim: postao sam neophodna sirovina u Tasinoj alhemičarsko-retoričkoj kuhinji. Sasvim jasno osećam da u svojoj mašti traži veoma oštre predmete sa kojima će me ideološki rasporiti da mi svi u bifeu »Zumbul« vide i najskrivenije crevce.

— Pusti ga, Taso — kaže bifedžija Steva, dobroćudni ubica lošim pićima na po malo.

U nas gleda ceo bife »Zumbul«. Tetka Desa, posrnula pre četrdesetak godina kao šesnaestogodišnja učenica Realke. Od onda spira sa sebe otiske koje je po njoj ostavio Arkadije, profesor latinskog. »On je, znate, bio veliki gospodin i galantan u svemu«, ponavlja tetka Desa u svojim beskrajnim pričama, podstaknuta čašicom. »O, Vama to do pameti i ne može da dopre. Ono je bilo vreme ljubavi. Volelo se pa ma i smak sveta usledio potom«.

Idi tetka Deso, do vraga, mislim. Tasa je još nadnet nadamnom a ja o tetka Desi.

Tu su još dva pijanca.

Rano je.

Tek je osam.

Oni što s nogu — već su na radnim mestima a pravi trinkeri još ne mogu da skupe snage i odvoje se od krevetskih čaršava što zaudaraju na staro, neprano bure.

-

Redakcija Nedeljnog informativnog lista sreza Pangrada je formirana po saglasnosti predsednika sreza. Tako je to sada. Tasa nam je tako rekao. Nikom od nas nije ni padalo na pamet da nije tako. Zašto bi Tasa lagao.

Prostorije su tu, odmah kod mosta, na Bulevaru. Tu je i Velika reka, lenja i preteća. Ona jedino ne spava. Stalno se kreće napred.

Imamo dve redakcijske prostorije. Pardon, tri. Glavna redakcijska prostorija je najveća. Tu smo mi, novinari. Nju hodnik deli od druge dve.

Prvo uđete u manju. Tamo je sekretarica, neostvarena balerina Dunja Gvozdić. Uvek sam se čudio kako balerina može da ima tako debele noge i jake listove. Posle mi je Gera Popadić, novinar kulturne rubrike, iskusniji i četiri godine stariji objasnio:

— Balerine dobijaju jake listove jer se stalno propinju na prste.

Balet je, po Geri, teška kulturna delatnost. To vam je kao čovek koji se stalno propinje na prste i uspinje da dohvati slavu pa mu u tome prođe život... Izlazi da se sve završi dosezanjem do šefa ansambla. A onda, ispadne, da je on peder. Tužno. Eto tako mi se čini sa dvadeset godina uz Gerino objašnjenje i moja saznanja koja stičem sakupljajući izveštaje sa glavne i sporednih pijaca Pangrada.

A što sekretarica Dunja ima još i debele noge, to je jednostavno. Onako razočarana, sve joj je bilo jasno, napušta balet i od nervoze stomaka sve više i više jede. Posle se sva udebljala. Pa i noge.

Nije dobro što je, zbog svega toga, postala zla. Smeška se a zla je. Kao, sve zna, čita te. I ti si samo muško. Viri ti ona stvar iz oka. Dok te vidi zna šta hoćeš. Ti bi samo to hteo. A ja, stvarno, nisam želeo ništa.

Ono, sanjam da postanem veliki novinar. Ali, ne preko Dunje. To bi bio najteži put.

U toj sekretarskoj sobi je još i Mela Višnjić, daktilografkinja prve klase. Podanička priroda okrenuta moćnicima. U konkretnom slučaju — prema Tasi koga je Digić zvao Gazda.

A i Svetlan Digić je posebna priča. Moram još samo to da kažem: Digić je moj kolega, tri meseca mlađi. U srednjoj školi je, priča, bio otkrovenje za nastavnika fizike. Vunderkind. Onako tanak, visok, sav u dve dimenzije, kao vejka, nije ličio na fizičare. Valjda zato, bog će ga znati, što je pojam fizičar kod mene izazivao asocijaciju na snagatore, fizičke radnike. Otkud znam.

E, taj Digić, jedini u našem nedeljnom listu zavidi Meli. Bliža je Tasi. Mi, ostali, ili zaziremo, ili se plašimo, ili zavidimo Tasi. A nadimak Skrupula, Tasa je dobio zato što ih nije imao ni u tragovima. Tako se, valjda, moralo i dogoditi. U nadimku je imao što inače nije imao. Otkud znam.

Niko, međutim, ne oseća potrebu da se Tasi približi. Tasa je datost. On se dogodio među nama. I mi sa njim. To je sve.

Iz te »ženske sobe« u koju se ulazi iz hodnika, preko puta velike redakcijske prostorije, stiže se kod Tase, posle kucanja i prethodnog najavljivanja.

Unutra je dug sto, za koji nas poređa kad mu se prohte. I po nekoliko puta dnevno. Prvo dođe u redakciju sa pokroviteljskim izrazom na licu. Čim primeti da svi, bez treptanja, ne gledamo u njegova usta, navuče oblak na čelo. Uspravi se, pošto u po rečenice prekine misao, ustane i izađe kao da nas nema. Kao da smo vazduh. Posle nekoliko minuta uđe Dunja i zvanično saopšti:

— Redakcijski kolegijum. Poziva vas glavni i odgovorni urednik.

Tada se svi selimo za onaj dugački sto. Imamo osećaj kao da idemo u klopku. I da je kanapčić od vratanca što će iza nas pasti — u Tasinim rukama, ispod stola.

Redakcijska prostorija je naš azil. Tu se osećamo smeliji. Pogotovo ako Tasa nije sa nama. Pa, ponekad i kad jeste. To je naš teren a Tasina soba — njegov. »Ženska soba« je ničija zemlja. Odatle se samo najavljuju bure. U toj sobi skupljamo snagu za ulazak na Tasinu teritoriju.

Pored Gere, Digića i mene u redakciji je Nenad Kasić, naš vršnjak kome je Tasa stavio oreol prvog pera »Nizine« jer je iz jednog sela napravio »fantastičnu reportažu o tome kako u slozi i ljubavi žive pripadnici dvadeset tri naroda. Čak i jedan Japanac« — rekao je Tasa.

Istina, ni Nenad nije nikada nama a nismo ni mi sami mogli da nabrojimo pripadnike dvadeset tri naroda. Ali, šta tu ima. Nenad je napisao, Tasa potvrdio, a niko se od čitalaca nije bunio. To je dovoljno.

Znači, glupi smo mi. I neznalice. I mnogo će nam još trebati da ovladamo veštinama služenja novinarskim perom. Jer ga nemamo u srcu. Ne znam zašto baš u srcu. Ali, i to je tako Tasa rekao.

Tu je i Jasmina Pašić. Zovemo je Dara Nijagara, po nekom filmu. Ubitačno je zgodna. Crna, sa dugom crnom kosom i divnim hodom. Kao mustang. Baš sada gledam prve kaubojske filmove sa divnim ponosnim konjićima. Lepi su ti konji. Pa i Indijanci. Samo su belci uglavnom zli i pokvareni. Osim, razume se, glavnih junaka. Posle bi i Indijanci bili bedni. Ali, iz zablude. Najzad bi se sve razjasnilo. Ispadalo je da, osim nekoliko belaca i nešto manje Indijanaca, ostali i jesu pravi, pošteni, časni i dobri ljudi. To me je uvek i razočaralo. Taman mislim da nešto znam a ono — kvrc.

Dunju, sekretaricu, nismo ni u šali smeli da nazovemo Dara Nijagara. Asocijacija bi prva bila: širina vodopada. Posle smo saznali da je Dunja baš tako nešto i priželjkivala. Šteta.

Umalo da zaboravim Gordanu Mišić, Gocu. Slatka devojčica. Osećao sam da je zalutala u ovu izluđujuću profesiju samo zato što je verovala da ne mora rano da ustane. Pa, razume se, nezaobilazni Predrag Spasić koji je bio najstariji. Desna ruka Tasina, a imao je običaj da pred nama, gušterima, značajno noktom kažiprsta kucka u sekutiće na gornjem zubalu i pri tom izgovara zagonetnu formulu:

— U Aligimandi leži jedna zmija!

Ovim, za nas poetskim i revolucionarnim stihom, on se, samo kad Tase nije bilo, suprotstavljao njegovoj veličini i despotstvu. Jasno, zmija je u tom stihu, milozvučnom stihu, bio Tasa.

Dragoš Marin je divan. On je jedini od nas uvek na svom. Nit gubi nit dobija. Pronašao je ubitačnu formulu za Tasu. Sve što ovaj kaže on odgovara: »Tako je, druže Taso!«. I kad je levo i kad je desno i kad je gore i kad je dole i kad je napred i kad je nazad Dragoš Marin, pošto ga Tasa uvek pita da li je tako, odgovara: »Tako je, druže Taso«.

Jednostavno, Tasa nije imao na šta da nagazi. Nije znao za šta da ga uštine, ujede... Dragoš je bio pobeđen i pre bitke. Genijalno!

Da ne zaboravim Sretena Pantića. Zovemo ga Kaligula. Dve godine je stariji od mene ali sa smrtno ozbiljnim izrazom na licu kojim je pobeđivao strah od koračanja po nepoznatom. Ima sumanutu volju da bude novinar. Da dokaže svojim nesrećnim roditeljima i mladoj ženi balerini ko je i šta je. Roditelji su, razume se, bili nesrećni zbog balerine a balerina zbog njihovog sina kada je saznala da: u grmu — leži zec.

Ali, šta je tu je. Cela naša redakcija je u znaku balerina. Sve je nekako, kao u baletu. Tako se i mi osećamo. Jedino se pouzdano znalo da je koreograf Tasa Skrupula.

Baš tako nekako dok nije nastala frka oko članka Gere Kulture o baletskoj predstavi gradskog ansambla, dobili smo još jednog člana redakcije: tehničkog urednika Mikajla Džibića. Kršan delija sa srbijanskih brežuljaka, sav prirodan i nimalo pangradski, završio školu primenjenih umetnosti pa došao da nam reši sve grafičke probleme. Nije znao da tu postoji i Tasa. Brzo je otkrio. Odmah zatim pristigne i Gane Pecić, fotoreporter. Čovek asketskog lica. Kao da je, iako mlad, prošao kroz sve neuroze sveta. Gotovo: čovek — skelet.

A živ do zla boga. Sav u pokretu. Da ne veruješ da mu skelet može da podnese sva ta mrdanja i pokrete a da se ne raziđe, oruši jednostavno. A bilo je tako. Gane je bio čudo od čovečje konstrukcije. Gledaš ga pa ne veruješ a — tako je! Da mu čovek posudi metlu pa da — poleti. Zato smo ga iz milja, ali stvarno milja, zvali — Peca Veštica. Bio je tipičan voajer. Nije smetao pa nije bilo razloga da ga ne volimo. Bio je neprimetan. Tek, tu je. Rođeni foto-reporter šunjalo. Ponekad bi, preko noći, bivao od Tase imenovan za tehničkog urednika »Nizine«. Po pravilu onda kada bi se Tasa posvađao sa robusnim »tehnikom« sa brežuljaka, Mikajlom Džibićem. Pošto je, činilo se i njemu ali i nama, bio veliki rizik da se energičnije, drskije razračuna sa Mikajlom — jer bi mogao da popije i batine. Mikajlo je, izgledalo nam je svima, mogao i da poludi onako nezgrapan. A i šake je imao kao lopate. Ni malo umetničke. Kao da je greškom pravljen na tucindan.

Društvance da ne može biti bolje. Nov nedeljni list, novi novinari i drugo osoblje a Tasa jedino stari. Vuk novinarski što ni dlaku ne menja. Ali, profesionalac. Zanat zna. Najzad, mi ne znamo ništa ili sasvim malo. Ubilo se za početak.

Tasa je sugestivan. To nam godi. On je i naša sigurnost i naš strah. I naše znanje i zakrpa za neznanje. Ukratko: svi za jednog i — njemu dobro! Sanatorijum.