Podupirem već čitavu godinu šank bifea »Zumbul«, sa dvadeset godina razmišljam o svetu — a on mi sve nekako u gaćama. I danas ću se odvući u redakciju Nedeljnog informativnog lista za srez i okolinu »Nizine« da sa osećanjem prestoničkog novinara pišem o stanju na pijaci Pangrada.

Bife »Zumbul«, od kako ga znam, nosi u sebi kosmičku grešku. Pre svega to ime jednog čudnog, pomalo mesnatog cveta — bleskastobezazlenog i gotovo romantičnog. Cveta koji me je, ni sam ne znam zašto, podsećao na ženski polni organ, a kao — nije.

Eto, tu se skrila kosmička greška bifea: simbola muškosti, onog »Daj jednu s nogu, dete!« i imena.

Pangrad je ...

— Zdravo, gušteru! — dovikuje mi sa vrata bifea Tasa Nikagić, glavni i odgovorni urednik »Nizine«, koga smo, onako krišom zvali Tasa Skrupula.

— Zdravo, druže Taso! — otpozdravljam sa smeškom na licu.

— Novinar je uvek na straži! — reče.

— I ja sam — odgovaram.

— Zar je šank stražarsko mesto?

— Može da bude — odgovaram nesigurno.

— Kako?

E, sad kako, mislim.

— Vi ste uvek govorili da je važno osluškivati glas naroda. A narod na ulici ćuti. Ovde i mutav progovori.

Tasa Nikagić, zvani Skrupula, od srca se smeje mojoj oskudnoj pameti. Vidim, biću mu lak plen. Uživa da me ne proguta odjednom.

— Sine, ti bi morao da znaš da »Nizina« nije kafanski list.

— Znam — prekidam ga, kao da sam naslutio izlaz za beg iz zamke. — Ni naš narod nije kafanski pa ide u kafane!

I odmah vidim kako sam u bednom položaju. Tasa, onako širok i velik kao država sa svim svojim organima, gotovo me nadkrilio. Pribio me uz šank i stvarno sam počeo da se osećam kao gušter. Bar sam bio siguran kako se gušter oseća.

— Vidiš gušteru, politika nije zajebancija — počinje mirno a obrve je iskosio pa gotovo mogu rukama da dodirnem njegovu sledeću misao dok se pomalja na širokom čelu ispod guste, već prosede kose.

Imam utisak da će zapeti na njegovom mesnatom nosu, pomalo vinogradarskom po žilicama koje odaju druženje sa špricerima i prsnem u smeh. Onaj ludački, štetan po individuu kod koje se javi. Nezadrživ. Onaj: neka bude šta bude.

Već sam nakon desetak sekundi tako tužan i izgubljen zbog onoga što sam uradio. I strepim. Jebem ti život, mislim, što sam se morao smejati.

Jasno vidim: postao sam neophodna sirovina u Tasinoj alhemičarsko-retoričkoj kuhinji. Sasvim jasno osećam da u svojoj mašti traži veoma oštre predmete sa kojima će me ideološki rasporiti da mi svi u bifeu »Zumbul« vide i najskrivenije crevce.

— Pusti ga, Taso — kaže bifedžija Steva, dobroćudni ubica lošim pićima na po malo.

U nas gleda ceo bife »Zumbul«. Tetka Desa, posrnula pre četrdesetak godina kao šesnaestogodišnja učenica Realke. Od onda spira sa sebe otiske koje je po njoj ostavio Arkadije, profesor latinskog. »On je, znate, bio veliki gospodin i galantan u svemu«, ponavlja tetka Desa u svojim beskrajnim pričama, podstaknuta čašicom. »O, Vama to do pameti i ne može da dopre. Ono je bilo vreme ljubavi. Volelo se pa ma i smak sveta usledio potom«.

Idi tetka Deso, do vraga, mislim. Tasa je još nadnet nadamnom a ja o tetka Desi.

Tu su još dva pijanca.

Rano je.

Tek je osam.

Oni što s nogu — već su na radnim mestima a pravi trinkeri još ne mogu da skupe snage i odvoje se od krevetskih čaršava što zaudaraju na staro, neprano bure.

-

Redakcija Nedeljnog informativnog lista sreza Pangrada je formirana po saglasnosti predsednika sreza. Tako je to sada. Tasa nam je tako rekao. Nikom od nas nije ni padalo na pamet da nije tako. Zašto bi Tasa lagao.

Prostorije su tu, odmah kod mosta, na Bulevaru. Tu je i Velika reka, lenja i preteća. Ona jedino ne spava. Stalno se kreće napred.

Imamo dve redakcijske prostorije. Pardon, tri. Glavna redakcijska prostorija je najveća. Tu smo mi, novinari. Nju hodnik deli od druge dve.

Prvo uđete u manju. Tamo je sekretarica, neostvarena balerina Dunja Gvozdić. Uvek sam se čudio kako balerina može da ima tako debele noge i jake listove. Posle mi je Gera Popadić, novinar kulturne rubrike, iskusniji i četiri godine stariji objasnio:

— Balerine dobijaju jake listove jer se stalno propinju na prste.

Balet je, po Geri, teška kulturna delatnost. To vam je kao čovek koji se stalno propinje na prste i uspinje da dohvati slavu pa mu u tome prođe život... Izlazi da se sve završi dosezanjem do šefa ansambla. A onda, ispadne, da je on peder. Tužno. Eto tako mi se čini sa dvadeset godina uz Gerino objašnjenje i moja saznanja koja stičem sakupljajući izveštaje sa glavne i sporednih pijaca Pangrada.

A što sekretarica Dunja ima još i debele noge, to je jednostavno. Onako razočarana, sve joj je bilo jasno, napušta balet i od nervoze stomaka sve više i više jede. Posle se sva udebljala. Pa i noge.

Nije dobro što je, zbog svega toga, postala zla. Smeška se a zla je. Kao, sve zna, čita te. I ti si samo muško. Viri ti ona stvar iz oka. Dok te vidi zna šta hoćeš. Ti bi samo to hteo. A ja, stvarno, nisam želeo ništa.

Ono, sanjam da postanem veliki novinar. Ali, ne preko Dunje. To bi bio najteži put.

U toj sekretarskoj sobi je još i Mela Višnjić, daktilografkinja prve klase. Podanička priroda okrenuta moćnicima. U konkretnom slučaju — prema Tasi koga je Digić zvao Gazda.

A i Svetlan Digić je posebna priča. Moram još samo to da kažem: Digić je moj kolega, tri meseca mlađi. U srednjoj školi je, priča, bio otkrovenje za nastavnika fizike. Vunderkind. Onako tanak, visok, sav u dve dimenzije, kao vejka, nije ličio na fizičare. Valjda zato, bog će ga znati, što je pojam fizičar kod mene izazivao asocijaciju na snagatore, fizičke radnike. Otkud znam.

E, taj Digić, jedini u našem nedeljnom listu zavidi Meli. Bliža je Tasi. Mi, ostali, ili zaziremo, ili se plašimo, ili zavidimo Tasi. A nadimak Skrupula, Tasa je dobio zato što ih nije imao ni u tragovima. Tako se, valjda, moralo i dogoditi. U nadimku je imao što inače nije imao. Otkud znam.

Niko, međutim, ne oseća potrebu da se Tasi približi. Tasa je datost. On se dogodio među nama. I mi sa njim. To je sve.

Iz te »ženske sobe« u koju se ulazi iz hodnika, preko puta velike redakcijske prostorije, stiže se kod Tase, posle kucanja i prethodnog najavljivanja.

Unutra je dug sto, za koji nas poređa kad mu se prohte. I po nekoliko puta dnevno. Prvo dođe u redakciju sa pokroviteljskim izrazom na licu. Čim primeti da svi, bez treptanja, ne gledamo u njegova usta, navuče oblak na čelo. Uspravi se, pošto u po rečenice prekine misao, ustane i izađe kao da nas nema. Kao da smo vazduh. Posle nekoliko minuta uđe Dunja i zvanično saopšti:

— Redakcijski kolegijum. Poziva vas glavni i odgovorni urednik.

Tada se svi selimo za onaj dugački sto. Imamo osećaj kao da idemo u klopku. I da je kanapčić od vratanca što će iza nas pasti — u Tasinim rukama, ispod stola.

Redakcijska prostorija je naš azil. Tu se osećamo smeliji. Pogotovo ako Tasa nije sa nama. Pa, ponekad i kad jeste. To je naš teren a Tasina soba — njegov. »Ženska soba« je ničija zemlja. Odatle se samo najavljuju bure. U toj sobi skupljamo snagu za ulazak na Tasinu teritoriju.

Pored Gere, Digića i mene u redakciji je Nenad Kasić, naš vršnjak kome je Tasa stavio oreol prvog pera »Nizine« jer je iz jednog sela napravio »fantastičnu reportažu o tome kako u slozi i ljubavi žive pripadnici dvadeset tri naroda. Čak i jedan Japanac« — rekao je Tasa.

Istina, ni Nenad nije nikada nama a nismo ni mi sami mogli da nabrojimo pripadnike dvadeset tri naroda. Ali, šta tu ima. Nenad je napisao, Tasa potvrdio, a niko se od čitalaca nije bunio. To je dovoljno.

Znači, glupi smo mi. I neznalice. I mnogo će nam još trebati da ovladamo veštinama služenja novinarskim perom. Jer ga nemamo u srcu. Ne znam zašto baš u srcu. Ali, i to je tako Tasa rekao.

Tu je i Jasmina Pašić. Zovemo je Dara Nijagara, po nekom filmu. Ubitačno je zgodna. Crna, sa dugom crnom kosom i divnim hodom. Kao mustang. Baš sada gledam prve kaubojske filmove sa divnim ponosnim konjićima. Lepi su ti konji. Pa i Indijanci. Samo su belci uglavnom zli i pokvareni. Osim, razume se, glavnih junaka. Posle bi i Indijanci bili bedni. Ali, iz zablude. Najzad bi se sve razjasnilo. Ispadalo je da, osim nekoliko belaca i nešto manje Indijanaca, ostali i jesu pravi, pošteni, časni i dobri ljudi. To me je uvek i razočaralo. Taman mislim da nešto znam a ono — kvrc.

Dunju, sekretaricu, nismo ni u šali smeli da nazovemo Dara Nijagara. Asocijacija bi prva bila: širina vodopada. Posle smo saznali da je Dunja baš tako nešto i priželjkivala. Šteta.

Umalo da zaboravim Gordanu Mišić, Gocu. Slatka devojčica. Osećao sam da je zalutala u ovu izluđujuću profesiju samo zato što je verovala da ne mora rano da ustane. Pa, razume se, nezaobilazni Predrag Spasić koji je bio najstariji. Desna ruka Tasina, a imao je običaj da pred nama, gušterima, značajno noktom kažiprsta kucka u sekutiće na gornjem zubalu i pri tom izgovara zagonetnu formulu:

— U Aligimandi leži jedna zmija!

Ovim, za nas poetskim i revolucionarnim stihom, on se, samo kad Tase nije bilo, suprotstavljao njegovoj veličini i despotstvu. Jasno, zmija je u tom stihu, milozvučnom stihu, bio Tasa.

Dragoš Marin je divan. On je jedini od nas uvek na svom. Nit gubi nit dobija. Pronašao je ubitačnu formulu za Tasu. Sve što ovaj kaže on odgovara: »Tako je, druže Taso!«. I kad je levo i kad je desno i kad je gore i kad je dole i kad je napred i kad je nazad Dragoš Marin, pošto ga Tasa uvek pita da li je tako, odgovara: »Tako je, druže Taso«.

Jednostavno, Tasa nije imao na šta da nagazi. Nije znao za šta da ga uštine, ujede... Dragoš je bio pobeđen i pre bitke. Genijalno!

Da ne zaboravim Sretena Pantića. Zovemo ga Kaligula. Dve godine je stariji od mene ali sa smrtno ozbiljnim izrazom na licu kojim je pobeđivao strah od koračanja po nepoznatom. Ima sumanutu volju da bude novinar. Da dokaže svojim nesrećnim roditeljima i mladoj ženi balerini ko je i šta je. Roditelji su, razume se, bili nesrećni zbog balerine a balerina zbog njihovog sina kada je saznala da: u grmu — leži zec.

Ali, šta je tu je. Cela naša redakcija je u znaku balerina. Sve je nekako, kao u baletu. Tako se i mi osećamo. Jedino se pouzdano znalo da je koreograf Tasa Skrupula.

Baš tako nekako dok nije nastala frka oko članka Gere Kulture o baletskoj predstavi gradskog ansambla, dobili smo još jednog člana redakcije: tehničkog urednika Mikajla Džibića. Kršan delija sa srbijanskih brežuljaka, sav prirodan i nimalo pangradski, završio školu primenjenih umetnosti pa došao da nam reši sve grafičke probleme. Nije znao da tu postoji i Tasa. Brzo je otkrio. Odmah zatim pristigne i Gane Pecić, fotoreporter. Čovek asketskog lica. Kao da je, iako mlad, prošao kroz sve neuroze sveta. Gotovo: čovek — skelet.

A živ do zla boga. Sav u pokretu. Da ne veruješ da mu skelet može da podnese sva ta mrdanja i pokrete a da se ne raziđe, oruši jednostavno. A bilo je tako. Gane je bio čudo od čovečje konstrukcije. Gledaš ga pa ne veruješ a — tako je! Da mu čovek posudi metlu pa da — poleti. Zato smo ga iz milja, ali stvarno milja, zvali — Peca Veštica. Bio je tipičan voajer. Nije smetao pa nije bilo razloga da ga ne volimo. Bio je neprimetan. Tek, tu je. Rođeni foto-reporter šunjalo. Ponekad bi, preko noći, bivao od Tase imenovan za tehničkog urednika »Nizine«. Po pravilu onda kada bi se Tasa posvađao sa robusnim »tehnikom« sa brežuljaka, Mikajlom Džibićem. Pošto je, činilo se i njemu ali i nama, bio veliki rizik da se energičnije, drskije razračuna sa Mikajlom — jer bi mogao da popije i batine. Mikajlo je, izgledalo nam je svima, mogao i da poludi onako nezgrapan. A i šake je imao kao lopate. Ni malo umetničke. Kao da je greškom pravljen na tucindan.

Društvance da ne može biti bolje. Nov nedeljni list, novi novinari i drugo osoblje a Tasa jedino stari. Vuk novinarski što ni dlaku ne menja. Ali, profesionalac. Zanat zna. Najzad, mi ne znamo ništa ili sasvim malo. Ubilo se za početak.

Tasa je sugestivan. To nam godi. On je i naša sigurnost i naš strah. I naše znanje i zakrpa za neznanje. Ukratko: svi za jednog i — njemu dobro! Sanatorijum.

Zateknem sebe kako prvi put razmišljam o tome da ljudi koji pišu i jesu na neki način i uskraćeni. Šest je ujutru a ja sam u podstanarskoj sobici. Zgrada uz samu glavnu pijacu pangradsku. Ulaz iz hodnika stare dvospratnice, predratne. Gazda krupan, šezdesetih godina, prošle mu umrla žena. Onako ni građanin ni seljak, priprost a život ga naučio da veruje samo u ono što proveri. I Boga. Bog mu dođe kao rešenje za sve misaone nepoznanice i pokriće neuspeha. »Bog je, dragi, tako hteo«, znao je često da kaže a svaka dva meseca diže kiriju.

Moj gazda Dimitrije Salašarov ima četvorosoban stan na prvom spratu. Ja stanujem u devojačkoj sa posebnim ulazom i vratima u hodnik stana. Ta su vrata, verujem, služila da gazda navrati do svoje služavke, da ne samuje. U sobici je orman sa vitrinom, krevet, noćni stočić i jedna stolica. I više nego što mi treba.

Tog jutra i tako rano, kažem zateknem sebe kako razmišljam. Postoji među ljudima verovanje da su oni koji pišu iznad ostalih. Pogotovu kada se o pisano veša javnost. Sada mislim da su oni drugi mudriji. Isto znaju ako ne i više, pa samo čekaju da napišeš i već se raduju i svom drugom uživanju. Čekaju i prate kako ćeš sa pisanjem proći.

Kada se otvore vrata jednog krila mog ormana, onog bez vitrine u koji se veša duža odeća — pukne veliko ogledalo. Mislim da je sluškinja u njemu morala da proverava celu svoju figuru.

Otvorim ta vrata. U polumraku sobice sa dvokrilnim prozorom na zidu koji zatvara prolaznu dvorišnu terasu, jedva da sam video svoje lice. Zatvorim neprozime zavese, proverim da li su vrata zaključana i upalim svetlo. Ono bljesne izdajnički a ja se osetim kao ulovljen begunac na čistini.

Da nisam lud, pomislim.

Nisam. Još sam mlad, uverim sebe.

Priđem, onako go u gaćama, do samog ogledala. Zagledam se u svoje lice. Ništa neobično. Ništa da izda uskraćenost. Oči normalne, malo mi se više diže desna obrva... Imam nos, uši, bradu, ni kosa nije loša... Čelo! Merim: četiri prsta. Nije malo. Otkud znam koliko treba da bude. Ali, da nije malo — nije. A lice mi dugačko.

Mora negde da postoji ta izdajnička mana koja će mi jasno otkriti, razjapiti svest o uskraćenosti.

Skidam i gaće i odmičem se od ogledala. Ništa neobično. Sportski tip, konstatujem. Sve je na svom mestu. I ima ga. Stanem sa strane. Još se više vidi da ima. Pogledam se od nazad — mrtva priroda. Bar za mene.

Obučem gaće.

Čujem gazda Dimitrija kako šušti krpama po parketu hodnika. Mene nije uspeo da navikne da po kući idem u papučama, da nagazim na specijalne krpe i vučem noge. Tako on, dok ide, ujedno i glanca parket. Radije sam išao u čarapama. Istina, bazdile su na parket pastu, ali, kako da se vučem po kući kao idiot. To mi je izgledalo ponižavajuće.

Znao sam: sada će se odšunjati do velikog, predratnog radio-aparata marke »Filips« i tiho slušati »Glas Amerike«. To je bio njegov društveni lopovluk. Uz strepnju da čini nešto nedopušteno, jasno mi je da oseća silnu radost. Mislio je da ga ja ne čujem.

»Vi slušate glas Amerike. Govori Vam Grga Zlatoper...« čujem i gotovo vidim gazdu Dimitrija Salašarova kako se sasvim uvukao u skalu radio-aparata. Kao da hoće da kaže: »Tu sam!«

Sine mi ideja: govor. Priđem ogledalu i zabuljim se u svoja usta. Ponovim Grgine uvodne reči i — primetim! Usta mi se, dok govorim, zaista čudno pomeraju. To je — bio sam siguran.

Čudno mi se pomeraju usta i — zato pišem!

Osetio sam skoro neko rasterećenje. Razobličio sam samog sebe. To je sada, inače, stalna praksa. Na taj se način kod nas pokazuje koliko je čovek jak i pravi. Ono, primetio sam da drugi posle iskoriste tvoju snagu samorazobličavanja Mnogi su i stradali. Ali, bili su jaki. Tako su nam govorili na velikim skupovima.

Istini za volju, nisam ni jednog od govornika na tim skupovima čuo da se samorazobličava. Ali, i zašto bi. Pa on nama ne bi govorio da ima zbog čega da se samorazobličava.

Obučem se brzo i odem na pijacu. Zagledam usta ljudi dok govore i cenkaju se sa piljarima. Pa i kada jedni sa drugima govore.

Konstatujem da se svima čudno mrdaju usta.

Znači, nije to.

-

U redakciji »Nizine«, tišina. Svi zabili glave u svoje stolove. A tako sam bio raspoložen. Čak sam i Tasu mogao da iskreno zagrlim.

Osetim neku hladnoću u stomaku.

Bar da sam nešto pojeo.

A nisam svratio ni do Steve u »Zumbul«.

Avetinjska redakcija.

Kao senka odlelujam do svog stola. Gledam po redakciji. Sve same mrtve duše. Ubijena vatra i u divljoj Jasmini Pašić — alijas Dari Nijagari. Ozbiljno!

Goca, slatka smeđokosa devojka, kao da nema dvadeset- jednu već petnaest godina. Samo što ne zavapi: »Mama«!

Gera Kultura, zamišljen. Veliki reporter Nenad Kasić bez izraza sigurnosti koji mu je podario naš gazda Tasa. Svetlan Digić se sav spustio. Vidim Predraga Spasića kako sa svoje trideset i dve godine i ambicijom da bude Tasin pomoćnik, zbog čega je i doveden iz glavnog pangradskog lista, sada skrušeno sedi kao gušter. Dragoš Marin čini se, ne bi umeo da izgovori onu svoju čarobnu rečenicu: »Tako je, druže Taso!«. Sreten Pantić u redakcijskom uglu, naša preplašena nada za oblast privrede, grmalj Kaligula — nekako se smanjio. Ostala mu nenormalno velika glava koju je još povećavala bujna kosa sa dva velika talasa, tokom noći tankom mrežicom pripremana za dan. I ruke su mu velike. A telo se smanjilo, skupilo.

Vidim, opet ću se smejati. Ubijem zato u sebi taj blesavi, izdajnički smeh.

Naš foto-reporter Peca Veštica se pribio kao senka uz grmušnog »tehnika« Mikajla Džibića. Ni Mikajlo ne deluje onako preteće.

Jebem ti boga: bar da znam šta se događa!

Imam utisak da su samo još mene čekali pa da počne masakr.

Zašto nisam završio Pravni fakultet kako mi je lepo otac govorio. Nemam šta da naučim! Pisanje je moj život. Od trinaest godina uz svog profesora srpskog jezika piskaram za glavne novine Nizije. Baš da me jebo bog!

Setim se komšije Cvete Cvejića u mom rodnom mestu. Bio je mesar, dotučen rakijom. Ali što je pravio kobasice! Njega bi svi zvali: »Majstore Cveto, neka drugi kolju. Ali, kobasice — samo VI!« Znam da je imao jednu kožnu kesu. Vezivao bi je oko struka. U njoj: oštri noževi i tanko dugo oštrilo, kao neka vrsta okrugle, fine turpije za noževe. Sada ne mogu da se setim kako su mogli da mu veruju, onako dotučenom. Mora da su u njegovom ruiniranju učestvovala čitava burad rakije. Vidim: stoji Cveta Cvejić sa onom kesom od tvrde kože oko pasa a iza njega, u nedogled, postrojena burad. A Cveta napred. Kao, vodi ih nekuda.

Trgne me škripa redakcijskih vrata.

U okviru dovratka pojavi se figura Tase Nikagića — Skrupule. Značajno pogleda po redakciji.

Mi se uspravimo kao đaci sa bezazlenim, blesavim pogledima krivaca.

Naglo se okrene i zatvori vrata za sobom.

Zgledamo se.

Nikad se u životu nisam blesavije osećao. Znam da sam kriv a ne znam zašto!

Vidim i drugi se tako osećaju.

Sada je na vratima Dunja Gvozdić.

— Redakcijski kolegijum. Poziva vas glavni i odgovorni urednik — kaže.

Odlazi i za sobom ostavlja otvorena vrata.

Krećemo kao đaci posle zvona, gotovo u stampedu. Onda zastanemo kod vrata i usiljeno propuštamo jedan drugog. Dame neće nikakvu prednost.

Hodnik, pa ženska soba.

Dunja nas gleda u oči i priprema blok u koji će zapisivati Tasina naređenja a naše zadatke. Mela se, onako punačka, nadvila nad pisaću mašinu pa je skoro pokrila. Prsti joj ostali nazad na tastaturi a telo se neprirodno izvilo napred. Ne gleda nas i neprijatno joj je.

Svi smo u ženskoj sobi. Dunja ustaje, otvara Tasina vrata i prva ulazi. Mi za njom.

Sedamo za veliki sto, skoro rušimo stolice.

Tasa sedi za svojim prostranim stolom. Ne gleda nas.

Zagleđan je u podeblji materijal izvučen na šapirografu.

— Druže Taso — ne može da izdrži Spasić, njegov neostvareni pomoćnik — u čemu je stvar?

Tasa ga i ne pogleda.

Ustaje. Okreće se polako i na ziđu pažljivo i odmerenim pokretom popravlja veliki portret. Poravna ga iako stoji idealno.

Prilazi potom čelnom delu našeg stola sa materijalom u rukama. Ne ispušta ga i ne seda.

— Drugovi — kaže polako i neprirodno dubokim glasom — moramo se prestrojiti u hodu.

Sekretarica Dunja nervozno beleži tu presudnu rečenicu a mi zijamo.

— Šta to znači? — nastavlja Tasa.

Gledam sve oko sebe. Lica su im još blesavija i znatiželjnija.

— To znači — dalje će naš gazda — da ne smemo stati. Ovo nije trenutak za zaustavljanje zahuktalog sveukupnog našeg razvoja. Niti se to može — skoro uzvikne. — U hodu ćemo se prestrojiti.

Svima nam lakne. Znači — nismo krivi!

— A znate li ko je krivac i zbog čega se moramo prestrojiti u hodu?

Ja ne znam. Vidim po licima ostalih isto osećanje. Ali i potrebu da se imenuje žrtva, pošto je prošao prvi šok i nastupilo opuštanje.

— Svi mi! — pogodi nas Tasa kao grom iz vedra neba.

E, sad! Tek sad ništa ne znam. Osim zabezeknutosti ništa drugo ne osećam. Vidim jasno da o sebi jednostavno ništa ne znam. Bože, šta sve čovek može da uradi a da toga nije svestan — pomislim.

— Druže Taso, Vi nešto znate! — skoro zavapim.

Pogleda me prezrivo, kao poslednju pijačarku i gotovo sa gađenjem.

— Ko sve danas neće biti novinar! — prokomentarisa moj spontani 'ispad.

Šta sam tek sad uradio. Uvek mi neki đavo ne da mira. Svi ćute samo ja moram ...

Moja majka je želela da studiram medicinu. Ako ne to, a ono da sigurno bar lepo sviram klavir. Imao sam, govorila je, divne duge prste. I Madam, koja me je u mom rodnom mestu učila francuski, govorila je da moje ruke, prsti i pojava govore da sam stvoren za diplomatu. Kakve zablude..

Sećam se i Aboimovih. Ruske porodice izbegle i ovde skrašene. Dok je stari Ilja odlazio na reku da hvata rakove, Aboimovna je u ogromnom loncu zagrevala vodu, lončini kao onoj u kojoj se prokuvava veš.

A IIja je imao čudnu napravu. Ogromnu gredu, skoro malo stablo, na čijem je jednom kraju bila velika mreža. Na dnu centra četvrtaste mreže, čiji su krajevi povezani sa dva savijena i ukrštena velika vrbova štapa, bio je vezan u mreži — kesi — stari hleb. Duga greda je na prvoj trećini dužine, do same obale, bila poduprta ogromnim rašljama. Tako je uz malo snage mogla da funkcioniše ova čudesna naprava za lov rakova. Drugi kraj bi se lako podigao i mreža duboko zaronila, do samog dna. Pod taj kraj Ilja podmetne štap da mreža ne izroni.

Ostavi se sve to tako nekoliko sati, dok se blentavi, zeleni rečni rakovi ne nakupe u mreži. Podmetnut štap onda Ilja izmakne i mreža naglo izroni, prepuna rakova. čitavu napravu posle, preko rašalja, okrene tako da mreža đođe na obalu a greda u položaj paralelan sa njom.

Iz mreže je svaki put vadio po dva velika vedra rakova koji su proizvodili čudan zvuk udarajući međusobno koščata tela, makaze i repove.

Posle bi rakove donosio kući a vedra stavljao pored trećeg u uglu u kojem je u pomiji bio hranjen ugojeni jež.

Aboimovna je rakove iz vedra prosipala u ključalu vodu u ogromnom loncu, dok sam ja u kuhinji čekao na čas klavira.

Mrzeo sam Aboimovnu iz dna svoje šestogodišnje duše. Rakovi su se ludački, onako još živi, koprcali u ključaloj vodi i polako menjali u narandžastu pa crvenu boju.

U to vreme je moj prethodnik završio čas pa sam bio pozivan u drugu prostoriju u kojoj je stajao klavir marke »Štingl«.

Kad sam odlazio sa časa, ogroman lonac je bio na stolu a Aboimovi su halapljivo, specijalnim metalnim krckalicama lomili koščatu ljusku jarko crvenih rakova i pohlepno isisavali njihova probarena telašca.

— Ja još govorim! — trže me dernjava Tase Nikagića, glavnog i odgovornog urednika »Nizine«.

Primetio je da sam odlutao u mislima. Gledao sam ga pravo u oči. Kao, nije bilo ništa. A vidim: propustio sam najvažnije. Da saznam zašto smo svi krivi.

Sad: šta je — tu je.

Nakon kolegijuma pitam Geru Kulturu u čemu je stvar. Ni on, a kaže da je pažljivo slušao, nije mogao da shvati.

Posle mi kaže Dunja da će Tasa jednom po jednom od nas sve detaljno objasniti. Značajno je pa je tako bolje, prenosi Dunja Tasine reči.

Kad Tasa kaže, onda je tako.

Pa sad — Pangrad ima dve glavne pijace. Ali, jedna je ipak glavnija. Zove se Smuđarska. Na nju se dolazi sa Velike reke po kojoj je i ulica nosila ime. Otuda valjda Smuđarska ima na drugom kraju dve zidane, oniže i dugačke zgrađice u kojima su bazeni. Tu se kupuju ribe, žive.

Čudno, zgradice na suprotnom kraju zatvaraju pijacu. A na ovom bližem Velikoj reci pijaca je pritisnuta zgradom Pangradskog zatvora. Tako su zatvorenici sa svojih prozora na spratovima imali pijacu kao čudesno pozorište. Pozorište sa kojeg se nabavlja sve ono čime čovek održava život i piljari unovčavaju rad. A zatvorenici gledaju.

Nisam mogao da saznam da li im je zbog toga lakše ili teže.

Gledano sa leke pijaca je po dužini, sa leve strane, zatvorena zgradom kasarne a sa suprotne stambenim zgradama. Najviše su sa dva sprata i puno radnjica u prizemlju. Čudan kvart. Život je tu skupio sve i svašta, da ne poveruješ.

Volim Smuđarsku pijacu i sve što se u njoj događa. Imam utisak da bi taj kvart sa njom mogao opstati i u samom kosmosu. Ima sve. Na onom suprotnom kraju od reke je i čuvena kafana »Davilj«. Nosi ime po istoimenom selu nedaleko od Pangrada, u prostorima Nizije, a na Velikoj reci.

U kafani »Davilj« vam se skuplja sve ono žensko zbog kojih svi muški tu i dolaze. Tako se napuni da ne znaš ko koga. A tu staju, nedaleko i autobusi pa — da te bog vidi. Stižu sa svih strana Nizine pa i iz dalje. Pijaca i u »Davilju«.

Druga pijaca, isto velika, ali meni manje draga i nekako hladna i samo trgovačka je na suprotnom kraju od centra Pangrada. Dalje je od reke i nosi ime Kupusarska. Po Kupusištu, kako se zove mesto ali i Kupusarska ulica koja vodi od tog mesta do pijace.

Kupus me podseča na onu naivnu priču kako roditelji, kad žele decu, odlaze do kupusa. Razvijaju list po list a — u sredini beba. Na Smuđarskoj pijaci su se deca i — pravila.

Užeglo letnje sunce, jedan sat popodne. Sa ulice odem da sklonim glavu kod Steve, u »Zumbul«, kad tamo Gera Kultura. Baš izlazi. Kaže, popio vinjak i ide na suprotnu stranu ulice.

Krenem i ja. Pređemo Bulevar i nađemo se na asfaltnom trotoaru, sa druge strane — uz glavni i najveći Pangradski park.

Gera Popadić se zaustavlja tačno naspram bifea »Zumbul«, okreće lice suncu i žmuri. Da su mu raširene ruke pa kao na raspeću.

Ćuti Gera, ćutim i ja.

Valjda zna šta radi. Stariji je i iskusniji. Ruke mu podrhtavaju. Ništa ne razumem. A kako bih i mogao sa svojim godinama i još bednijim iskustvom.

Stojimo tako petnaest minuta. Gera žmureći gleđa u sunce a ja u Geru. Prolaznici se osvrću.

Pošto on žmuri, ja mogu bez bojazni da ga razgledam. Mršav, visok, crne kose, prave i zalizane nazad, bez razdeljka. Lice patničko, obrazi uveli, nos šiljast... kao štilo. Ulovim sebe da mu glavu zamišljam kao ljudoliku mastionicu sa štilom, uši su drške dva upijača a usta sa požutelim zubima od nikotina kutija sa mesinganim spajalicama. Baš svašta od mene, pomislih i zgrozih se nad zamišljenom slikom.

Telo mu kao oni stari krojački samostojeći aufingeri, za tuđe odelo, ali elegantno. Košulja uvek bela, mašna crna, pletena, čvor mali i ulevo da omogući vlasniku da otvori prvo dugme i košulju malo razdrlji. Koliko da dođe do vazduha.

Sako i pantalone crne. Kao i čarape i cipele. Opet onaj moj izdajnički smeh. Ličio mi je na grobara na dopustu i sa trinaestom platom u džepu. Zašto baš trinaestom, pomislih.

Znam. Na to me je povuklo sporo ali sigurno rađanje blaženstva na Gerinom licu. Da, to je.

Gera Kultura se opusti, otvori oči i izgovori:

— Sad je u redu.

— Šta je u redu? — pitam.

— Sve. Sve, moj dobri druže. Ti me nisi napustio.

Šta mu je sada. Zašto da ga napuštam ili ne napuštam? Ko ga je napustio?

— Ko te je zabatalio?

— Marija — odgovori i ponovo se seta navlači na ono njegovo čudesno lice.

— Idi, ne pričaj svašta.

— Ma, kad ti kažem.

— Gero?

— Gori si od Jaga!

— Kojeg Jaga?

— Onog iz opere?

— Kakve sad opere?

— Otelo.

Da, stvarno, setim se. Ali, kakve ja veze imam sa Jagom, operom Otelo i šta ti sve ne znam. Pratio sam ga samo do suprotne strane Bulevara od bifea »Zumbul« i ništa više. On se predao suncu a ja posmatranju. Hajd' u redu za Mariju. Nije joj to prvi put.

— Sine — Gera će pokroviteljski — upropastićeš mi moćno dejstvo sunčeve energije a ja sam švorc.

— Slušaj ti, zaštitniče i mudracu, kulturtregeru gradski i očajniče zbog Marije — kažem. — Hajde mi sad ljudski sve objasni.

— Vrlo jednostavno. Mogu i eksplicitno. Imao sam para za jedan vinjak a ostalo je uradilo večito nebesko ognjište.

— Znači: nisi imao para da se opiješ pa si sa vinjakom u sebi išetao na sunce da se pod dejstvom tog večitog nebeskog ognjišta — nakrešeš!

— Može i tako, ako insistiraš na prostakluku.

— Idi u božiju mater! — kažem mu i odem niz Bulevar.

-

Na putu u centar Pangrada sretnem Dragoša Marina. Ide do svoje cure koja radi u »Ekonomskom nedeljniku« kao saradnica. Pitam za Tasu.

— Ta, mani ga — kaže i smeška se.

Zove me da pođem s njim. Kupiće curi fen za kosu. Stigli su iz uvoza. Zna i radnju u kojoj ga ima. Javili mu trgovci pa hoće da obraduje Svetlanu.

Ne znam. Nikada se ne bih setio da svojoj devojci kupujem fen za kosu i da je tako obradujem. Ipak, Dragoš zna znanje. Praktičan čovek sa pravim rešenjima. Zato pristanem. Kažem da mi fen nije potreban a nemam ni devojku koja za njim luduje. Zapravo, nemam nikakvu.

U prodavnici gužva. Stigla roba iz uvoza. Narod željan novotarija, tek se oslobodio tačkica i bonova, pa nagrnuo. Kupiće i mrtvu mačku, samo da je iz uvoza!

Dragoš maše trgovcu a ovaj ga pozdravlja klimanjem glave, ostavlja mušteriju i uslužno nam prilazi. Pa mi smo novinari »Nizine«. Setim se da je Dragoš hvalio u prošlonedeljnom broju jednu radnju i jednog trgovca. Ono: najzad prava radnja i u Pangradu. Uslužnost trgovca obraduje svakog kupca. Kupac više ne dolazi da se trgovac na njega sažali. Oseća se čovekom. I tako dalje.

Mora da je to taj trgovac.

— Na usluzi — snishodljivo će trgovac uz pokrete zvezde dana.

— Fen, Milutine — rođački će Dragoš. — Šta još imaš?

— Za Vašeg druga imamo upravo stigle, male specijalne radioaparate izvanrednog zvuka, od plastike. Marke »Bebi« — dođaje još i taj podatak, koji po njegovom mišljenju obara s nogu.

— Može — ulovim sebe da kažem.

Šta ću ako ne mogu da platim, sinu mi sledećeg trenutka. Ko me tera da govorim a ne promislim.

— Nije skupo — prodavac kao da čita moje misli. — Čak iznenađujuće jeftino. Bagatela!

— Nije važno — kažem.

Sad sam napravio još veću glupost. Otkud ja znam šta je za trgovca — bagatela. Možda misli, kao i svi drugi, da mi novinari zarađujemo koliko hoćemo. Pa i nisu nam loše plate. Sa dve godine rada, od toga jedne u novinarstvu, imam dvaput veću platu od oca koji radi dvadeset godina i na odgovornom je, istina službeničkom mestu u mom rodnom gradiću. Ali, novac kako dođe tako i ode. Bar meni.

— Evo, za Vas — obraća se trgovac Dragošu tutnuvši mu u ruke jednu kutiju — a ovo je za Vas — sa nešto većom kutijom to uradi i meni.

Platimo tako tu, na sred radnje i zaista je bilo — bagatela.

Tako dođem do svog prvog radio-aparata bez neke jake potrebe.

Dragoš ode da usreći curu a ja stojim u centru Pangrada sa omanjom kartonskom kutijom u rukama. Ne znam kuda ću. Bar da mi ova kutija nije u rukama. Nema smisla da se otresem prvog radio-aparata u svom životu tako što ću ga ostaviti na trotoar centra Pangrada.

Zato pođem prema zgradi »Noćnika«, glavnog dnevnog lista cele Nizije. Za njega sam pisao, kao dopisnik iz rodnog mesta, još kao dete. Zgranuli su se kada sam prvi put došao u »Noćnik« kod šefa dopisne službe. Ne znam šta je očekivao da će videti umesto mene. Samo, svima me je pokazivao kao da imam dve glave i četiri ruke a jednu nogu. Svi su se posle smejali a meni je bilo užasno neprijatno. Smejali su se i zaštitnički tapšali po ramenu i leđima. I dali mi legitimaciju dopisnika »Noćnika« iako sam imao četrnaest godina i tek položio Malu maturu.

I tako sam dopisnikovao za »Noćnik« do Velike mature, upisao se na Pravni fakultet, i odmah zatim, odlučio da to batalim i posvetim se pisanju. Što da traćim vreme i obijam stepeništa fakulteta, mislio sam tada.

Ali, za čudo koje su svi tapšali po ramenu i leđima nije bilo mesta u Redakciji. »Malo se strpi«, kazali mi. A dotle radi kao korektor.

Tako je i bilo, skoro godinu dana, dok nije formirana redakcija »Nizine«.

A i to korektorsko vreme je bilo divno, sećam se dok idem ka redakciji »Noćnika«. Otužan posao ali društvance korektorsko dobro. Ljubavnica jednog duhovitog novinara »Noćnika« a pre toga žena jednog od dvojice pisaca koji su menjali žene. Posle, ni jedan nije zadržao ni svoju ni drugarevu. Oni kao bili svetski — a žene im izvukle deblje krajeve. Posle se pisci ponovo poženili a njihove žene, ova i sa kćerkicom, krenule svojim putem.

Da ne poveruješ kako se i u tako, po posao »Noćnika« manje važnom poslu, društvance organizuje hijerarhijski. Zna se ko je šef, ovoga puta šefica a ko prvi do nje i kada. Po- kazivala mi je, već trećeg dana, svoje slike bez i trunke odeće a zatim odvela u stan da mi još neke pokaže. Pošto nisam ispoljio nikakav interes, klasifikovan sam u kategoriju: ostali. Tako mi i treba.

Ulazim u zgradu »Noćnika«. Već na vratima srećem po- znata lica i čujem klepet mašina za livenje sloga. Radnici nose na kožnim naramenicama olovno-cinkane poluge kojima će hraniti male topionice na svojoj mašini za livenje mašinskog sloga. Poznati, opijajući miris štamparske boje i olova.

Idem uz spiralne betonske stepenice do trećeg sprata gde je klub »Noćnika«. Tu zatičem dve gradske lezbejke od kojih je jedna, kao ljubavnica uglednog pangradskog vajara, htela da skoci ranije sa prozora ovog istog kluba. Sestre ljušte vodku i dirkaju se uz smejuljenje.

U drugom uglu sedi stari meter, čika Joška i šakom greje svoju rakiju. Samo je skoknuo, kaže.

Suprotno od čika Joške, zagledana u jednu tačku, nemo meditira klaviristkinja i nastavnica pangradske Muzičke škole. Ima jednog malog sina i jedan razoren brak sa oficirom uz dvadeset i osam godina. Pričaju da se često oblači u venčanu haljinu, belu sa dugim šlaerom i tako bosonoga krstari hodom ulicama centra Pangrada.

Za onižim stolom do nje, kakvi su svi u klubu, sedi lepuškasta devojka smeđe duge kose i krupnih očiju. Gleda me.

— Zdravo — kaže stidljivo dok sam prolazio pored njenog stola.

— Zdravo, kako si? — odgovaram veselo kao da se znamo.

— Dobro.

Eto ti sad. Šta da kažem kad je i ne znam.

— Mogu li da sednem? — izgovaram otrcanu rečenicu.

— Sedi. Ja neću dugo.

Sednem iako neće dugo a kutiju sa mojim prvim radio-aparatom koji još nisam ni video, stavljam na parket pored stolice.

— Šta ti je to?

— Ovo? — pokazujem na kutiju.

— Da.

— Radio-aparat.

— Šališ se.

— Ne, ako se trgovac nije samnom šalio.

— Da vidim — molećivo kaže.

— Da vidiš — složim se i dižem kutiju na sto.

Svi radio-aparati su bili velikih dimenzija. Najmanji je bio naš prvenac »Kosmaj«. Prvenac, tako što smo ga u zemlji sklapali i dali mu ime sa revolucionarnim pedigreom. Kutija, zapravo kutijica koju sam ja imao i nije obećavala da u njoj može biti radio.

Dođe mi odjednom pred oči i moj deda i njegov aparat »Kosmaj«. Stajao je na specijalno za to napravljenoj drvenoj polici, iznad njegovog kreveta. Pošto su trgovci dedi rekli da se dugme za paljenje i gašenje brzo kvari, deda je naredio električaru da mu konektor namesti u zidu odmah do police. I tako se, od prvog dana, »Kosmaj« palio i gasio izvlačenjem i guranjem njegovog električnog utikača. Sećam se kako smo u polumraku, štedela se struja od 110 volti, iščekivali »Veselo veče« prestoničke radio-stanice. I tek kada je bilo osam uveče, deda bi utikač, minut pre da »Kosmaj« zagreje — trijumfalno gurnuo u konektor.

Pred svoju smrt je, sluteći da dolazi, u taj isti konektor hteo da gurne prste i ubrza stvar.

— Lep je — kaže devojka kojoj ni ime ne znam.

Pogledam i ja. Rozikasta malena kutija od plastike I stvarno: radio-aparat. Ima i dugmiće i mačje oko. Ono za podešavanje tona i vizuelnu kontrolu — kako bi rekao Svetlan Digić, moj redakcijski kolega i stručnjak za te stvari.

— Da ga probamo? — pitam.

— Nemoj tu — stidljivo me odvraća.

— Hoćeš li da to uradimo u mom stanu? — ja sam mangup.

Sva se zacrvenela i spustila pogled.

— Samo ako je sve to ozbiljno, kao što je kod mene — objašnjava.

Ne znam šta je kod nje, ali kod mene je ozbiljno i neočekivano.

— Zaboga, pa nismo deca — mudrujem.

— U daktilo-birou ću završiti posao za dva sata pa ako imate vremena da me ovde u klubu sačekate — izgovori sva crvena.

— Imam! — kliknem i odmah ulovim sebe kako sam idiotski izgovorio tu jednu jedinu reč.

Ona me čudno pogleda. Sigurno je pomislila da sam tek pušteni robijaš ili vojnik na prvom izlasku u grad.

— Imam — ponovim dubljim, umirujućim glasom.

Ona se osmehne. Vidim, laknulo joj. I meni. E, pa kako sad čovek da ne zavoli radio-aparat. Pa makar i ovakve bebaste, rozikaste boje. Zato spakujem nežno svog saveznika u kartonsku kutiju i sa puno pažnje ga spustim na slobodnu stolicu. Nisam više imao srca da ga stavim na parket.

Pita me čika Pera, domaćin ovog finog svratišta šarenog sveta iz kulturnog, političkog i privrednog života Pangrada, šta ću da popijem.

Gledam u sto klaviriskinje, pa u onaj gde su lezbejke. Odlučim se za piće lezbejki. I ja sam se, valjda, tako osećao. Jednu vodku, pa još tri puta tako.

Setim se gazde Dimitrija Salašarova i njegovog tajnog uzbuđujućeg slušanja Grge Zlatopera i »Glasa Amerike«. Mislim: ti velikog »Filipsa« slušaj tiho a moja »Bebi« će da grmi socijalističke informacije i muziku. Zabadava je tvoj »Filips« velik kad vreme radi za moju »Bebi«. I mali su sad veliki!

Primetim da mi jedna od lezbejki maše. I to ona što radi i na struju i na baterije. Pokažem pantalone a ona odmahne. Vidim, ne smeta joj.

Dam joj znak rukom da nekoga čekam a ona mahne sa izrazom prezrenja i gađenja. Kao, htela je u svom retkom nadahnuću da mi ukaže izuzetnu čast, a ja — debilan kreten to ne shvatam. Šta ću kad je moj »Bebi« već svršio posao za mene.

Stvarno: radio-aparat je muškog roda, a ime ženskog. Fenomenalno. Valjda zato čitava stvar i tako funkcioniše, podvodački. Radio je znači — podvodač. Boga ti! Ko bi se tome nadao!

Ugledam na vratima kluba Sretena Pantića — Kaligulu sa svojom zakonitom balerinom. Podigao glavu pa vidi sve samo iznad dva metra. Imam utisak da će pasti preko prvog stola. A balerina uz njega samo leluja glavicom na vratiću unapred. Kao da se klanja poludeloj masi od oduševljenja. A klub — polu prazan.

Srećom, nisu me videli. A i kako bi.

Strana 1 od 8

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak