Stihovi sa mirisom Miholјskog leta

Lep, sunčan, kasnooktobarski dan. Putujemo u Mol. Radni terapeut, Dragana Lazić, Miša i ja. Volan auta je u sigurnim rukama Dragana Ivančeva tako da možemo da se opustimo i, uz ćaskanje, uživamo u lepoti predela kojim prolazimo. A predeo tipičan banatski pa bački. Setih se one pesme „Ravno nigde brda sve je ravno...“. Ali, sve to ravno obasjano je miholјskim suncem koje miluje mirišlјave njive i vredne ratare koji žure da, pre kiša i snegova, pozavršavaju poslove.

Stižemo u Mol, u Gerontološki centar, na „Literarne susrete“. Srdačna dobrodošlica domaćina. Dosta poznatih lica sa ranijih susreta. Pored domaćina, prisutni su korisnici i stručno osoblјe iz Bečeja, Čuruga, Kanjiže i naša „ekipa“. Uz kafu i sokove obnavlјaju se stara poznanastva, uspostavlјaju nova.

Počinje program. Redaju se pesma za pesmom, prostorom plove stihovi i, sve mi se čini da hoće da izađu napolјe, na sunce, kako bi se stopili s bojama i mirisima Miholјskog leta. Uz nekoliko šalјivih pesmica i rečenica proznog teksta, dominiraju pesme obojene s lјubavlјu, lјubavlјu prema volјenoj osobi, uzvraćenoj ili neuzvraćenoj, lјubavlјu prema Priridi, toj iskonskoj roditelјki i voditelјki svih nas.

Po završetku programa, domaćini dokazuju da su, zaista, pravi domaćini i poslužuju nas veoma ukusnim ručkom. A, posle ručka - zna se. Sledi pesma. Prvo tiho, stidlјivo, a zatim sve slobodnije i glasnije: „kad bi ove ruže male“, zatim druga, treća...

A vreme - kao vreme: uvek beži ispred nas. Posle kraćeg boravka na osunčanom dvorištu počinje opraštanje. Zagrlјaji, poneki polјubac a, razmenjeni su i neki brojevi telefona. Možda to nešto novo obećava. Možda će iz toga izaći neki novi stihovi, nova Poezija, sunčana i topla kao i ovaj miholјski dan.