Ikonostas i zidne kompozicije crkve gospodnje XIV

Sveti Sim(e)onSveti Sim(e)on kao prvovenčani kralј srpski (1166.-24. septembar 1227.), poznat i je i kao Stefan Prvovenčani, bio je srpski srednjovekovni vladar (1196–1227.) i prvi krunisani kralј među Nemanjićima, zbog čega je nazvan Prvovenčani. Počeo je da vlada kao veliki župan, a prema preovlađujućem mišlјenju istoričara 1217. krunisan je kao kralј i podigao je državu Nemanjića na status kralјevine. Prvovečani je i jedan od prvih značajnih pisaca originalnih žitija vladara-svetitelјa u srpskoj književnosti, a njegov stil postao je uzor za druge pisce [81]. Nјegovo najznačajnije delo je ''Žitije Svetog Simeona“ u kome je opisao život i čuda svoga oca. Stefan Prvovenčani bio je drugi sin velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića, i Ane. Bio je mlađi brat Vukana Nemanjića, koji je postao knez i upravnik Zete, a stariji je brat Rastka Nemanjića, osnivača autonomne Srpske arhiepiskopije. Presto je nasledio na državnom saboru kod Petrove crkve u Rasu 25. marta. 1196. godine po želјi svoga oca, koji se tada zamonašio uzevši ime Simeon (†13. 2. 1200), ali presto je nasleđen mimo prava primogeniture. Nakon smrti oca Simeona, veliki župan Stefan morao je braniti oružjem svoja vladarska prava od starijeg brata Vukana koji je bio knez i samozvani kralј u Zeti. Knez Vukan je mislio da ima više prava na presto i titulu velikog župana, a njega je podržavao i ugarski kralј Emerik. Tako je počeo građanski rat između dvojice braće koji je trajao od 1202. do 1204. ili 1205. Privremeno poražen od udruženih snaga brata Vukana i kralјa Ugarske, Stefan se sklonio verovatno u Bugarsku 1202. ili 1203. godine. Nakon prve propasti Vizantijskog carstva koje su razorili krstaši Četvrtog pohoda (u aprilu 1204.), Stefan je vešto menjao saveze. Tako se vratio na presto i održavao nezavisnost svoje zemlјe. Tu nezavisnost je odlučio da prizna i rimski papa, nadajući se da će slanjem kralјevske krune ojačati svoj ugled u Srbiji.

Prema preovlađujućem mišlјenju istoričara, Stefan je krunisan za kralјa Srbije 1217. godine, ali se održalo manjinsko mišlјenje da je bilo i jedno krunisanje oko 1220. Legat rimskog pape Honorija III, verovatno je doneo kralјevski venac (krunu) u tadašnju Rašku, ali je nejasno i ko je izvršio krunisanje. Stefan je bio prvi krunisani (ovenčani) kralј u porodici Nemanjića, zbog čega je kasnije bio pamćen kao ''prvovenčani kralј", a odatle je izveden danas opšteprihvaćeni nadimak Prvovenčani, to jest prvokrunisani među Nemanjićima. Nјegov brat, iguman manastira Studenice Rastko (potonji Sveti Sava) verovatno je predložio vladaru Stefanu Prvovenčanom da su okolnosti povolјne, da se Srbija pokuša i crkveno osamostaliti. U dogovoru sa bratom, Sava je otišao u Nikeju 1219. godine i iz nje doneo saglasnost za samostalnost srpske crkve i stvaranje autokefalne srpske arhiepiskopije. Stefan Prvovenčani je pred kraj života bolovao i arhiepiskop Sava zamonašio je bolesnog brata pred smrt, verovatno 1227. godine, i zato njega Srpska pravoslavna crkva danas slavi kao svetog Sim(e)ona.

Sveti SavaSveti Sava. Živeo je od 1175. do 27. januara 1236. Bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske Pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog. Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlјe (1190. ili 1191.). Ubrzo 1192. ili 1193. godine Rastko je otišao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava [82]. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25. 3. 1196.), podigao manastir Hilandar (1198-99.), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori. U Srbiji je ubrzo došlo do rata za vlast između Savine braće (1202. ili 1203.). Posle izmirenja (1204. ili 1205.) veliki župan Stefan i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetitelјskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. tada kao visokosvešteno lice, Sava Nemanjić je ubedio Vaselјenskog patrijarha i cara u Nikeji da odobri autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaselјenski patrijarh Manojlo I Carigradski je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava je ostao arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac. Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlјu, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikoj Trnovi 27. januara 1236. Nјegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralј Stefan Vladislav I. Sava je ostavio više pisanih dela pa je zato bio jedan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Nјegova najznačajnija pisana dela su ''Žitije Svetog Simeona“, ''Karejski tipik'', ''Hilandarski tipik'' i ''Studenički tipik'', kao i ''Zakonopravilo''. Obrazujući buduće službenike Hristove crkve, stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete. Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanlijskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru, verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save, i u čast prvog srpskog arhiepiskopa danas se uzdiže Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolјa kod Srba.

Javlјanje Hrista Mariji MagdaleniJavlјanje Hrista Mariji Magdaleni: Hristos stoji, levom rukom drži ašov naslonjen na zemlјu. Okreće se unazad ka Mariji Magdaleni, koja kleči na desnom kolenu i pokušava da dotakne Hrista, a on je desnom rukom odbija. U pozadini slike je tropska botanika: bilјe i kaktusi u cvetu (sl. 54.4). Iza figura je gusto, zeleno drveće i nekoliko palmi. Kompozicije sa odnosima figura i pejsaža i slikane površine, lepo su usklađene.

Tumačenje: Vaskrsenje Isusa Hrista po završetku subote, noću, trećeg dana posle svog stradanja i smrti, Gospod Isus Hristos silom svoga Božanstva je oživeo, tj. vaskrsao iz mrtvih. Telo njegovo, lјudsko, se preobrazilo. On je izašao iz groba, ne odvalivši kamen, ne pokidavši sinedrionski pečat, i nevidlјiv je za stražu. Od tog momenta vojnici, sami to ne znajući, čuvali su pust grob. Odjednom, desio se veliki zemlјotres. Sa neba je sišao anđeo Gospodnji. On je, pristupivši, pomerio kamen sa ulaza u grob Gospodnji i seo je na njega. Vojnike, koji stajahu na straži pred grobom, obuzeo je strah, i postali su kao mrtvi, a zatim, došavši sebi od straha, razbežali su se. Toga dana, čim se završio subotnji mir, veoma rano, pri svitanju, Marija Magdalena, preteknuvši ostale žene-mironosice, prva je prišla k grobu. Iako još nije svanulo, Marija, videvši, da je kamen nestao sa groba, stajala je i plakala na ulasku u pećinu. I kako je plakala, nagnula se i pogledala u pećinu, u grob, i videla je dva anđela u belo odevena, kako sede. Jedan kod glave, a drugi kod nogu, gde je ležalo telo spasitelјevo. Anđeli je upitaše što plače. Marija Magdalena im odgovori da je tužna jer su joj uzeli Gospoda i ne zna gde su ga sklonili [84]. Rekavši to, ona se okrenula nazad i ugledala Isusa Hrista kako stoji, ali od velike tuge, od suza i od uverenja svog, da mrtvi ne vaskrsavaju, ona nije prepoznala Gospoda. Isus Hristos je upita što plače i koga traži. A Marija, misleći da je on baštovan, reče njemu: "Gospode! Ako si ti odneo njega, kaži mi, gde si ga položio, i ja ću ga preuzeti". Tada joj Isus Hristos reče: "Marija!" Dobro poznati joj glas ju je primorao da se pribere od žalosti, i ona je uvidela, da pred njom stoji sam Gospod Isus Hristos. Uskliknula je: "Učitelјu!" i sa neopisivom radošću bacila se pred noge spasitelјeve i od radosti nije razumela svu veličinu tog trenutka. Ali Isus Hristos, ukazujući joj na svetu i veliku tajnu vaskrsenja svoga, govori joj "Ne dotiči se mene, jer ja još nisam uzišao k ocu svome, nego idi k braći mojoj i kaži im, ''odlazim k ocu mojemu i k ocu vašemu''. Onda je Marija Magdalena pohitala k njegovim učenicima sa vešću o tome, da je videla Gospoda, i o tome, što joj je on rekao. To je bilo prvo javlјanje Hrista posle vaskrsenja. U jevanđelјu se pominje da je mučena od sedam zlih duhova (besova), od kojih ju je Isus oslobodio i učinio zdravom. Marija je tako postala besprekorno verna Isusova učenica i pratilјa iz Nazareta. Sa velikom lјubavlјu prema Isusu, propovedala je ona jevanđelјe svetu kao Hristov apostol (prva, identična priča nalazi se na strani. Preminula je mirno u Efesu. Nјene mošti su kasnije prenete u Carigrad. Blizu Getsimanskog vrta nalazi se ruski hram posvećen svetoj Mariji Magdaleni. Srpska pravoslavna crkva proslavlјa 4. avgust kao praznik Blaga Marija na dan sećanja na Mariju Magdalenu. Pored jevanđelјa, po Luki, Mateju, itd. postoji i jevanđelјe po Mariji (videti Pojmovnik na kraju monografije).

Hristos sa učenicima na moruHristos sa učenicima na moru: Na jednoj od ovih dveju slika je potpis Stevana Aleksića i godina 1908. Na njima su scene Hristosa sa učenicima na moru. Na slikama koje je slikao ovaj umetnik, boja je mnogo više oštećena, iako se radi o veoma uspeloj kolorističkoj kompoziciji.

Tumačenje: Po naredbi koju im je dao Isus Hristos, njegovi učenici otišli su u Galileju. Tamo su se bavili svojim običnim poslovima. Jednom, Petar, Toma, Natanail (Vartolomej), sinovi Zevedejevi Jakov i Jovan i dvojica drugih njegovih učenika, svu noć su lovili ribu u Tiveriadskom moru (Genisaretskom jezeru) i ništa nisu ulovili. A kada je već došlo jutro, Isus Hristos je stajao na obali. Ali njegovi učenici njega nisu prepoznali. Isus Hristos im reče: "Deco! nemate li što za jelo? Oni odgovoriše "Ne". Tada im Isus reče: "Bacite mrežu sa desne strane lađe, i naći ćete ribu". Učenici baciše mrežu sa desne strane i nisu je mogli izvući iz vode od mnoštva ribe. Tada Jovan govori Petru "To je Gospod". Petar, čuvši, da je to Gospod, opasa sebe odeždom, i baci se u more, i otpliva ka obali, k Isusu Hristu. A drugi učenici približiše se lađi, vukući sa sobom mrežu sa ribom, jer nisu bili daleko od obale. Kada su izašli na obalu, videli su naložen žar i na njemu kako se peče riba i hleb. Isus Hristos govori učenicima: "Donesite ribu što ste sada uhvatili". A Petar izvuče na zemlјu mrežu, napunjenu velikim ribama, kojih je bilo sto pedeset i tri, i od tog mnoštva poderala se mreža. Posle toga Isus Hristos im govori: "Hodite, jedite". I niko od učenika njega nije smeo da upita "Ko si ti?", jer su znali da je to Gospod. Isus Hristos uzeo hleb i dao im, a takođe i ribu. Za vreme obeda, Isus je pokazao Petru, da mu on oprašta njegovo odricanje i podiže ga opet u zvanje svoga apostola. Petar je svojim odricanjem sagrešio više, nego ostali učenici, pa gospod njega pita: "Simone Jonin! Slediš li ti mene više nego ostali učenici?" Petar njemu odgovori: "Da, gospode, ti znaš da te sledim". Isus Hristos mu reče: "Napasaj jaganjce moje". Potom ponovo, po drugi put, pa zatim i treću put Hristos reče Petru: "Simone Jonin! slediš li me?" Petar opet odgovori: "Da, gospode, ti znaš da te sledim". Isus Hristos mu govori: "Napasaj ovce moje". Petar se ožalosti, što mu Gospod reče treći put "Slediš li Me?", i reče mu: "Gospode, ti sve znaš, ti znaš, da te sledim i poštujem". Isus Hristos i na to njemu odgovori: "Napasaj ovce moje". Tako je Gospod pomogao Petru da trikratno ispravi svoje trikratno odricanje od Hrista, i da potvrdi svoju privrženost prema njemu. Posle svakog odgovora njegovog, Isus Hristos mu vraća, pred ostalim apostolima, zvanje apostolsko (čini ga pastirom svojih ovaca), [85]. Posle toga, Isus Hristos govori Petru:

Hristos i Samarjanka"Zaista, zaista ti kažem, kada si bio mlađi, opasivao si se sam i hodio si kuda si hteo; a kad ostariš, raširićeš ruke svoje i drugi će te opasati i odvesti kuda ne želiš". Tim rečima Spasitelј je dao Petru do znanja, kakvom smrću će on proslaviti Boga - primiće mučeničku smrt za Hrista (raspeće). Rekavši sve to, Isus Hristos mu govori "Hajdete za mnom".

Hristos i Samarjanka je, takođe, delo Stevana Aleksića, (na njoj je potpis slikara). Veoma topao kolorit, ali je nažalost slika prilično oštećena. U koncepcijskom i vizuelnom smislu u potpunosti se uklapa sa prethodnim delima Nikole Aleksića iz 1854/55.

Tags: ,

O gradu