Ikonostas i zidne kompozicije crkve gospodnje VI

Arhijerejski tron. Ikona Svetog Nikole iza stola pripremlјenog za posebne goste crkveArhijerejski tron. Sveti Nikola je u svetloružičastom stiharu, belom sakosu sa sivim senkama i belom omoforu. Pozadina je tamnosmeđa. Lice je bledo, brada mu je gusta i seda.

Tumačenje: Sveti Nikola ili Nikola Mirlikijski (grč. Νικόλαος - Nikolaos), poznat i kao Sveti Nikola Čudotvorac, bio je episkop Mire Likijske u Maloj Aziji. Živeo je u 4. veku u gradu Mira. Bio je čuven po tome što je tajno davao lјudima novac. U čitavom hrišćanstvu se poštuje kao svetitelј i čudotvorac. Sveti Nikola je zaštitnik moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece i učenika po celom hrišćanskom svetu, na istoku i na zapadu. Zaštitnik je u državama: Grčkoj, Rusiji, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Sveti Nikola rodio se u maloazijskoj oblasti Likiji u gradu Patari oko 270. godine. Nјegovi roditelјi, otac Teofan i majka Nona imali su samo njega. Pri krštenju je dobio ime Nikolaj, što u prevodu znači pobeditelј naroda. Duhovnom životu poučavao ga je stric Nikolaj, episkop patarski. Oni su se zajedno zamonašili u manastiru Novi Sion. Nakon smrti svojih roditelјa, prodao je celo imanje i novac je razdelio sirotinji. Pošto je bio skroman, povukao se u samoću i sa molitvama da tako dočeka smrt. Hrišćani veruju da mu se potom javio glas Gospodnji i rekao mu ''Nikolaje, pođi u narod na podvig ako želiš biti od mene uvenčan“. Tada je napustio pustinjački život i otišao u narod. Izabran je za arhiepiskopa grada Mira u Likiji (tada Rimsko carstvo, danas oblast današnje Turske). Tokom vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana u vreme gonjenja i mučenja hrišćana bio je zatvoren u tamnicu, ali ni tu nije prestajao da propoveda i širi hrišćanstvo. Prisustvovao je Prvom vaselјenskom saboru u Nikeji, ali zbog toga što je povredio aleksandrijskog sveštenika Arija, optuženog za jeres, udalјen je sa sabora i zabranjeno mu je dalјe prisustvo. U hrišćanskoj tradiciji se spominje da su mu odobrili ponovno prisustvo na saboru tek kada im se u snu preko izabranih arhijereja javio glas Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice, da je učinjena velika nepravda prema Svetom Nikolaju, koji je branio pravu veru. Ljudi su ga još za vreme njegovog života smatrali za svetitelјa. Prizivali su ga u pomoć pri bolestima, nekoj nesreći ili nemoći. Hrišćani veruju da se on svima odazivao, i da je svima pomagao, a da je iz njegovog lica sijala svetlost. U starosti se razboleo i preminuo 6. decembra 343. godine. Sveti Nikola se i slavi toga dana, što je u stvari 19. decembar po novom kalendaru.

Silni Uroš, kralј srpski (detalј)Stefan Uroš I Nemanjić: Srpski kralј (1220-1277.). Najmlađi je sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo. Kada je bio na vlasti, sa Epirom je napadao Nikeju. Mihajlo VIII Paleolog, je 1261. obnovio Vizantijsko carstvo. S njim je Uroš uspostavio prijatelјske odnose, a na taj način ujedno i sa Ugarskom. Uroš je na vlasti ostao više od trideset godina (1243-1276.). Ono što je posebno zanimlјivo za ovo razdoblјe srpske istorije jeste pojava nemačkih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u Srbiju negde početkom četvrte decenije trinaestog veka bežeći od Mongola, najverovatnije iz Transilvanije. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaženja i prerade ruda plemenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Nјihovo znanje i sposobnost, oživele su proizvodnju metala i širom otvorili vrata mediteranskog tržišta srpskoj privredi. Sasi su razvili rudnike u Brskovu, Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo je mnogo privrednih i trgovačkih veza sa primorjem i južnom Italijom. Uroševa žena Jelena, bila je iz roda Anžujskih, rođaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada, nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš dobar deo svog vremena i pažnje upravio ka tom cilјu. Čitavu deceniju Uroš je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odlučujući korak. Time je njegova dugogodišnja vladavina u Srbiji ostala nekako nezavršena i nedorečena.

Sveti kralј srpski Stefan DečanskiSveti Stefan Dečanski ili Stefan Uroš Nemanjić (oko 1276. ili oko 1284. - 11. novembar 1331.), poznatiji kao Stefan Dečanski, bio je kralј Srbije iz porodice Nemanjića. Sin je kralјa Milutina (1282-1321.) i otac Dušana Silnog (kralј je od 1331. do 1346., a car u periodu 1346. do 1355.). Nastavio je širenje Srbije na račun Vizantije i stvorio od Srbije najmoćniju silu na balkanskom poluostrvu. Pobedio je vojsku bosanskih feudalaca, a zatim i Bugare kod Velbužda 1330. godine i osigurao prevlast nad Makedonijom. Zbacio ga je s prestola sin Stefan Uroš IV Dušan (silni), [79]. Podigao je manastir Visoki Dečani prema kome je nazvan Dečanski (u kome počivaju njegove svete mošti). Srpska Pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao svetog kralјa. Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima u zatočeništvu u Zvečanu. Naime druga verzija, pisana pedesetak godina posle Dušanove smrti, iz "Žitija Stevana Dečanskog" koje je sastavio Grigorije Camblak, govori o nasilnoj smrti srpskog kralјa koji je umro od ruke svog sina Dušana. Takođe, prema predaji, Stefan Dečanski je "od oca osleplјen, a od sina udavlјen". Srpska pravoslavna crkva slavi njegov praznik svakog 24. novembra.

Sveti knjaz Stevan ŠtilјanovićSveti Stefan Štilјanović. (? -1543), poslednji knez paštrovski, dobrotvor i srpski svetitelј. Svoje poreklo vodi iz Primorja. Sve imanje je ostavio narodu svom, i otišao u Srem 1498. godine zbog sukoba sa Mlečanima. U Sremu je stolovao u gradu Moroviću. Narodna tradicija prikazuje despota Stefana Štilјanovića kao najuzornijeg hrišćanskog vladara i za njega vezuje mnogobrojna plemenita dela, kao i junačku borbu protiv Turaka. Prilikom borbe za ugarski presto između kralјa Ferdinanda i vojvode Jovana Zapolјe, našao se na strani Ferdinandovoj. Učestvovao je u građanskom ratu od Mohačke bitke 1526. do 1541. godine, kada su Turci zauzeli Budim. Od Ferdinanda je bio dobio imanja u virovitičkoj županiji 1527., kao i grad Valpovo gde je vladao. Poslednji podatak o Stefanu Štilјanoviću potiče iz 1540. godine, kada je bio prefekt utvrđenog grada Valpova, nakon čega mu se izgubio svaki trag. Pretpostavlјa se da se, nakon što je grad pao pod Turke, povukao u Šikloš, gde je i okončao svoj život. Već 1545. godine, njegove mošti nalazile su se u manastiru Šišatovcu u Sremu. Od SPC uvršten je u red svetitelјa. U jesen, 17. oktobra svake godine se pominje i slavi njegovo ime.

Simeon MirotočiviSimeon Mirotočivi, ili Stefan Nemanja, crsl. Stѣfanь. Živeo je oko 1113.-13. februar 1199. godine. Bio je veliki župan Raške, rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića i tvorac moćne srpske države u srednjem veku. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara, zajedno sa sinom Svetim Savom, jednim od utemelјivača Srpske pravoslavne crkve, koja Stefana Nemanju slavi kao Svetog. Doba njegove vladavine predstavlјa prelomni period u istoriji i kulturi Srba. U umetnosti, njegovu vladavinu karakteriše početak podizanja monumentalnih vladarskih zadužbina, kao i pojava autentičnog srpskog stila u sakralnoj arhitekturi, poznatog kao raški stil, za čiji početak se uzima podizanje manastira Đurđevi Stupovi. Pored njega, Nemanja je podigao i obnovio čitav niz crkava i manastira, među kojima treba istaći manastire Studenicu (koju je podigao sebi kao mauzolej) i Hilandar, koji je obnovio iz temelјa sa sinom Savom 1198. godine. Povukao se sa vlasti i zamonašio na saboru 1196., u Petrovoj crkvi, a za svog naslednika je odredio srednjeg sina Stefana Prvovenčanog (veliki župan 1196-1217., i kralј 1217-1228.), u dogovoru sa vizantijskim carem Aleksijem s čijom ćerkom Evdokijom je Stefan bio oženjen. Preminuo je kao monah Simeon u manastiru Hilandar, a njegove mošti su 1208. godine prenete u manastir Studenicu, u kome se i danas nalaze.