Ikonostas i zidne kompozicije crkve gospodnje IV

Krštenje gospodnje. I ova scena nema toliko uočlјive slikareve simetrije, mada je položaj figura i njihov pokret isti kao i na ostalim kompozicijama krštenja. Jovanovo telo je malo pomereno od Hristovog, nagib gornjeg dela je manji i to sve utiče na opšti izgled scene. Hristove noge su skoro do polovine u vodi, i naziru se kroz bistru vodu. Odeća anđela, koji prinosi ubrus, je svetloružičasta i belosiva. Kolorit je uopšte veoma svetao, nežnih bledunjavih tonova. U plavom nebu figure Boga sa mnogobrojnim anđelima.

Krštenje gospodnjeTumačenja: Evanđelјa Novog zaveta propovedaju da je Isus oko svoje tridesete godine otišao da se krsti kod Jovana Krstitelјa. Pojavio se Isus na obali reke Jordan, gde ga je krstio Jovan Krstitelј, u znak očišćenja od grehova. On je primio od njega krštenje, budući da je bio bezgrešan, ali da bi tim svojim delom osvetio ceo obred, uvedena je samim tim tajna krštenja, kojom dolazi do čovekovog očišćenja od grehova. Hrišćanski izvori prikazuju da je Jovan navodno rekao Isusu: “Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni?” (Mt. 3;14), te da ga je krstio tek na njegov nagovor. Biblijski tekst pripoveda da nakon što ga je Jovan potopio u reku Jordan i krstio ga, sa neba se na Isusa spustio Duh sveti u vidu goluba i otvorilo se nebo i Božji glas je progovorio “Ti si sin moj lјublјeni. U tebi mi sva milina.“ Ovaj događaj se u hrišćanstvu naziva bogojavlјanje. Tako da se krštenje Hristovo proslavlјa na praznik Bogojavlјenja [68], [2]. Prema adopcionističkom gledištu, karakterističnom za rano hrišćanstvo, Bog je Isusa prihvatio kao sina na krštenju, kada je glas sa neba objavio da je on sin Božji. Neki rukopisi navode i ovu verziju ''Ti si moj sin, danas sam te rodio”. U Istočnom kršćanstvu se zimski krstovdan slavi 18. januara (ili po starom 6. januara), pred blagdan Bogojavlјenja. U rimokatoličkoj i anglikanskim crkvama se obeležava naredne nedelјe, kao svetkovina krštenja Isusovog. U pravoslavlјu predstavlјa jedno od dvanaest svetkovina. U svim pravoslavnim hramovima širom sveta tog dana se osveštava voda za koju se smatra da kao takva ima lekovita i čudotvorna dejstva. Pored bogojavlјenske vodice tu je još krstovdanska i uskršnja. O značaju Bogojavlјenske vode, ovako je govorio sveti Nikolaj Velimirović ''Bogojavlјenska voda divna je potvrda pravoslavne vere. Nјena osobina je da godinama ostaje sveža, ukusna, osvećena i lekovita''.

Vaskrsenje gospodnjeVaskrsenje gospodnje. Velika kompozicija u centru II zone. Hristos raširenih ruku lebdi nad sarkofagom. Iznad Hrista u zracima puno je anđela. Dole su dva vojnika. Jedan povijen u snažnom koraku izvlači mač iz korica, drugi spava sedeći. Ruke i glavu naslonio je na levo uzdignuto koleno [13]. Na Hristovom telu plavičastim i smeđim tonovima, kroz svetlu bledu put, naglašena je anatomija. Figure su toliko krupne i snažne da ispunjavaju potpuno prostor slikane površine.

Tumačenje: Ovaj praznik se naziva i Pashom, što na jevrejskom znači prelaženje, jer to je dan u kojem je Bog u početku priveo svet iz nepostojanja u postojanje. Tog istog dana preveo je izraelski narod preko Crvenog mora i tako ga istrgao iz faraonovih ruku. Istog tog dana sišao je s neba, u utrobu deve Marije. On je oslobodio i svima otvorio pristup nebesima. Eto zašto, preispunjeni najvećom radošću, svetlo praznujemo Vaskrsenje i potvrđujemo radost kojom se obogatila naša priroda bogatim darovima Božijeg milosrđa [69]. Isto tako, iskazujući i prekid neprijatelјstva i sjedinjenje s Bogom i samim anđelima, pozdravlјamo jedni druge uobičajenim celivanjem. Vaskrsenje Gospoda se desilo ovako. Dok su vojnici čuvali grob, zemlјa se oko ponoći zatresla jer je anđeo sišao s neba i odvalio kamen od grobnih vrata. Zapanjeni stražari su se razbežali, i time se, čim je minula subota, negde u osvit prvog dana sedmice, otvorio put i ženama. Pre svih vaskrsenje postaje poznato majci Božijoj, koja je, po kazivanju svetog Mateja, sedela prema grobu s Magdalenom. Ali, da ne bi bilo mesta za sumnju u vaskrsenje zbog srodstva sa majkom, jevanđelisti govore javi se najpre Mariji Magdaleni. Ona je videla i anđela na kamenu, a kad je prišla bliže, videla je i u grobu anđele, koji javlјaju vaskrsenje Gospoda. Ustade, govore oni, ''Nije ovde, evo mesta gde ga položiše''. Kad je čula ovo, ona je pohitala prema najvatrenijim učenicima, Petru i Jovanu, i saopštila im radosnu vest o vaskrsenju. A kada se ona vraćala sa drugom Marijom, sreo ih je Hristos, i rekao ''Radujte se! Upravo onaj rod, koji je ranije slušao: s mukama ćeš decu rađati, trebalo je prvi da čuje tu radost''. Nošene nezadrživom lјubavlјu, one se približavaju Hristu, i želeći da se stvarno uvere, dodiruju njegove noge. Grobu prilaze i apostoli. Jovan se samo nadvirio nad grobom i otišao, a Petar je ušao unutra i veoma brižno razgledao, dodirivao plaštanicu i ubrus koji je bio na Hristovoj glavi. Magdalena je rano ujutru ponovo došla sa drugim ženama da bi se podrobnije uverila u viđeno. Stajala je napolјu kod groba i plakala, a kad se nadvirila nad grobom, videla je dva anđela, sva u svetlosti, koji joj, kao da je smiruju, govore ''Ženo, što plačeš? Koga tražiš? Isusa tražite Nazarećanina raspetoga? Nije ovde, jer ustade''. Tog istog trena one su ustale jer su primetile Gospoda. Ona se okrenu i ugleda Hrista kako stoji, pa, misleći da je gradinar, (jer je grob bio u vrtu, sl. 54.4), reče ''Gospode, ako si ga ti odneo, kaži mi gde si ga položio, i ja ću ga uzeti''. A kada se Magdalena još jednom nagnula prema anđelima, Spasitelј ju je prozvao imenom. Kad je čula njegov mili i poznati glas, ona je htela da mu polјubi noge, no on joj je rekao ''Ne dodiruj me, jer još nisam video Oca svojega, kao što sama priznaješ, čim još smatraš da sam čovek, nego idi braći mojoj i kaži im sve što si videla i čula''. Magdalena je to učinila, a u zoru ponovo je s ostalima bila kraj groba. Žene koje su bile s Jovanom i Salomijom došle su kad je već granulo sunce. Moramo reći da su žene, među kojima je bila i Bogorodica, dolazile na grob u razno vreme. Nije poznato, dakle, u kom (tačno) času Gospod vaskrsava. Jedni govore: kad su petlovi prvi put zapevali, drugi: kad se zemlјa zatresla, a treći govore još drugačije. A uveče, istog dana, kada su se učenici sakupili u strahu od Judejaca i kada su vrata bila čvrsto zatvorena, ušao je Isus, budući u nepropadlјivom telu, i, po običaju, blagovestio ''Mir vam''! Kad su videli Hrista, oni su se silno obradovali i kroz nadahnuće (Vaskrslog) u savršenijem stepenu primili su silu Svetog Duha. Kako je vaskrsenje Gospoda trodnevno? Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uklјučujući i dan smrti, tj. prve nedelјe posle Velikog petka. Noć između četvrtka i petka i petak do zalaska sunca je jedan dan (Jevreji tako računaju dan), zatim noć između petka i subote i subota do zalaska sunca je drugi dan, i noć između subote i nedelјe i nedelјa do zalaska sunca (jer se deo početka uzima kao celina) je treći dan. Ili čak i ovako: u trećem času petka Hristos je razapet, zatim je od šestog do devetog časa bila tama, računati to kao noć, i od trećeg do devetog časa, to je jedan dan, zatim posle tame opet obdanica i noć između petka i subote, to su dva dana, a zatim subota do zalaska sunca i noć između subote i nedelјe, to su tri dana. Kad Spasitelј, koji je obećao da će nam trećeg dana ukazati milost, na najkraći način učini to dobro delo, njemu slava i sila u vekove i vekovma, amin. Vaskrsenje ili uskrsnuće predstavlјa povratak mrtve osobe u život. Ovo učenje čini sastavni deo judaizma, hrišćanstva i islama. Može se tumačiti doslovno kao oživlјavanje mrtvog tela, i u prenesenom značenju, kao ustanak iz mrtvila, odnosno duhovni preporod. skrs ili Vaskrs (stsl. vъskrъsъ, ređe i donekle arh. Veligdan) najveći je hrišćanski (crkveni) praznik kojim se proslavlјa Isusov povratak u život, tj. vaskrsenje. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe u prvu nedelјu posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Kod istočnih hrišćana, Uskrs najranije može da bude 4. aprila, a najkasnije 8. maja.

Vaznesenje: Grupa od dvanaest apostola, Bogorodice i dva anđela ograničena je na prilično mali prostor te izgledaju kao zbijena gomila u celoj površini. U sredini su dva anđela. Desno stoji Bogorodica u profilu. Anđeli u svetlim odećama sa sivim senkama. Bogorodica u ružičastom hitonu i plavom himationu. Levo od anđela su dva apostola koji kleče, jedan prema drugome u kosoj liniji. Na svetloplavom nebu su smeđi i sivi oblaci, u oblacima sedi Hristos raširenih ruku. Sa strane doleću ka Hristu dva anđela, a između njih i oko oblaka poređani su mali anđelčići.

VaznesenjeTumačenje: Vaznesenje Hristovo ili Spasovdan je hrišćanski praznik, koji se slavi u 40. dan nakon Vaskrsa. Praznik Vaznesenja zove se ήα̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃, ili samo α̉νάληψις (analipsis), zatim η̉μέρα α̉νάληψεως (imera analipseos), prema apostolu Luki 9,51. Po hrišćanskom verovanju, vaskresenjem Gospod je pokazao da je jači od smrti i 40. dana od vaskrsenja njegovi su se učenici nalazili za trpezom. Tog dana im se Hristos ponovo javio i rekao ''Idite po svemu sveti i propovedajte Evanđelјe svakom stvorenju''. Da bi u tome uspeli, Hristos im je obećao Duha utešitelјa, i zapovedio da do silaska Duha Svetoga ne izlaze iz Jerusalima. Tako su mogli preneti Hristovu veru u svet i time lјudstvo spasavati u veri - odatle naziv Spasovdan. Podignutih ruku Hristos je učenike blagoslovio nakon čega se počeo uznositi na nebo - Uznesenje, tako se, završivši delo spasenja, vratio Bogu na nebesima. Vaznesenje Gospodnje slavi crkva u četrdeseti dan posle Vaskrsenja Hristova, kada se Gospod uzneo na nebo, i uvek pada u četvrtak šeste nedelјe posle Vaskrsa. Pošto se Gospod kroz četrdeset dana iza svoga vaskrsenja javlјao učenicima govoreći im o Carstvu Božijem i pošto im je zapovedio da se ne odalјuju od Jerusalima no da čekaju obećanje Sv. Duha, izveo je Gospod svoje učenike do Vitanije, podigao je svoje ruke i blagoslovio ih je, i blagosilјajući ih uzneo se na nebo. Kada su učenici sa Gore Eleonske gledali na oblak koji je Gospoda sakrio od njihovih očiju i na nebo, objaviše im anđeli da će isti Isus koji se od njih uzneo na nebo na isti način doći, kao što su ga videli da se uznosi na nebo (Dap. 1, 1-12; Mk. 16, 12-19; Lk. 24, 50-52). Kao što se u Jerusalimu u četrdeseti dan iza Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u drugim mestima Istoka, gde se slavilo Vaznesenje, izlazilo na litiju, kao npr. u Carigradu i Antiohiji, tako da se takođe i u našoj Crkvi u ovaj dan nosi litija. Pri uvođenju liturgijskih običaja, rukovodilo se principom što većeg podražavanja radnjama Spasitelјevim. U ovom slučaju imalo se u vidu da je Gospod izveo svoje učenike na Eleonsku Goru (Lk. 24, 50), što znači u pravcu prema Vitaniji. Mesto sa koga se Gospod uzneo na nebo, bilo je odmah veoma poštovano. Već carica Jelena je dala sagraditi na Eleonskoj Gori velelepnu baziliku, koju su Saraceni na žalost razorili, i više nije podignuta. Danas samo jedna mala crkvica označava mesto, koje je već u 4. veku označavano kao mesto vaznesenja, i gde se još i danas nazire trag od stope Spasitelјa.

Silazak sv. Duha. Bogorodica je u ružičastoj odeći, plavom himationu i svetlosmeđem maforionu. Desnu ruku drži na grudima, leva je na otvorenoj knjizi na krilima. Iznad nje u horizontalnoj liniji glave apostola, a dole levo i desno, sede po dva apostola, što predstavlјa klasičan slikarski prizor.

Silazak sv. DuhaTumačenje: Duhovi, trojice, trojčindan ili pedesetnica (grč. πεντηκοστή pentekostē - pedeseti dan) hrišćanski je praznik kojim se proslavlјa silazak svetog duha na apostole u Jerusalimu, pedeset dana nakon Hristovog Vaskrsenja. Odatle i izraz proslava pedesetnice, pentekoste, itd. Duh je dat na ovaj dan radi sveopšte objave jevanđelјa u svetu [97]. Sa pedesetnicom, crkva počinje njen put služenja i svedočenja. Ovde je značajno da se u crkvenom kalendaru broje nedelјe ''posle pedesetnice'' do pripremnih nedelјa za Veliki post. Sa Hristovim vaznesenjem ''naša priroda se uznela'' na nebo i na pedesetnicu se sveti duh ''spustio na našu prirodu''. vaznesenje ukazuje na pedesetnicu koja je ispunjenje obećanja duha. Duh koji je dat na pedesetnicu nam svedoči da je Isus zaista vaskrsao iz mrtvih i da su lični odnosi sa Hristom mogući za sve. U svojoj propovedi na dan pedesetnice, sveti apostol Petar iznosi ovo jedinstvo vaskrsenja Isusovog sa pedesetnicom: ''Isusa nazarećanina, čoveka od boga potvrđena među vama silama i čudesima i znacima koje učini bog preko njega među vama, kao što i sami znate (dela 2, 22). Svedočanstvo duha o vaskrsenju Hristovom zauzima istu važnost kao i svedočanstvo o praznom grobu i o Hristovim javlјanjima. Bog ga je vaskrsao ''Razdrevši muke smrti, jer ne beše moguće da ga ona drži“ (dela, 2, 24), onda ''On se javlјaše u toku više dana onima koji uziđoše sa njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svedoci njegovi pred narodom'' (dela 13, 31) i na završni dan pedesetnice - posredstvom božjeg svemogućeg čina, koji je uzrokovan i vođen od strane svetog duha, cela crkva je postala nosilac svedočanstva o vaskrsenju. Na početku hrišćanskog perioda, pedesetnica je bila jedna od klјučnih jevrejskih praznika, godišnje slavlјe davanja zakona na Sinajskoj gori. To je bio praznik obnove zakona, tako da je u jevrejskoj tradiciji ovo praznik koji zatvara pashalni period. Učenici koji su nakon vaskrsenja napustili Jerusalim i pošli u Galileju, vratili su se u sveti grad da proslave poslednji praznik pashalnog ciklusa. Oni nisu bili pripremlјeni za događaj koji će se dogoditi u prvoj hrišćanskoj pedesetnici. Kao što nisu očekivali vaskrsenje niti vaznesenje, oni takođe nisu očekivali silazak Duha Svetoga. Značaj i univerzalnost Pedesetnice se jasno otkriva kada se ovaj događaj uporedi sa pričom o Vavilonskoj kuli (2. Mojsijeva 11, 1-9) i sa izveštajem o Božijem Otkrovenju na Sinajskoj gori (2. Mojsijeva 19), a isto tako i sa rabinskim predanjem. Nasuprot Vavilonskoj kuli, pedesetnica prevazilazi konfuziju jezika i privodi jezik Duhu, koji čini to da svaki jezik na kojem se jevanđelјe uznosi postane osveštan jezik. Na Sinajskoj gori je ustanovlјen Zavet između Boga i njegovog naroda. Oni na koje je Duh sišao na dan pedesetnice, su pozvani da uđu u jedan nov zavetni odnos (Dela 2, 38-39). Po rabinskoj priči koja je nastala pod uticajem 2 Mojsijeve, glava 19, glas Boga je tobože podelјen na sedam različitih glasova ili na jezike svih naroda, a broj sedamdeset je označavao celokupnost naroda. Ovde, na dan prve hrišćanske pedesetnice, “ognjeni jezici“ su razdelјeni na svakog člana prvobitne hrićanske zajednice. Oganj simboliše prisustvo Božije, koji je na Sinajskoj gori sišao u obliku ognja (2. Mojsijeva 19, 18). Sveti Duh uzrokuje da pedesetnica postane praznik jedinstva. Već u prvom veku, imamo aluzije o pedesetnici kao hrišćanskom prazniku. Na kraju svog trećeg misionarskog putovanja, sveti apostol Pavle “hitaše, ako bi mu bilo moguće, da o pedesetnici bude u Jerusalimu“ (Dela, 20, 16). Apostol Pavle je želeo da provede ovaj dan sa članovima hrišćanske zajednice u Jerusalimu, za koje je pedesetnica koja se dogodila nakon vaskrsenja imala posebno mesto u istoriji i njihovom sećanju. Sve ovo ukazuje na činjenicu, po kojoj su istorijski događaji bili simbol onoga što se u delima (2, 1-13) opisuje kao poseban, jedinstven događaj, koji je potpuno različit od davanja Duha jedanaestorici apostola. Svaki preobražaj u lјudskom životu je svedočanstvo Hristovog vaskrsenja i silaska Svetog Duha na dan pedesetnice. Bog neprestano dela i proslavlјa sebe u njegovim svetima, da bismo poznali da je logos (reč) postao plot, da je zatim doživeo smrt na krstu i vaskrsao, da bi mi mogli primiti Duha. Hrišćani ovaj praznik slave i kao dan “rođenja crkve“ budući da dela apostolska donose da su apostoli puni Duha Svetoga govorili tako da su ih mogli razumeti lјudi svih naroda i jezika, a mnoštvo se „dalo krstiti te su primili Duha Svetoga“. Inače to je i jasno otvaranje spasonosnog poslanja crkve prema svima a ne samo prema Jevrejima. U hramove se unosi sveža zelena trava i cveće. Posle svete liturgije služi se večernje, na kome se kleči i pletu venci od trave i cveća. Ti venci se nose kući i stavlјaju pored ikone i kandila na zid. Ovaj praznik slave pravoslavci, katolici i mnoge druge hrišćanske crkve.

PreobraženjePreobraženje. Slikar je slično umetničko rešenje dao kao i u okolnim mestima, npr. u Elemiru. Na belosmeđim oblacima na svetloplavom nebu, jasno je istaknuta figura proroka Mojsija desno, u tamnije plavom hitonu i svetlo plavo-zelenom himationu. Dole su tri apostola. Jedan u zelenoj donjoj odeći i crvenoj gornjoj, okrenut udesno, sedi na zemlјi, gleda u nebo i levom rukom zaklanja oči, drugi kleči, donja odeća je svetlosmeđa, gornja tamnoplava. Apostol je na levoj strani u profilu. Donja odeća mu je lјubičasto siva, gornja je lјubičasto smeđa.

Tumačenje: Preobraženje Gospodnje (grč. Μεταμόρφωσις του Σωτήρος) je događaj opisan u Jevanđelјima Novog zaveta, tokom kojeg je Hrist postao kao svetlost. Po Mateji, ''Jednoga dana, treće godine svoje propovedi na zemlјi, Isus povede apostole Petra, Jakova i Jovana i izađe s njima na goru Tavor da se moli Bogu. Dok se molio, njegovo se lice izmeni i zasija kao sunce, a halјine njegove postadoše sjajne i bele kao sneg. Tako se on preobrazi pred njima i pokaza deo svoje božanske slave. Pored Hrista ukazaše se Mojsije i Ilija i razgovarahu s njim o smrti koja ga čeka u Jerusalimu. Zatim se spusti jedan sjajan oblak i zakloni ih. I gle, glas iz oblaka govoraše ''Ovo je moj lјublјeni sin, koji je po mojoj volјi, njega slušajte." (Mt. 17;5). Kad apostoli čuše glas Božji, uplašiše se i padoše licem na zemlјu. Isus im priđe, dodirnu ih i reče [72] "Ustanite i ne bojte se!" (Mt. 17;7). Kad podigoše oči, oblaka više nije bilo. Videše samoga Isusa koji je opet imao svoj običan izgled. I siđoše s gore. Na gori Tavoru, kao i na reci Jordanu tri godine ranije, Bog Otac potvrđuje da je Isus sin Božji. Takođe pojavlјivanje dvojice starozavetnih proroka, Mojsija i Ilije, kao Isusovih slugu, razbija jevrejsku zabludu da je Isus neki od proroka, već se on ovim predstavlјa kao car nad prorocima. Ovim je Gospod hteo da ojača veru svojih učenika u nastupajućim danima njegovog stradanja. On nije poveo sve apostole, već samo trojicu najlјublјenijih, zato što je znao da će ga Juda izdati, te zato nije bio dostojan da vidi božansku slavu Hristovu, a opet nije hteo da ga ostavi samog pod gorom da ne bi kasnije time pravdao svoje izdajstvo. Preobraženje Gospodnje se u Pravoslavlјu ubraja u dvanaest velikih Hristovih praznika i jedan od najvažnijih crkvenih praznika.

* * *

Slavi se 18. avgusta. Taj dan proslavlјa trenutak kada se prvi put Hristova božanska priroda učinila vidlјivom. Na preobraženje, koji je posni praznik, u crkvi se osvećuje grožđe i deli narodu u znak zahvalnosti Bogu na plodovima za ishranu. U krajevima gde nema grožđa, osvećuje se drugo voće, kao na primer jabuke. Slavi se na istoku od VII veka. Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine, i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda. Preobraženje pada uvek u vreme gospojinskog posta. Zato je praznična trpeza uvek posna, obogaćena ribom i vinom. U crkvenim bogosluženjima praznuje se sedam dana, tokom kojih se pevaju pesme posvećene ovom jevanđelskom događaju.