Priče o pomirenoj samoći

Sans toi, les émotions d’aujourd’hui ne seraient

que la peau morte des émotions d’autrefois.

Pisati o prvim knjigama, naročito o prvim knjigama mladih autora, istovremeno je najlakši koliko i najteži zadatak u kritičarskom esnafu.

Najlakši, jer kritičar pred sobom ima jednu knjigu, jedan tekst – što će reći jedan paralelni svet tek u povoju – od mladog autora kojem tek predstoje književne geneze, metamorfoze i (r)evolucije, te se dalјe od jedne knjige, objekta metateksta, ne mora ići. Najteži stoga, pak, što, kao što sam već jednom napisao, prvenci jesu knjige prepune sumnje, nesigurnosti i samokritike; ali su u isto vreme knjige najvećih strasti, opsesija i iskrenosti.

Mladi književnik Dario Tenžera javlјa nam se svojom prvom knjigom „Potiska vila“, kolopletom od dvanaest priča koje bismo žanrovski mogli da odredimo kao lјubavne priče. Formalno, Tenžera je pokazao poznavanje i vladanje svim klasičnim tehnikama pisanja moderne lјubavne proze: linearno pripovedanje u prvom licu, hemingvejski dijalog, epistolarna forma, otvorena ili skrivena citatnost, lirizacija teksta... Bez velikih formalnih oneobičavanja, Tenžera stavlјa naglasak na sadržinsku dimenziju teksta, na odnos prema volјenom biću, predstavu o ženi, negovanju odnosa prema jeziku i jedan poseban pogleda na stvarnost i osećanja. Svi ovi elementi zajednički potvrđuju da je Tenžera, iako na pragu svog književnog razvitka, pronašao svoj glas u prozi, saznanje kojim se ne mogu pohvaliti svi pisci prvih knjiga.

Mada se Tenžera nijednom direktno ne poziva na izvor, u osnovi njegovih priča nalazi se Platonova filosofska teza (ili mit, kako se uzme) o androginom biću i njegovoj potrazi za celinom.

Naime, ovo opštepoznato učenje tvrdi da je u pradavna vremena postojalo biće koje je u sebi sadržalo sve odlike ženskog i muškog roda i da su ga bogovi po kazni razdvojili na dve celine; one se sada traže kroz život, žudeći da postanu jedno. Platonovo učenje o lјubavi uočavamo već u prvoj priči koja nosi isto ime kao ova zbirka – „Potiska vila“. Na samom početku priče (i knjige) autor daje mali omaž ravnici, Tisi i svom gradu, Novom Bečeju, te nam kazuje kako je „neka drevna magija utkana u samu srž ravnice i Tise“. Glavnog junaka neobjašnjivi razlozi navode da pođe za devojkom koju je ugledao u prolazu jednog avgustovskog dana da bi se naknadno ispostavilo da je to bio sudbonosan događaj koji će ga obeležiti.

Ako imamo u vidu da je vila mitsko biće koje živi pored reke i koja prema čoveku, odnosno muškarcu, može da bude ambivalentno nastrojena, ukazuje nam se idejna podloga Tenžerinog shvatanja žene u okviru ove zbirke; ona je biće koje nudi utočište, sreću, ali i gorko razočaranje. Ipak, da se radi o tumačenju Platona, dokazuje nam i prepoznavanje Animusa i Anime kod glavnih junaka: pre rođenja za njega su mislili da će se roditi devojčica; za nju – da će biti dečak.

Junaci Tenžerinih priča – jer to su isklјučivo muški likovi – baštinici su neke vrste muške melanholije, razočaranosti, ali i pomirenosti sa okolnostima svojih lјubavnih (zlo)udesa. To je svojevrsni melanholični dendizam junaka. „Pre nje je bila tama, posle nje – ništavilo. Između, sasvim kratka egzistencija“. Ovako bi se opisao odnos većine junaka (uz nijansirane izmene) prema volјenom biću, ženi koja je La femme fatale. Potom sledi rastanak koji ostaje neobjašnjen jer, kao što jedan od junaka kaže: „Sve to potone u zaborav.

Razlozi su nebitni, rezultat je uvek isti“. To Tenžera potvrđuje u svojim pričama jer se u svakoj postavlјaju drugačije početne okolnosti (uz neke stalne motive poput dima cigarete, ruske kneginje ili muziku u pozadini), ali je ishod istovetan.

Ona, žena, na kraju priče, kao i na njenom početku, ostaje jednako udalјena, tajanstvena, nespoznata.

Ono što Tenžerino pisanje naročito izdvaja u odnosu na slična pisanja mladih, pa i starijih autora, jeste njegov negovani odnos prema jeziku.

Kod već spomenute liričnosti trebalo bi izdvojiti i obilјe figura i tropa. Tenžerin jezik je protkan lirskim, ironičnim, tropičnim, ponekad čak i mračnim momentima, koji ne služe opštim mestima i retko kad prelaze u patetiku. Načinom kojim se služi epitetima, paralelizmima i naročito metaforom – tom krunom svih pisaca i pesničkih tropa – odaje veliko čitalačko iskustvo, promišlјanje i samousavršavanje. U tom pogledu, on je formirani poznavalac jezika i stvaralac.

Odlučili smo da se klonimo svakog biografizma i bilo kakvog pozitivističkog polazišta u tumačenju ove zbirke priča i dokazalo se da je Dario Tenžera autor koji ima mnogo duhom da nam ponudi, počev od atmosfere i stila do mitske podloge i književnih aluzija. Nјegove priče su za trenutke čitanja u noćnoj samoći (a zar čitanje i nije čin koji se neguje samo u samoći?), ali ta samoća je samoća prirodnih samotnjaka, introverta i uživalaca lepe reči; one su napisane ne da bi bile primlјene kao ispovest, nego da bi se u njima uživalo.