Bajka o nama

– Posvađana priča –

Princezo, pa ne može to tako! Samo da dođeš i da sve bude u redu. Valјda i ja imam neko pravo tu da se lјutim? Ili ne? Ma, dobro, neću. Ne brini.

Samo sam pitao. Uostalom, taj most smo davno prešli. Možda i predavno. Ali, ja ga neću prelaziti ponovo. Jednom smo nekako i izdržali da se ne gledamo, drugi put bi mogao biti fatalan.

Da, znam, ti imaš te srebrne klјučeve kojima se otklјučava ovo malo srca što imam. Samo, ne znam šta će ti. Ta vrata, ionako, nisu zaklјučana. Nisu nikad ni bila. Samo smo ih ponekad malo duže tražili, svako sa svoje strane. Trebalo je vremena da se setimo da nema druge strane. Uvek smo bili na istoj. Ali, dobro. Tako to, valјda, ide.

Znam, nije lako. Ali, ko je pa rekao da će biti?

Da je lako, ne bi vredelo. Mnogo će tu još vetrova da dune između nas. Treba paziti da nas ne zakače baš jako. Mislim, gde ćemo se onda ponovo naći mi ovakvi ako nas raznesu? I ovako nam je trebalo hilјadu lјudskih života da se pronađemo, šta bismo tek onda?

Srdiš se na mene? Razumem to. I ja se srdim.

Često i mnogo. Na istu osobu kao i ti. Al’ džaba!

Tvrdoglav je to stvor. Ne možeš ga upristojiti, pa to ti je.

Probaš: ovako – neće! Probaš: onako – još manje!

Malo ko ga ume ukrotiti. Valјda ti je jasno da se ovaj at kroti isklјučivo rukom čvršćom od gvožđa i nežnijom od šapata pred svitanje.

Naravno. Zar si mislila da sam zaboravio?

Tvoja se ruka ne zaboravlјa. Ko je jednom takne, vraća joj se uvek. Kao one česme u italijanskim gradovima koje vežu namernike nekim čudnim magijama, pa oni i kad su najslobodniji osećaju njihov zov. Bude posle česama i česama i vode i vode, ali uvek pamtiš onu. Prva i poslednja voda koja je imala ukus ruže i bajadera.

Vidiš, dok si ti šetala svojim malim carstvom šećera i vanile, ja sam brižlјivo sakuplјao sećanja. Poput novinskih tekstova, isecao sam ih iz nekih požutelih hartija i spasavao ih od memle i zaborava. I svako sam dotakao. I svako sam držao na dlanu. I svako sam sačuvao. Samo, tužan je to sport kada nemaš s kim da ga podeliš.

Znam da znaš. Zato ti i kažem. Ne prebacujem ti. Nemam ja obraza da tebi prebacim. Ne posle svega. To sam mogao možda posle prvog puta kada sam te slagao. Čak i drugog. Ali, negde posle hilјaditog me je već postalo sramota. Eto, jednom i ja da pocrvenim. Gle, ko bi rekao da se moje crvenilo tako divno slaže sa tvojim crnilom? Lepo nas je neko skrojio jedno za drugo.

Ja lud? Ma, čini ti se. To je samo stoga što si ti tu. Malo sam grozničav. Ne, nije smrtonosno, ne brini. Pre bih rekao da je životonosno. Neko prodiše tek kada mu prvi put zastane dah zbog nekoga.

Nemoj se mrštiti. Znaš da se plašim te malecke bore koja se ugnezdi iznad tvoje usne kada se namrštiš. Sasvim je nezanimlјiva svakome osim meni, ali mi se nekada čini da je dublјa od najdublјeg bezdana. Nad tim bezdanom legu se najstrašnije presude i najnežniji oprosti. Kako da ne budem dramatičan?

Dobro. U pravu si kao i uvek. Neću te više zadržavati.

Znam da žuriš da se vratiš u onaj vrt snova iz kog si nepažnjom vrtlara pobegla. Kao da bi te on i zadržao. Ne vredi. Evo, i ja sam već zaboravio da bi trebalo da se lјutim na tebe. Ma, hajde... Ne ide to... Kao mleko u čaj. Loš ukus.

Ostani zbogom i sanjaj mirne snove. Čekam te ovde, u pregibu tvog dlana, gde sam i rođen i umro i ponovo se iz mrtvih uzdigao.

Laku noć, Vaša Visosti...