Sasvim obična priča

– Iliti: Mom mlađem bratu –

Sedela je na klupi. Nije tu bilo ničeg neobičnog.

Ljudi su u ovom parku uglavnom i sedeli na klupama. Međutim, niti je klupa na kojoj je sedela bila obična, niti je ona bila i blizu toga da bude obična.

Klupa je bila ona Klupa na kojoj smo sedeli nekada davno (možda baš neke avgustovske večeri kad smo od „Ti i Ja“ prešli u onaj mali komad ludila koji se još naziva i „Mi“?). A što se Nјe tiče...

Ne znam.

Neki lјudi su nadareni da kada uđu u prostoriju nateraju sve prisutne da se okrenu ka njima.

Ona je imala talenat da svaku klupu na koju sedne učini ravnom prestolu nekog omanjeg cara.

Nije me spazila. Zastao sam nedaleko od nje ćutke je gledajući. Sedela je prekrštenih nogu, u rukama držeći neku od onih knjiga koje je volela da čita. Možda Džejn Ostin, a možda i Dostojevski.

Ko će ga znati? Nikad se nisam mnogo ložio na „velika imena“. Ona je, međutim, delovala potpuno zadublјeno u knjigu. Pogled nije dizala i činilo se da za nju ne postoji svet izvan stranica koje je povremeno okretala. Osetio sam se gotovo kao da sam joj narušio intimu. Izgublјeni dečak koji posmatra kralјicu nekog skrivenog kralјevstva.

– Kasniš.

Rekla je to ravnim glasom. Nije to bilo pitanje, nije bio prekor, bila je to samo činjenica. Pogled joj je i dalјe bio fiksiran na knjigu.

Zastao sam u pola misli. Kao i mnogo puta do tada, zatekla me je sasvim nespremnog i razoružanog.

Nikad se nisam sasvim navikao. Verovatno nikada i neću. Kao što se nikada neći navići ni na nju. Kako se neko, uopšte, navikne na čudo?

Lagano je podigla pogled sa stranica ispunjenih rečima. Dobro, možda nisam Dostojevski, ali i meni su se neke stranice ispunjavale rečima zbog nje. Čuj, neke? Pre će biti da sam zbog nje ispisao čitave romane u onim kratkim trenucima pre svitanja dok sam je gledao kako diše u snu.

– Bila je gužva... – započeo sam.

– Kod Pošte, znam. Uvek je gužva kod Pošte – dovršila je moju misao.

Zatvorila je knjigu, spustila je u torbu i ustala sa klupe. U dva koraka stala je pred mene. Mogao sam da osetim njen miris. Nežni parfem, jesen i mesečina. Ona je bila jedina osoba koju sam znao, a koja je mirisala na mesečinu.

Ni senka osmeha nije se pojavlјivala na njenom licu. Ljuta je. Nisam ni očekivao da neće biti. I ja bih bio lјut na mene. Nismo se posvađali.

Samo sam ja bio malo umoran tog dana, a ona malo srdita i malo smo oštrije rekli neke istine nego što je trebalo.

Samo to i ništa više. Bilo mi je jasno da je lјuta još tad, a postao sam svestan i koliko kad mi se nije javila dan, dva, pet... Predugo.

– Jebi ga – gurnuo sam ruke u džepove i zagledao se negde mimo nje.

Ćutke me je posmatrala. Da je ne poznajem, pomislio bih da je nervozna. Nemoguće!

Ja sam bio taj koji je nervozan. Ona je uvek držala sve konce u rukama. Naročito one na čijim krajevima sam ja bio vezan. Ne brinite, nije me ona vezala. Bio je to krajnje dobrovolјni čin. U neke okove te bacaju, a neke sam sačiniš jer neki te okovi sputaju, a neki oslobode.

– Da li... Da li ti stvarno smeta sve ono što si rekao ono veče? – pitala me je, a u oku sam joj spazio... Šta? Sumnju? Strah? Nesigurnost? Sve to?

– Ne. Naravno da ne.

– Ali rekao si...

– Znam. Pogrešio sam.

Odgovorao sam joj osećajući je na dohvat ruke.

Čudo da sam uspeo da sastavim i ovako jednostavne rečenice. Nјena blizina me obično ostavlјala bez reči, ali mi je zauzvrat davala obilјe inspiracije za dela. Recimo, da je sve bilo kao i obično, sad bih je polјubio.

– Ali rekao si... I to na ne baš... Fin način...

„Ne baš fin način“? Bila je blaga prema meni!

Način je bio odvratan. Istresao sam gorčinu na nju. Da me je tad i tamo ubila, ne bih joj ništa zamerio.

– I to znam...

– I? Šta ćemo sad?

Nisam znao šta da joj kažem. Slutio sam kuda ovaj razgovor ide i to mi se nije svidelo. No, dobro.

Posle one gluposti ni ne zaslužujem da ostane sa mnom.

– Raskidamo? – rekao sam to osećajući kako ta reč detinjasto zvuči. Kao klinci u prvom srednje.

A opet, i ja sam oduvek bio detinjast. Prikladno, prikladno...

Zatreptala je. Pomislio bi čovek da se iznenadila.

Da li je moguće? Zatekao sam je sa spuštenim gardom?

– Oh... To želiš?

– Naravno da ne!

Prvi put se nasmejala. Kratko. Da nisam gledao u njene usne možda bi mi taj uplašeni leptir i promakao. Ovako, ulovio se u mrežu mog pogleda bez izgleda za beg.

– Onda probaj ponovo, ali ovog puta biraj reči...

– Izvini?

– Bolјe, bolјe, u svakom slučaju. A da probaš još jednom? Jedno „izvini“ neće poništiti sve ono što si onda rekao...

– Volim te.

– Da li stvarno misliš da „volim te“ sve rešava?

– Volim te.

– Slušaj...

Prekinuo sam je u pola reči.

– Volim. Te.

Gledala me je. Sekunde tišine su odzvanjale kao vekovi nad ambisom. Nisam bio samo siguran da li padam u taj ambis ili iz njega izlećem.

A onda je kapitulirala...

– Budalo... Volim i ja tebe...

I ko zna koliko dugo bismo stajali u tom parku, kod te klupe, voleći se tako, da ona nije rekla:

– A da nisi nešto zaboravio?

Pogledao sam je zbunjeno. Uzvratila mi je jednim blago prekornim pogledom. Neko bi možda rekao i pomalo vragolastim?

– Da me polјubiš?

Nasmejao sam se.

Nasmejala se.

Polјubio sam je.