Mesečevoj kćeri

Ponovo tebi...

Reči koje se meškolјe negde pri dnu moje duše, isplivaju na površinu čim se Sunce spusti za horizont. Hilјade i hilјade reči koje želim da ti kažem, a koje ti prećutim. Stotine misli koje želim da vidiš. Bezbroj nemira i sumnji koje me kidaju kada sam bez tebe. Čitava jedna oluja nesigurnosti svodi se samo na jednu emociju, čistu kao dečja suza i oštriju od najoštirjeg čelika.

Dan je prekratak, a noć je beskonačna. Šapat sitnih demona i podmuklih bogova utiša se kada ih svetlo zore protera u njihove rupe. Ali dan je prekratak, a ti si daleko. Prokletnici namirišu tvoje odsustvo i izgmižu da liju svoj otrov na mene. Samo ti me od njih spasavaš.

Ali ne plašim ih se. Sitne su njihove vračke za svetlost koja si ti. A čak i kada si daleko, ti si blizu. Osećam tvoj miris kada uđem u sobu gde sam te toliko puta polјubio. Vidim te na keju kojim smo šetali i gde smo tako često sedeli. Ti, ja i Reka. I sve je baš kako treba.

Sa mnom si i kada nisi. Ti si moja, a ja sam tvoj.

Bez zaveta, samo pečatom jednog jedinog polјupca i lјubavlјu koja razum ne poznaje i koju razum ne može da shvati povezani smo.

Kada se spusti noć i kada sve zamre, nepogrešivo i bezgrešno osećam te u tami. Ti si suma svih strahova i kćer svih nadanja. Portret sam ti naslikao skicirajući te bezbroj puta pre nego što sam i slutio da si rođena. Svaka staza, svaki čin, sve je vodilo ka tebi. Nisam te znao, ali znao sam da moraš biti. Da te nije, da li bih te izmislio?

Možda. Možda bih uzeo pregršt sna i trunčicu mesečine i dunuo dah vatre i stvorio te. Možda bih te izlio od srebra i platine i mirisa kiše u prolećno popodne. Možda bih sve to i uradio, ali neko božanstvo, u svojoj beskrajnoj mudrosti, sve je to već učinilo. Sve to, i mnogo više jer ti si daleko više od prostog zbira prelepih stvari.

Iz dva smo sveta, od dve vrste i iz dva univerzuma.

Ništa nam nije zajedničko. Tvoj jezik meni je nerazumlјiv, moj je za tebe samo brblјanje bez smisla. Ali razum nema veze s tim...

Ne moram da te razumem da bih te osetio. Ne moraš da me razumeš da bi me shvatila. Sve su to samo reči, prazna naklapanja dokonih lјudi.

Nama ne trebaju reči. Nama smo potrebni samo mi. Zajedno, nemamo granicu. U različitosti smo isti.

Stotinu kilometara daleko, ja te čujem kako se smeješ. Tvoj smeh me vodi kroz dolinu senki. Budi moja Arijadna! Lavirint je hladan i mračan, a ja sam samo čovek. Sabrao sam u sebi dovolјno zlobe da potraje četiri lјudska veka. Mrak je postao moja boja, a mračni bogovi spustili su svoje šape na mene. Ti si me raščinila. Tvoja pesma pročistila je moju dušu, na svetlosti tebe, ja sam se grejao.

U tvojoj nedostižnosti leži moje spasenje. Sve dok te imam pred sobom, imam prema čemu da se krećem kroz haos kosmosa. Poput drevnog Farosa razlivaš se po uzburkanim vodama vremena. Iz tvoje promenlјivosti ja crpim svoju besmrtnost.

Ti me činiš većim od mene samoga, a opet taman tolikim da ti na dlan stanem. Ali, čak i toliki, malen na tvome dlanu, vatrom i ognjem pročistiću svakoga ko te povredi. Svojim opnastim krilom kao u šišmiša zagrliću te da te od leda i tmine zaštitim.

Čitav jedan beskraj proleteo je od trenutka kada sam te prvi put video. Šta je beskraj spram tebe?

Mesečeva Kćeri, znam hilјade reči na sedam jezika. Video sam i dobro i loše. Malo me šta može zadiviti. Cinik sam koji povremeno sklizne u romantiku. Idealista u obe varijante, lažov ni u jednoj.

Jedino...

U svakoj varijanti, tvoj.