Skica za priču

Trenutak je predug da ti kažem sve što mislim, večnost je prekratka da nadomestim sve što je moglo biti. Veliki Arhitekta ponekad napravi malecku grešku u proračunu i onda ono što bi trebalo da bude ustukne pred onim što mora biti.

Ali, i reka meandrira bezbroj puta pre nego se ulije tamo gde joj je suđeno.

Možda i nema Plana. Možda je sve ovo samo haos u glavi nekog dokonog božanstva. Možda, možda, možda... Previše nagađanja nosimo u glavama.

Sumnja je samo projekcija naših strahova iz dana davno nestalih na sadašnjost. Pred tobom je dilema starija od ruže saronske i lјilјana u dolu.

Sama tvoja priroda šapuće ti da sagradiš zid oko sebe. Otrovni trn prošlosti zariven negde plitko ispod površine nagriza te. Pamtiš jedno, a drugo se nudi. Ima li drugog? Ili je priča uvek ista, samo se priča na stotinu jezika?

Nema odgovora zato što ga i ne može biti. Da je Ne, a Ne je Da. Jedno bez drugog ne mogu, a jedno sa drugim su nespojivi. Dve strane istog novčića kovanog na vrelim vatrama Postanja u vreme kada je svet bio mlad i kada je bio samo jedan Čovek i samo jedna Žena. Davno su zapisani taktovi ove simfonije, naše je samo da je odsviramo što bolјe možemo.

Da li jedan greh iz prošlosti mrači svaku vrlinu budućnosti? Čak i ako greha nije ni bilo?

Fina prašina godina magli dane davno minule.

Reči nestaju u vetru, sve menja oblik. I svetlost i tama odavde izgledaju isto. Sve što je bilo, lepše je nego što jeste bilo, sve što nije, gorče je nego što je istinski gorčilo. Badem je sladak, a med kisi. Igra senki, ništa više.

Pogledaj oko sebe. Duboko udahni ledeni vetar zime. Čuješ li škriputave korake u snegu? To je zvuk dvorske lude bez dvora koja traži utočište u oluji, gde bi izvela sledeći veliki trik.

Ako se umiriš dovolјno, čućeš zvončiće na mojoj kapi kako me odaju. Srebrnkasti zvon praporaca otkriva moje skrovište među senkama. Samo pruži ruku i dotaći ćeš me. U tami nema tajni.

Samo, pazi se... Poslednji veliki čarobnjak reči naučio me je drevnim magijama. Pod mojom palicom carstva se dižu i padaju. Moje pero piše propast oholima, a uzdiže bedne. Preplašeni Mali Bog i njegovi poslušnici sakrivaju se u crvotočinu realnosti bežeći pred plamenom mog daha.

U početku bila je Reč, a ja ih imam hilјadu hilјada u vrhovima svojih prstiju i na rubu usana.

Čuvaj se mojih reči, nežnije su od daha anđela i grublјe od vodeničkog žrvnja. Ne uzimaj ih olako jer ni ja ih olako ne dajem.

Ne puštaj misao da luta previše daleko. Prepusti se talasu banalnosti i sitnih, lјudskih užitaka, koji prati moje stope. Prošlost je bila, budućnost je isuviše daleko da bismo o njoj brinuli.

Sve što postoji je sadašnjost.

Ne razmišlјaj.

Ne brini.

Nemoj da meriš i premeravaš.

Logika je precenjena i potpuno neupotreblјiva.

Ostavi sujetu da kunja u polumraku tvojih strahova.

Ovde nema zagonetke, ali rešenje je prosto.

Pruži mi ruku i pleši sa mnom.

Sve ostalo je samo trik uma.