Pet stotina reči o tebi

Umoran sam. A ti si daleko. Ti si uvek daleko.

Ponekad, posmatram te dok sediš pored mene i čudim se koliko si daleko. Zar se dalјina ne meri kilometrima? Ispada da se meri i ćutnjama.

A mislio sam da su kilometri strašni.

Gde si kada tako odeš? Da li sam sa tobom u tim beskrajnim ponorima muka? Bezbroj pitanja podiže glavu u memlјivim dubinama mene. Stotinu strahova meškolјi se u snu i ja znam šta ih budi.

Znam da osećaju miris krvi i plašim se da ih ovoga puta neću moći uspavati.

Kerovi laju negde u ravnici. Pijani momci vraćaju se sa slave. Zima zvecka lancima. Dok sahranjujem dan, čaj se hladi u crvenoj šolјi na simsu.

Kasno je za kafu, ali uvek je vreme za čaj. Belinu papira ispred sebe ispunjavam odsustvom tebe. Noć je i hladno je i čaj se hladi.

Kujem reči. Izvrćem ih, lomim ih, savijam i uvrćem. Na strašne muke ih stavlјam i oblik im menjam i, opet, ne mogu da ih zbijem u tvoj lik.

Fali mi reč. Samo jedna, jedina, čarobna, reč iz usta palog anđela i daha šestokrilog heruvima nedostaje da te prizovem. Ali mi beži i ti si, i dalјe, daleko.

Da li si i dalјe lјuta na mene? Da li ti usnica još drhti od prikrivenog gneva?

Pobesneli Mali Bog škevće pod skutima svojih zloćudnih gospodara. Slabašni zveckaju sablјama koje ne mogu da dignu. Bedni se uznose, a đavoli se sakrivaju u senku krsta. Ludilo je postalo vera, a mahniti gospodare.

Gde si? Zar da sam stanem pred njih?

Umoran sam, a ti si daleko. Zato pišem. Pišem tebi, pišem sebi, pišem, jer šta bih znao bolјe?

Bezbroj puta grizem sebi rep dok napišem jednu reč, ali pišem. Pišem jer reč je put ka tebi. Reč je put, a put nas spaja.

Zar je ne čuješ?

Ogrnut tvojom senkom, osvetlјen rečju, pratim te. Kilometrima dalјine, ulicama Velikog Grada ja te pratim. Ne vidiš me. Ja sam tu, ti si daleko, a, opet, zajedno smo. Poput crvenog oblaka nadutog od tuđih isparenja, ja bdim nad tobom. Grom se gnezdi u meni da raščini one koji bi da te ugrabe. Tvoja sam lutka na uzici, njihov sam sud najstrašniji.

Čaj se uveliko ohladio. Tebi ne smeta. Čujem posuđe kako lupka u kuhinji. Osetim te tu negde.

Sve je skoro normalno. Krećeš na spavanje. Veliki Grad steže zagrlјaj oko tebe. Neumitno, nezaustavlјivo,

nesalomivo mlevenje se nastavlјa. Dele nas kilometri, ali si mi blizu. Zaklјučaj vrata i lezi.

Prekrij se mišlјu o meni i ne brini. Noć se ne usuđuje da ti priđe dok sam ja na straži. Srebrna oštrica o mom pasu i grimizni ogrtač na ramenu vode te ka mirnim vodama svitanja.

Umoran sam, a ti si daleko, ali ne plašim se.

Sabiram vojsku reči, sedlam misao i jašem ka tebi. Kao Crveno more, tama se razmiče da me propusti. Crni bogovi bezumlјa drhte pred iskrama što odskaču pod kopitima mog konja.

Ćutnja nas deli.

Kilometri nas dele.

Ništa nas ne deli.