Gorko

Pitaju me često ko si ti. Odgovor je uvek isti.

Slegnem ramenima, isplјunem nekoliko dobro uvežbanih rečenica i uvučem se natrag u svoju školјku.

Kako da im objasnim? Kako se objašnjava neko ko postoji jednako u stvarnosti koliko i u mračnim lagumima mog uma?

Stvarna si. Naravno da jesi. Uvek si bila stvarna. Stvarnija, čak, i od mene koji sam te izmislio.

Mit o tebi sam sazdao od najfinije paučine i protkao ga tamom crnjom od mojih misli i svitanjima koja sam budan dočekivao. I, koji će mi mudrac sada reći gde prestaje mit, a počinješ Ti?

Ne, nisi ti ona za koju me sumnjiče. Očigledan odgovor nikada nije bio moj odgovor. Na najgore muke da me stave, u najdublјu tamnicu da me bace, ne bih im priznao ko si ti.

Ti si ona koja dolazi izdaleka i uvek ostaje prekratko. Ti si ona od koje me je razdvajao samo glas žene sa razglasa bezbrojnih autobuskih stanica. Ti si ona čiji kofer je uvek previše lak, a korak previše težak.

U tvojoj kosi gnezdi se jedan davni april kojeg se, sem mene, niko živi i ne seća. Carstva su pala od tada, silnici su se uzdigli, svet je zakoračio u budućnost. Sve se promenilo. Samo ti ostaješ ista.

Svakoga jutra, budiš se rano. Odbaciš postelјu kao zmija košulјicu i skuvaš sebi šolјicu crne kafe. Uvek je piješ gorku, ali jutros prija ti šećer. Dok se kristali rastapaju u smeđoj tekućini, odsutno se poigravaš kašičicom. Telo ti je tu, ali misao luta. Daleko putuješ, mila.

Prebiraš po nekim davnim danima i zaboravlјenim noćima. Prosejavaš uspomene kroz fino sito svoga uma, ali ono što tražiš uvek ti izmiče za dlaku. Neki odgovori su preteški, čak i za tebe.

Da li si pogrešila?

Da li je ovo ono što si izabrala pre toliko godina?

Imala si izbor.

„Šta ti znaš o mojim izborima?“ – pitala si me jednom. Sada to isto pitaš sebe, ali, ni ovoga puta, odgovora nema.

Oholim drhtajem stresaš ramena i teraš od sebe takve misli. Nije tvoj manir da bdiš nad prošlošću. Nikada i nije bio. Ti si dete budućnosti.

Svetlucave, iskričave, zlatom opervažene budućnosti. Tvoj pogled seže daleko, ali ti ga retko pratiš. Zvezdana prašina zasipa tvoj korak, samo ti to retko primetiš.

Kafa gorči uprkos šećeru. Opori ukus mami osmeh na tvoje lice. Usne stvorene da budu volјene zauzimaju svoj prirodni položaj. Uz nežni drhtaj, čitav univerzum leže na svoje mesto. Setila si se badema. Bajadere. Setila si se kupinovog vina, koje je čak i Veliki Arhitekta zaboravio.

S tom misli ti krećeš u novi dan. Pod štiklom tvoje cipele podrhtavaju stubovi zemlјe. Sve što radiš, radiš sa elegancijom dostojnom jedne ruske kneginje. Graciozna i besprekorna, bez ijedne kapi krvi prolivene, ti potčinjavaš svet sebi. Plaše te se oni koji te ne poznaju, mrze te oni koju su te upoznali, a vole te oni koji to najmanje pokazuju. U univerzumu ispunjenom paradoksima sve to ima smisla.

I, na koncu, kada se tvoj dan završi, kada pobediš sve vetrenjače, ti se vraćaš domu. Vraćaš se u svoj sopstveni, mali dvorac ispunjen svilenim nitima snova. Pred ogledalom sediš i skidaš šminku. Svakim pokretom ruke ti uklanjaš deo te maske (koja je uvek autoportret). Nestaje nedodirlјiva kralјica, a vraća se volјena devojka.

Tvoje misli su preumorne da bi dizale glavu u ovakvom trenu. Ti ne brineš, ti ne razmišlјaš. Ti jesi i, zasad, to ti je dovolјno.

Zlatnom četkom raščešlјavaš kosu. Sa usana ti se otkida tiha pesma, ali, u prvi mah, ti to ne primećuješ. Svakim pokretom ruke rasplićeš sivilo stvarnosti iz svoje kose. Poput malog krštenja, svakim pramenom koji oslobodiš, ti se ponovo rađaš.

Tek na kraju, kada se ponovo zaodeneš u svilenu spavaćicu (da li baš crnu?), setiš se ponovo te pesme.

„Lole, danas sam pun neke Španije...“

Čisti je luksuz da mene pamtiš, zar ne? Šta sam ja? Samo hrpa stihova i naizust naučenih reči. Sklon neoprostivim greškama i nepopravlјivom dečaštvu, zakačen sam za tebe. Čičak na vetrovima vremena, koji se pukom igrom sudbine upetlјao u niti tvog postojanja. Ništa više...

A, eto, sama činjenica da postojim, dokaz je da i čičak, ponekad, može da voli. Može, ali ne ume. Na toj međi smo se rastali. Neprimetno, tiho, izgubio sam te, a da te nikada i nisam imao. Draga, a ko pa tebe i može da ima? Davno sam ti rekao da si ti više od žene i da je ogled u besmislu pokušaj da te se opiše rečima jezika lјudi. Za tebe i najlepša reč, prazna je.

San te privlači u svoj zagrlјaj i ti mu se prepuštaš.

Reči koje nikada nisam rekao i nikada nisam napisao odzvanjaju u toj malenoj cirkuskoj šatri od tvoje lude glavice. I, pre nego što se izgubiš u lavirintima svog snevanja, ti dozvolјavaš sebi još jedan osmeh. Poput poslednjeg polјupca volјenom kog više nećeš videti i ovaj osmeh je gorak. To ti ne smeta.

Jednom, davno, na peronu prlјave autobuske stanice, dok si me pratila, i sama si rekla: gorki osmesi su najslađi.