U groznici

Kada ponoć otkuca i kada jedan dan umre, a naredni se rodi, tama postane gušća od mastila i teža od vodeničkog kamena. Tama je starija sestra noći. Ona je postala pre nego su naši preci podigli poglede ka nedostižnom nebu i shvatili da postoje i dan i noć i da jedno bez drugog ne mogu.

U toj ponoćnoj, povampirenoj, ledenoj tami prošaranoj neonskim svetlima naših digitalizovanih imitacija života, tajne prestaju da postoje.

Sve što je bilo, dođe na naplatu, a sve što će biti, zazvecka negde pred tobom poput kockica leda u praznoj čaši.

Pa tako, dok sediš pred svojim ispovednikom proizvedenim u Japanu i pokušavaš da umrtviš to malo razuma što ti je preostalo čitajući bujicu trivijalnih podataka o bezvrednim lјudima, setiš se da je nekada umelo biti i drugačije.

Dok gasiš stotu cigaretu i po ustima premećeš gutlјaj hladne kafe, do tebe dopru mirisi jednog proleća koje se rodilo i umrlo mnogo pre ove noći. Setiš se prohladne martovske večeri i duge šetnje kući. Tih dvadesetak minuta laganog hoda vredelo je više nego poslednjih dvadesetak meseci tvog života.

Sećaš li se kako se smejala dok ste šetali?

Rekla je da si čudak i da nikada nije srela nikoga poput tebe. Ambiciozan, prepotentan i veći od života, nasmejao si se tim svojim nadmenim smehom i odgovorio kako ona nikada i neće sresti nikoga poput tebe. Kako si samo bio ponosan na sopstvenu dovitlјivost. I kako si samo pogrešio...

Sebični stvore, zar ti nije već tada bilo jasno da je situacija sasvim suprotna? Nisi ti u ovoj priči unikat. Stotinu takvih kao što si ti svakoga dana kaže stotinu istih takvih, praznih rečenica.

Ne, ne, dragi moj, ona je bila osovina te priče, samo si ti to kasno shvatio.

Pogledao si u njeno nemilosrdno oko i shvatio šta znači sve ono čemu si tražio smisao tolike godine svog banalnog živlјenja.

Ali to je priča iz prošlosti, zar ne? A njeno oko je, ipak, budućnost. Nažalost, ne tvoja budućnost.

Gledao si je kako odlazi. Kliznula ti je iz prstiju kao izvesna svilena spavaćica u nekom drugom životu. U oba slučaja, ostao je miris njenog parfema.

Jednom da te oživi, drugi put da te sahrani.

Znao si šta sledi, ali nisi je zadržao. Nisi znao, nisi umeo ili nisi smeo? Znaš li, uopšte, odgovor? Usuđuješ li se da zaroniš toliko duboko u sebe da bi ga saznao? Naravno da ne. Hrabrost nikada nije bila vrlina koja je tebe krasila. Umeo si da lažeš, umeo si da laskaš, umeo si da bezbroj puta oblik promeniš i činjenice iskriviš, ali nikada nisi bio hrabar.

Reci, da li si je voleo? Ili si voleo samo ideju nje?

Pre nje bila je tama, posle nje, ništavilo. Između, sasvim kratka egzistencija. Ili si ti samo sebe ubedio da je tako? Slično si mislio i pre.

Gde su nestale Ruska Grofica, Irena, Ana, i sve ostale čija si imena zaboravio i pamtiš ih samo kao šifre? Svakoj si dodelio alijas, tajnu adekvatnost koju samo ti umeš da prevedeš u smislenu informaciju. I svaku si zaboravio. Kako si samo prelepe reči pleo svakoj od njih, da se njima ogrne kao šalom. Najmekši kašmir prošaran najfinijim srebrom nije bio ravan beskrajnim rečenicama kojima si ih obasipao.

I? Čemu? Sve priče našle su svoj svršetak na isti način. Sažalјivi pogled, hladno rukovanje ili ledeni zagrlјaj i svaka od njih prešla bi iz prezenta u pluskvamperfekat. U jednom trenutku čitava istorija bi se rodila, a čitava jedna sadašnjost umrla. Nezaustavlјivo, uporno i, kao smrt, izvesno, ostao si sam.

Nemaš koga da kriviš osim sebe. Previše puta izvukao si mač iz korica i oštrica se istupila.

Govorio si istine sve dok nisu zazvučale poput laži. Tvoj zlatni jezik prometnuo se u srebro, pa u bronzu, pa u... Ko zna? Magija te je napustila.

Onda, kada ti je najpotrebnija bila, ti nisi našao reč da je zadržiš. Izgubio si je tražeći je.

Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda...

Sada znaš, ali sada je prekasno. Ne uzbuđuj se.

Dešavalo se i bolјima od tebe.

Zapali sledeću cigaretu. Povuci dim duboko.

Neka nikotinska izmaglica ispuni tvoja pluća kao što neonski besmisao ispunjava tvoj um. Potoni u banalnost, trivijalnost i poništi samog sebe.

Isperi tu gorčinu iz usta ustajalom kafom i ostani još jedan jalovi primerak izgublјene, beznadežne i anemične internet generacije. Prepusti se svetu bez Nјene magije, koje nikada i nisi bio vredan.

Ili nemoj. Bori se. Nadaj se. Odbaci okov koji liči na krila i poleti ponovo.

Kada ponoć otkuca i kada jedan dan umre, a naredni se rodi, tama postane gušća od mastila i teža od vodeničkog kamena, ali i posle crnoponoćne tame rodi se sunce. Radost bola je u tome što dokazuje da si živ.

Budi živ.

To je, na koncu, ono za šta si stvoren.