Ona je sanjala Pariz

Iliti kako sam voleo L.

Ona je volela Pariz, u kome nikada nije bila.

Oduvek ju je privlačio taj daleki, galski grad svetla, poezije, bajki i mode. Ideja Pariza u njenoj lepoj glavi ugnezdila se veoma, veoma davno. Nije se sećala vremena kada prelepi, svetlom okupani grad nije za nju predstavlјao otelotvorenje svih njenih snova.

Oh, kako je ona umela lepo da sanja...

Zaklopila bi oči i opustila um. Slike bi same došle pred nju. Sećanja na budućnost koja se nikada nije desila. Šetnja niz Jelisejska polјa dok drži za ruku čoveka koji je obožava, polјubac na peronu železničke stanice dok čekaju voz koji će ih odvesti tamo gde njena bajka živi. Svitanje u malenoj mansardi na periferiji, koje dočekuju budni i oznojeni istražujući tela prstima, usnama i jezicima.

Slatke, male scene odigravale bi joj se pred očima i, u tim trenucima, ona je bežala od stvarnosti, života i melanholije, koja ju je tako često držala.

Ali, život nije san. To gorko saznanje skupo je platila. U početku, suzama slanim i oporim, a posle, kada je prestala da plače, olovnim čvorom koji joj se stvorio u dnu stomaka. Imala je život koji bi svako poželeo, ali, ipak, bila je nesrećna.

Nјene jadranski plave oči krile su u sebi toliko tajni. Ta dva zdenca, ledena pri dnu, mamila su poglede i uzdahe, ali malo ko je uspeo tu da se napije vode. Pričali su za nju da je hladna, da je distancirana, da je kučka koja brine samo o sopstvenom zadovolјstvu i najnižim potrebama.

Ali nisu je razumeli.

Ispod tog čelično hladnog oklopa krila se predivna srž. Iako su je godine promenile, nisu je uništile. Melanholija nikada nije uspela potpuno da uništi devojčicu koja se radovala svakom novom danu. Nikada nije uspela da nagrize u njoj onaj najbolјi, detinjasti deo. Umela je da se igra, umela je da se smeje i umela je da uživa. Time je držala Tamu daleko od sebe.

Bio je to ples na žici razvučenoj iznad ponora.

Svakoga trena mogla je skliznuti u propast, ali nije. Dubina ju je vukla ka sebi poput nasrtlјivog lјubavnika, ali nije imala snage da je sasvim povuče u sebe. Kako bi i mogla? Nјeno krhko telo krilo je preveliku dušu i dovolјno snage da pomeri planine ako tako odluči.

Ali malo ko je to video u njoj.

Beskrajni niz lažnih prijatelјa i neiskrenih dušebrižnika u njoj je video samo sredstvo za ostvarenje cilјa. Videli su u njoj igračkicu koju iskoristiš dok ti je zanimlјiva, a onda sa uživanjem gledaš kako se raspada. Potcenjivali su je, ogovarali, mislili da je previše glupa da bi shvatila šta rade. A sve vreme čitala je njihove prazne osmehe i plitke reči. Davala im je ono što su očekivali, ostavlјajući ih uskraćene za najbolјe što je ona mogla da pruži.

A mogla je mnogo...

Nјena ruka umela je da obriše suzu. Nјene usne umele su da daju savet mudriji nego što bi iko i slutio. Na kraju, njen zagrlјaj imao je neverovatnu moć da, na tren, obriše sve zlo ovoga sveta i da svede sve na taj kratki momenat mira. Imala je u sebi magiju jaču od bilo čega što veliki magovi Holivuda mogu da izmisle i snime. Nјena magija krila se u njenom osmehu, u melodiji njenog glasa i u odsjaju meseca u njenim očima.

Istina, bivala je ponekad teška. Bivala je surova kada bi se osetila povređenom. Nikada nije izbegavala da kaže teške reči kada im je bilo vreme i mesto. Kada bih sagrešio pred njom, šibala bi me rečima, presecala pogledima i u najfiniji prah razbijala. Tvrda, hladna, oštra, zarivala se svojim sečivima do mojih kostiju.

Ali ja sam je voleo.

Voleo sam je jer je bila jedinstvena u svetu jeftinih kopija.

Voleo sam je jer je umela da voli.

Voleo sam je jer je sanjala Pariz.