Uz šank

Pa, znaš kako to ide, buraz...

Postoje priče koje imaju uvod razradu i zaklјučak.

Postoje priče koje imaju zaplete, rasplete, obrte i slično. A postoje i priče koje nemaju strukturu, razlog i objašnjenje. One samo počivaju u umu tako nesavršene i bezrazložne i tek poneka od njih ispliva na površinu. Haotične priče o haotičnim ženama, iskrivlјene i osiromašene sećanjima.

Ništa njeno nije jeftino. To je bila prva misao kada sam je ugledao. Kročila je u tu zadimlјenu rupu punu zakrvavlјenih pogleda i prosutog piva i, istog trenutka, zasijala među stotinama drugih.

Prvi dodir njene štikle sa hladnim, betonskim podom, poslao je put neba varnice koje su oprlјile i krila anđelima.

Video sam je, dakle, prvi put sasvim slučajno.

Obreo sam se na mestu na kom se nikada ne bih obreo radeći stvari koje inače nikada ne bih radio i sreo sam nju, koju nikada ne bih sreo. Veliki Arhitekta se zadovolјno kikotao posmatrajući sa paperjastih oblaka, uveren sam. Nema li veće ironije, nego kad vrhunski nevernik, u trenu, shvati da sudbina postoji i da je vrlo prijatna oku?

Ne sećam se posle šta se dešavalo. Jedna od onih beskrajno nezanimlјivih žena koje mi povremeno prave društvo nestala je negde u masi, a ja sam ostao sam sa svojim džin-tonikom, koji se polako zagrevao.

Teško je reći zašto sam odvojio oči od telefona.

Nisam ni čuo ni video da mi se neko približio.

Ipak, podigao sam pogled i ugledao je na nešto manje od metra od mene. Kad li se toliko primakla?

– Deluješ kao da ti treba društvo...

Dok je to govorila, grickala je slamčicu kojom je pila to neko šareno piće i nisam mogao da se otresem ideje da je tim usnama mesto na mojima.

Zar žene još koriste tu nijansu ruža? Grimizno crvena donja usnica blago je podrhtavala, ali to nije umanjivalo utisak carske raskoši koji je ona ostavlјala svuda oko sebe.

– Društvo? Sačuvaj bože! Ali, ako si mislila na sebe... Možda bih mogao da učinim ustupak...

Trepnula je tri puta tim beskrajnim trepuškama.

– Ana, drago mi je.

Dlan joj je bio suv i topao. Podsetio me je na sve lepe stvari u životu. Uhvatio sam ga čvrsto i nisam puštao. I to je bilo sve što je potrebno.

Ostatak večeri bio je njen, samo njen. A, kako se tada činilo, i ostatak svega ostalog.

Mnogo kasnije, i dalјe sam držao njen dlan.

Ležala je pored mene sklupčana. Postoji nešto praiskonski umirujuće u dodiru nagog ženskog tela u mraku noći. Nјen miris bio je svuda oko mene, a taj žar preostao od noćašnje vatre grejao je mnogo više nego samo dušu.

Nosevi su nam se dodirivali i, po milioniti put te noći, zahvalio sam se svim bogovima, koje sam poricao, što su mi je poslali.

Gledala me je. Dijamantski oštar pogled klizio je duž mog lica. Čitala me je. Kao što drugi, obični lјudi čitaju knjige, tako je ona čitala mene.

Izvukla je ruku iz moje i spustila je na moj obraz.

– Nikada me niko nije gledao kao što me ti gledaš.

Glas joj je klizio kroz tamu sobe poput svilene halјine koja pada niz leđa na pod. I, baš kao takva halјina, utisak je bio opčinjavajući.

– Kako to misliš?

Nisam je potpuno razumeo. Uz to, svaki sekund njenog glasa bio je čist užitak, pa što sebi uskratiti još koju sekundu baršuna?

– Pre tebe... Muškarci su me uvek gledali kao da sam... Sporedna. Godinama sam se osećala kao da sam sitna, nebitna, mala...

Dopustio sam sebi kratak uzdah u iritaciji.

– Daleko si ti od beznačajne. A to da li si mala... – igrao sam se uvojkom njene kose – nije bitno.

I „Kartijeov“ nakit je možda mali, ali je prelep i dragocen.

Trepnula je, zakikotala se i polјubila me.

– Nemoj sad stati. Jedan je malo...

Razmislio sam na tren i privukao je bliže sebi.

– Ne, grešim.

– Grešiš? – nije uspela da sakrije nijansu zle slutnje u glasu.

Duboko sam je udahnuo ispunjavajući pluća mirisom te neverovatne žene.

– Da, grešim. S tobom, i milion je malo.

Razvukla je usne u osmeh i... Ostala zauvek urezana u oku mog uma.

Takvom sam je zapamtio.

Takvu sam je pamtio i kad smo se svađali. I kada je odlazila. I kada sam čuo da se, nekoliko godina kasnije, udala, setio sam je se takve.

Ne znam zašto je otišla. Zašto iko ikada ode?

Srećom, brzo sam je preboleo i retko je se setim u poslednje vreme. Sve to potone u zaborav. Razlozi su nebitni, rezultat je uvek isti.

Noć, šank i ja...

Al' ajd', da ne dužim.

Naspi mi još jednu, ima još do svitanja.

Neće se ova noć sama ubiti.