Pismo za Izabel

– Nenapisano pismo neostvarenoj lјubavi –

(Decembra, pred zoru)

 

Najdraža Izabel,

Ponovo ti pišem. Kada ne znam šta ću sa sobom, ja sednem za sto, uzmem list hartije i pišem ti. Kako i ne bih? Prečesto si mi u mislima. Kuda god da pođem, nosim te u sebi. Prepričavam ti svoj dan, ti me slušaš i uvek imaš neko britko pitanje. Sva tvoja pitanja britka su. Nisam još čuo da si ikada rekla išta tupo i besmisleno.

Maštarije, ništa drugo, znam! Opet, šta mi na kraju dana i preostaje sem da te sanjam?

(Sećaš li se kako smo se upoznali? Sasvim slučajno, sedela si u prvom redu u pozorištu. Nekoliko stotina kilometara daleko od svoje kuće, imala si svu eleganciju ruske balerine i prefinjenost francuskih dvorova.)

Digresiram. Uvek to radim kada se primaknem nekoj iole ozbilјnoj temi. A ti si mi uvek ozbilјna tema.

(Dva dana kasnije)

Sinoć sam te opet sanjao. Primakla si mi se, obujmio sam te rukama, a ti si spustila usne na moj vrat. Voleo sam te u tom snu. Ne usuđujem se da to izgovorim na javi, ali... Negde u meni je začetak jedne velike lјubavi, koji nikada neće procvetati.

Bacajući kockice sa lјudskom sudbinom, dokona božanstva koja sede na svojim paperjastim oblacima, postavila su stotinu puta po stotinu prepreka između nas dvoje. Zid od leda su podigli među nama ostavivši nam tek tolicne otvore da možemo jedno drugo da naziremo, ali nikada da se ne vidimo u celosti.

Nedostaješ mi. Nikada te nisam imao, ali mi nedostaješ. Rekla si jednom prilikom da je to preteška reč i da preterujem. Siguran sam da si u pravu. Ali, to što je reč teška, ne znači i da je neistinita.

Ponekad mi se čini da si ti ona druga polovina mene. Čini mi se da si ti razum namenjen mom haosu i da samo ti umeš da pružiš ravnotežu mom životu.

(Kasnije)

Zašto li se, uopšte, i trudim? Oboje znamo da ja nikada neću završiti ovo pismo. Nikada ga neću poslati. Zašto ga pišem? (Pišem, jer šta bih znao bolјe? Ma, hajde... Nit' sam ja Tatjana, nit' si ti Onjegin. Gluposti!)

Čekao sam ono tvoje pismo. Dan, dva, tri, deset...

Nije stiglo. Na pošti nisu znali ništa o njemu.

Nisam se razočarao. Razočarati se bi značilo da sam se nadao i očekivao ga. Ali, nisam. Samo sam klimnuo glavom i osmehnuo se. „Ma, garant će stići za koji dan“ – rekao sam dok me je lјubazna žena na šalteru sažalјivo gledala.

Vrativši se kući, intenzivno nisam mislio na tebe. Razmišlјao sam o Hansu Kelzenu, dnevnoj politici i uzgoju svinja mangulica. Na tebe nisam ni pomislio! Baš jako nisam mislio na tebe.

Toliko jako nisam mislio na tebe da je malo falilo da se onesvestim.

A, šta i da je stiglo? Šta bih ti odgovorio?

Imam li ja dovolјno reči da premostim tolike kilometre koji nas dele? Da li bi mi verovala kada bih sipao bujicu svojih reči na papir zahvalјujući ti se?

Ma, zajebi sve to...

Milion reči znam i ne plašim se da ih upotrebim.

Ali, ne želim. Ne želim da ti pišem na srpskom, engleskom i nemačkom. Ne želim da ti citiram mrtve Ruse i umrtvlјene Britance. Prezirem ideju da ti na papir stavlјam sve te smešne, slabašne reči. Pomalo prezirem i sebe što sam toliko slab.

A istina je, draga moja Izabel, da se cela ova apsurdna priča svodi na samo dve reči: volim Te.

(Tebe uvek pišem velikim slovom, čak i kada te zamenicom označavam.)

I nikada ti to neću reći. Nikada ti to neću napisati i nikada ti to neću reći, ali ti to već znaš. Zato, valјda, tako retko i pričamo.

Samo bismo se rastužili.

Nadam se da će neka trunka ovog pisma, koje ću spaliti čim ga dovršim, nošena dahom severnog vetra, sleteti i na tvoju usnu, vrh nosa, ili na ono magično mesto tik ispod tvog levog uha. Možda i čuješ pokoju reč u dahu tog istog vetra. Ne znam, ništa me više ne bi iznenadilo.

Dosta, dosta sam Ti pisao.

Barem do sledećeg trenutka slabosti.

Budi dobro i budi srećna, Izabel.

Voli nekoga onako kako ja nikada neću voleti Tebe.

Zbogom.

D.