Bdenje

Sa jeftinih zvučnika u uglu sobe Leonard Koen pevao je o lјubavi „hilјadu polјubaca dubokoj”.

U metalnoj pepelјari ukradenoj iz neke kafane sa kariranim stolnjacima jedanaest opušaka počivalo je u miru.

Dvanaesta cigareta zapalјena tog dana meškolјila se među mojim prstima. Lenjim pokretom ruke prineo sam je usnama i povukao. Odvratni dim ispunio mi je usta i grlo otuplјujući na tren hladnu prazninu koja me je ispunjavala do vrha.

Klateći desnom nogom, ležao sam ispružen na krevetu koji mi ni u najbolјim danima nije bio udoban. Četiri zida savesno su izvršavala kaznu koja je tek nedavno izrečena. Izolovan od sebe, izolovan od tebe, izolovan od onih koji bi me izolovali, posmatrao sam igru senki po zidovima čekajući da prođe.

Sve prođe. Od trenutka kada se sluzavi izvlačimo iz utroba majki, pa sve dok se sasušeni i isceđeni ne vratimo u utrobu Majke, mi čekamo da prođe. Dan, mesec, doba, bolest, tuga, bol...

Sve prođe. Prva lјubav, druga, peta... Žene bez kojih ne možeš, žene koje ne mogu bez tebe, žene koje si želeo... Ništa ne traje i niko se ne zadržava.

Reci, da li će ti nedostajati ta maskara i par minđuša koje si zaboravila na komodi? Znam da su minđuše čista bižuterija, ali ne bih voleo da ti išta fali.

Gledao sam te dok si pedantno pakovala kofere.

Svakoj stvari si našla mesto. Tvoj Dostojevski ugnezdio se među svilenkastim rublјem. Umberto Eko smešten je na dno najstarijeg kofera, desetak diskova sa tvojom omilјenom muzikom rasula si na tri odvojena mesta vođena nekom logikom samo tebi znanom. Odeća letnja, odeća jesenja, odeća zimska... Ko bi rekao da je sve to stalo u samo četiri velika kofera? Kada si donosila sve te stvari u stan, pena mi je na usta udarala od pomisli da iko poseduje tako mnogo odeće. Besneo sam sabirajući novac koji si potrošila. Bila mi je to jedna od najvećih muka. A sad, sve stade u četiri kofera.

Mirno, staloženo, i klinički hladno, spakovala si život u četiri velika kofera, odvojivši svoje stvari od mojih, nesvesna da time vršiš obdukciju naše tragično preminule lјubavi.

Dobro, pokojnica nije baš iznenada umrla.

Prvi simptomi bolesti javili su se odavno, mučila se godinama. I, kao i uvek u ovakvim situacijama, ožalošćeni ne može da poveruje da se desilo ono što je još odavno znao da će se dogoditi.

Pametniji od mene rekli bi da je trebalo da vidim šta sledi. Prvi put kada si se u kupatilu zadržala duže nego inače, trebalo je da znam da si pustila prvu suzu. Prvi put kada si zaćutala umesto da mi odgovoriš sa onim žarom koji te celu prožima, trebalo je da znam da nisam u pravu, već da odustaješ. Prvi put kada sam na tebi osetio miris cigarete kakvu ja ne pušim i muškog parfema kakav ja ne koristim... Trebalo je, trebalo.

Ali nisam. Lakše je ne videti, lakše je ne znati i ne razumeti. Čak i kad si mi rekla da sednem malo za sto da porazgovaramo, odbijao sam da prihvatim neizbežno.

Iznela si kofere u hodničić, obula svoje crne čizme. Kao i uvek, pridržao sam ti kaput.

Popravio sam ti maramu, pomerila se otkrivajući previše grla. (Uvek ti se to desi, prehladićeš se.) Dotakao sam ti obraz rukom, a ti si okrenula glavu trepćući. „Hajde, zakasniću“ – rekla si – „Pobeći će mi taksi”. Rekoh da nije bitno, odvezao bih te ja. Samo si odmahnula glavom i požurila da izađeš.

Nismo se pogledali u oči.

Složio sam tvoje stvari u prtlјažnik crnog taksija. Iznenada sam postao svestan da su mi ruke prazne. Ovoga puta, međutim, nismo ispunili tu prazninu tvojim telom. Pružila si mi ruku prijatelјski i rekla da se javim kad budem mogao.

Nema razloga da ne ostanemo u kontaktu.

Nekoliko večnosti prošlo je u tom glupom, besmislenom trenutku ravnoteže. Ni tu ni tamo, ni moja ni njegova, ni otišla ni ostala, sve se skupilo u tih nekoliko sekundi. Ni tad se nismo pogledali u oči.

Klimnuo sam glavom i u sledećem trenutku gledao svetla taksija koji te je vozio ka Velikom Gradu i ka aerodromu sa kog si odletela Tamo Negde sa Onim Tvojim.

Tek kad sam se popeo nazad u stan, primetio sam maskaru i minđuše. Ta tri predmeta stajala su nespakovana na komodi, svaki od njih svetlucajući inatom prema mojoj praznini. Poslednji tragovi Tebe u stanu, kao poslednja zrna soli koja se zadrže u kosi kad se vratiš sa plaže.

Posmatrao sam ih ležeći.

Prokletnici...

Udahnuo sam još jedan oblak dima.

Kada završim cigaretu, spakovaću ih u malu kartonsku kutiju i pokopati negde među mojim knjigama.

Sloj po sloj prašine pokriće ih, i tom malom sahranom velike lјubavi završiće se ova priča.

Još jedna predivna lјubavna priča spuštena na večni počinak.

Gotovo. Prah prahu, pepeo pepelu, a ti i ja zaboravu.

Samo da završim ovu cigaretu.

I... Možda... Samo još jednu.