Prvolјubavna priča

Neke drevne magije utkane su u samu srž ravnice i Tise, koja je deli na dve polovine. Svako ko je rođen ovde i ko živi ovde i ko umire ovde, ne živi samo na površini ravnice i uz reku. Nјih dve vezuju i spajaju svakoga ko kroči blizu njih.

Neprimetno, brzinom klijanja semena u banatskoj crnici, ali neraskidivo, čvršće od šarki koje spajaju Nebo i Zemlјu, istka se ta nit koja veže.

I nigde ta magija nije osetnija nego u varoši na levoj obali Tise.

Nisam rođen ovde. Svetlost dana ugledao sam nešto zapadnije i osetno južnije od Novog Bečeja.

Tog majskog dana sve je slutilo na to da ništa neće biti logično i tipično u mom životu. Od nesrećne babice, koja je skoro propustila porođaj jureći gradski prevoz, preko moje majke, koja se izuzetno šokirala otkrivši da njena dugoočekivana ćerkica ima određeni… suficit koji je čini dečakom.

Kulminacija je nastupila kada su snežne pahulјe počele da padaju iz majskog neba.

Sve to bi nekome malo sujevernijem sigurno ukazalo na turbulentnu budućnost veknice od kilo i četiristo koja je urlala iz petnih žila. Srećom, hiperrealistički pogled na svet mojih roditelјa sprečio ih je da tumače znamenja. Tako se desilo da sam, spletom mračnih okolnosti i igre sudbine, nepunih pet godina od tada, prvi put video Novi Bečej.

Od tada pa do dana današnjeg, moja varoš i ja imamo neobičan odnos. Nekada se volimo, nekada se mrzimo, ali se uvek jedno drugome vraćamo. A kako i ne bismo? Zajedno smo rasli, zajedno smo odrastali, zajedno guramo zemalјske dane. Igrao sam se na njenim ulicama, plivao u Tisi, na keju proveo pola života…

Na keju sam upoznao i Ognjenu. Sasvim prigodno.

Sve bitno u životu desi ti se na keju. Na keju prvi put izađeš „u šetnju“. Tamo prvi put polјubiš devojku, popiješ prvo pivo. Kada se venčaš, na kej se popneš da bi se na slici sa venčanja videla kičma varoši. Jedino još nisam čuo da su nekome opelo držali na keju, ali za sve postoji prvi put.

Dakle, tamo sam upoznao Ognjenu. Tih dana sam bio u posebno mračnom raspoloženju i, da nije bilo obećanja koje sam dao nekim prijatelјima, ne bih tada bio tamo. Verovatno bih sedeo kod kuće, čitao neku petparačku literaturu i isijavao ozlojeđenost na život, vaselјenu i sve ostalo.

Ovako, bio sam primoran da izađem u avgustovsko predvečerje i pridružim im se u čašćavanju komaraca svežom krvlјu. Davno nestali narodi molili su bogove za milost prinošenjem žrtava palјenica, a mi smo poštovali reku prinoseći krv sitnim, močvarnim insektima.

Debeli je nešto drobio o politici i novom svetskom poretku, ja sam mudro klimao glavom praveći se da slušam, a treći član naše male trojke Ilija kolutao je očima Debelom iza leđa.

Interesantno je to. Čim se nađu trojica da šetaju kejom, jedan obavezno priča o zaverama, masonima i politici, drugog to nervira, a treći razmišlјa kako bi negde pobegao. Po mogućstvu, teleportacijom.

Srećom, na platou kod bioskopa, okupila se grupica lјudi. Brzim preletom očima prebrojao sam dva mikrofona, tri muzičara i barem tri direktora javnih preduzeća. Ah, neka ceremonija...

– E, Debeli... Aj' malo pogledamo šta se ovde dešava – vrlo nedžentlmenski sam ga prekinuo usred propovedi. Izgubivši nit, zbunjeno je trepnuo, očigledno ne shvatajući o čemu ja to govorim.

Srećom, Ilija nije sasvim utrnuo slušajući ga.

– Da, da! Deluje zanimlјivo... Ajde, Debeli, pruži korak, garant će sad da počne – rekao je ilustrovavši svoje reči laganim, ali odlučnim gurkanjem dotičnog ka masi.

Kao što sam i mislio, bila je to jedna od onih ceremonija koje se redovno organizuju, ali kojima, naknadno, nikad ne mogu da se setim namene, svrhe ili poente. Dežmekasti rukovodilac dočepao se mikrofona i nemilosrdno ga davio. Priča mu je bila na pola koraka od onih teorija zavere koje je Debeli pominjao.

Nepuna tri minuta po početku programa lutao sam pogledom i mišlјu. Jedina srećna okolnost bila je to što sad bar nisam morao više da slušam mog gojaznog prijatelјa.

Okrenuo sam se ka Iliji, koji je stajao nešto iza mene, da mu to i kažem, međutim, njega tamo nije bilo.

Umesto njega, iza mene je stajala devojka.

Safirno plave oči i medno zlatna kosa su bili sve što sam uspeo da vidim pre nego što je sa razglasa zagrmela nekakva poluklasična kompozicija izvitoperena jeftinim zvučnicima i polovnim kablovima, prekinuvši mi koncentraciju.

Sekundu kasnije, ponovo sam se okrenuo prema Plavookoj, ali nje nije bilo tamo. Spazio sam je kako se lagano udalјava od mase idući niz kej. Bela, letnja halјina činila ju je uočlјivom.

Ugledao sam onu dvojicu nešto dalјe od mene.

Izmakli su se iz ove malene grupe poklonika lokalnih dešavanja i, koliko sam mogao da vidim, Debeli je kupio kokice, koje su obojica proždirala.

Klimnuo sam glavom prema njima i požurio za devojkom, a Debeli je nešto pokušao da promumla kroz zalogaje nedožvakanih kokica, ali nisam razumeo šta. Klimnuo sam još dva puta glavom i, izgleda, razumeli smo se.

Jedino što nikada posle nisam umeo sebi da objasnim jeste: zašto sam pošao za njom? Nisam je poznavao, nisam znao ko je, ali, ipak, krenuo sam za njom.

Ponekad, u životu, suđaje same malo poguraju smrtnike u pravom smeru. Ne znam, i do dana današnjeg nisam siguran da li je to bio pravi smer, ali sudbina je tad umešala svoje prste tu.

Moj korak je blaženo dug, a Plavooka nije žurila, te sam je za tren stigao.

Osetivši da neko hoda za njom, radoznalo se okrenula. Naglo sam stao na tri koraka od nje.

Ćutke smo se gledali.

Podigla je obrve.

I dalјe smo se ćutke gledali.

Postao sam izrazito svestan kako ovo mora da izgleda lјudima oko nas.

– Hoćeš li ti nešto reći ili da ja lepo nastavim kuda sam pošla?

Nekoliko desetinki kasnije, shvatio sam da se meni obraća. Zar mi je mozak uvek ovako sporo radio?

– Sigurno da hoću, samo... Da me ubiješ, ne znam šta...

Nakrivila je glavicu blago na desnu stranu.

– Pa, bar si iskren, ako već nisi rečit... – nasmešila se. – Ja sam Ognjena – dodala je pruživši mi ruku.

– Drago mi je, ja sam...

– Znam ja ko si ti! Išao si sa mojom sestrom u srednju. Čak smo se i upoznali. Ali nemaš ti pojma, zar ne?

Točkići u mojoj glavi počeli su da se okreću normalnijim brzinama. Ognjena... Čudno ime, zašto mi je toliko poznato? Negde, duboko u meni, neka crkva počela je da zvoni. Polako, sasvim polako, počeo sam da se prisećam. Da, Draganina sestra od strica! Nјeni su očekivali dečaka, a kada se rodila devojčica, dali su joj već spremlјeno ime. Ali, ona je imala samo... Koliko godina?

Klinkica od... Sabrao sam godine, mesece i dane, oduzeo razlike i... Toliko? Kad pre, mala? Hm...

Mala? Ne više, očigledno.

– Počeo si da shvataš, čini mi se.

Mogao bih se zakleti da se nasmejala u tom momentu.

– Tri puta si danas prošao pored mene, bila sam tu sa nekim drugaricama. Nijednom me nisi primetio. Posle sam te videla tamo kod bioskopa.

Reko' ajd' da se javim, ali onda... Bilo mi glupo. Znala sam da nećeš znati ko sam... Kad evo tebe za mnom.

Dva beskrajna plava kruga i u njima zvezde trepnula su ka meni.

– I, šta sad?

– Sad? – pitao sam. – Ništa, sad bismo mogli da popijemo kafu u, recimo, Čardi.

Ugrizla se za donju usnu. Dozvolila je sebi tren nesigurnosti pre nego što se odlučila. Pogledala me je pravo u oči, klimnula glavom i rekla: – Povedi me.

I poveo sam je.

Ta kafa potrajala je do sitnih noćnih sati.

Isklјučio sam telefon, spakovao ga u džep i slušao je. Pričala je o sebi, o svojoj majci i ocu, o školi i fakultetu koji je tek upisala. Govorila mi je o budućnosti koju sanja, o stvarima koje želi da vidi i uradi. Govorila je i govorila, a ja sam slušao kadence njenog glasa i gnezdio svoj pogled u njenoj kosi.

Negde u bujici trivijalnih rečenica koje smo razmenjivali, njena ruka našla je put do moje.

Kao da su izlivene jedna za drugu u topionicama Hefestovim, ruke su nam se spojile savršeno, bezgrešno i potpuno.

Mesec je obasjao Tisu.

Ćutali smo držeći jedno drugo. Usidrili smo se u avgustu, u žitnom moru Panonije, jedno u drugom.

Talasi beskrajnih mora lomili su se u njenom oku. Oluja pitanja lomila je krošnje mojih misli čupajući ih iz korena. Strašan tutanj ispunio me je sasvim.

A onda, kao pucanj biča, odjeknuo je polјubac.

Mora su se utišala, oluje utihnule, bili smo sami. Bili smo svoji. Tiho lјulјuškanje Tise jedini je svedok onoga što se dešavalo te noći. Nјena magija sačuvala je svaki detalј od zaborava. Te noći bili smo više nego što jesmo. Umesto mene, srebrnkasta izmaglica obavila ju je celu, a ona više nije bila ona. U tišini i mraku, mesečina ju je krunisala kao kralјicu leta. Prestala je biti Ognjena, umesto toga zasijala je belinom i čistotom.

Davno zaspali bogovi Slovena vratili su među smrtnike vilu u Potisju.

Posle, otpratio sam je kući sve vreme je držeći za ruku.

Moja ruka u njenoj i njena ruka u mojoj. I sve je bilo kako treba.

Do kraja leta, bezbroj puta pratio sam je kući.

Korak po korak, teglio sam te male svršetke naših druženja. Najslađi deo uvek dolazi na kraju.

Istina je da koliko god vremena proveo sa njom, uvek mi je falilo još samo dva minuta. Nikada joj to nisam rekao, ali je ona to uvek znala. Kao što je znala da sam najmirniji kad odmorim usne u jednoj skrivenoj laguni tik iza njenog uha. Znala je i da je volim, čak i pre nego što sam joj to rekao jedne olujne noći kada smo mokri utrčali u kuću.

Za Božić sam joj poklonio knjigu, a ona meni parfem. Voleli smo se tad. Siguran sam u to.

Na njen rođendan plesali smo uz neki lagani džez, koji je ona toliko volela, a ja nikada nisam razumeo. I tada smo se voleli.

A onda, krajem proleća, novo leto je već bilo u vazduhu, sedeli smo na stepenicama katoličke crkve kada mi je rekla (onim njenim smrtno ozbilјnim glasom) da ovo više ne ide. Rekla je da mora da se posveti sebi, svom fakultetu i nekom životu što dalјe od banatskih žita i silaznih akcenata na poslednjem slogu.

Konačnost njene odluke odzvanjala je svakim slogom i rečju. Nije se lomila. Odlučila je.

Ćutao sam.

Maturanti su samouvereno paradirali oko Srednje škole. Svaki od njih bio je gospodar sveta krajem maja.

Najduži i najkraći maj u njihovim životima, koji će proći prebrzo, ali kojem će se uvek vraćati. (Zar sam i ja nekada bio takav?)

Ustala je, otresla prašinu sa suknje i još jednom me pogledala.

– Znaš da moram... Izvini, ali... Moram.

Znao sam. I dalјe nisam ništa rekao. Šta bih i mogao reći? Razumeo sam je. Niti koje su mene vezivale za ovu varoš i činile me slobodnim, nju su vezivale i gušile na najstrašniji način.

Zatočena između mene i sebe, odabrala je sebe i nisam mogao da je krivim. I ja bih odabrao nju.

Nagnula se, polјubila me u obraz i krenula kući. Ćutao sam kao zaliven plašeći se da otvorim usta.

Napravila je nekoliko koraka pre nego što se okrenula.

– Sve ovo vreme... Nisi mi napisao nijednu priču. Stalno nešto kuckaš, pišeš, objavlјuješ, ali meni nisi nijednu posvetio.

Kiselo se nasmešila.

– Sad nije ni bitno, zar ne?

Otišla je.

Sreo sam je nekoliko puta tokom godina. Nije se promenila ni za jotu. Gorda, ali, uvek, pomalo, nesigurna, kroči kroz život uverena u sopstvenu nepogrešivost i pesimistična prema svetu.

Kada se vidimo, pravimo se da se ne poznajemo.

Možda je tako i najbolјe. Prva lјubav i prve boginje moraju da se odboluju. U suštini, postoji samo jedna stvar koju bih morao da joj kažem.

Postoji priča o njoj.

Samo je ona neće pročitati.