Predgovor

Nikada u životu nisam pisao knjigu. Poznajem nekoliko lјudi koji jesu i prilično sam siguran da prave knjige, one koje se pišu velikim početnim slovom i čiji naslovi odzvanjaju kroz godine i vekove, ne nastaju na ovako haotičan način. Uvek sam zamišlјao pisce kako po vasceli dan i noć sede za radnim stolom i rade na svojim pričama.

Pričama, da, jer to i jeste suština pisanja proze.

Ispričati priču. Umberto Eko je rekao da je „Ime ruže“ napisao samo zato što je, jednom prilikom, poželeo da ubije monaha. Slično tome (samo u pogledu motivacije, ne nužno i kvaliteta), i ja sam poželeo da ispričam priču. Pa, onda, još jednu.

Pa, još jednu. I, gle čuda, shvatio sam da u meni ima mnogo toga da se ispriča.

Ipak, jako je bitno shvatiti jednu stvar: priče koje su ovde objedinjene i, na neki način, čine celinu, nisu ni biografske niti autobiografske.

Likovi i događaji u njima jesu, donekle, inspirisani onim što sam ja doživeo i osetio, ali, niko ne bi trebalo da traži paralele sa realnošću.

Ovo nije alegorija. Ove priče su samo ono što sam u različitim trenucima poželeo da ispričam različitim osobama u mom životu. Jedini likovi koji jesu stvarni i upravo onakvi kakvi su u realnosti jesu reka Tisa i Novi Bečej (manje-više).

Sve ostalo je moja mašta i ekstremno subjektivni doživlјaj stvarnosti koji se graniči sa iluzijom.

Takođe, onima koje to zanima, stil i duh svake priče variraju. To je stoga što su priče nastajale u najrazličitijim periodima mog života i iz najrazličitijih razloga. Zato, prva je „Potiska vila“.

Ona je nastala mnogo pre svih ostalih i od njih se, možda, ponajviše i razlikuje. Naravno, očekujem da se mnogima ova knjiga neće dopasti. To je sasvim razumlјivo. Davno je rečeno da su sve priče već napisane, a da je sve što mi stvaramo ništa drugo do jedna velika stilska vežba u kojoj učestvuje celo čovečanstvo.

U svakom slučaju, uživajte koliko možete, a ja obećavam da neću napisati više ni reč. Dok se ne predomislim.