U nepoznatom gradu, na nepoznatom trgu, pala je zvezda.

Pojavio si se, neznano otkud, neznano kako, sa tajnim „Slovom ljubve".

Duše su damarale, ruke se tražile, čežnja je našla utočište u našim rečima.

Vajali smo i maštali život, na Badnje veče.

Mladost se ljubila, kosmos se okrenuo za jedan vek slušajući tiho naših hiljadu budućih razgovora o našim ispovednim zajedničkim danima.

Od iluzije sanjalice do stvarnosti dešavalice. Slutim.

Proći će još koje Badnje veče...

Moj život je iznenadila mladost...

Zagrlila me iznenada, istinski i ne znajući da je to, možda, prevara života.

Ja sam znala i rekla sam da je to, možda, prevara života. Ne pitajte me zašto! Divno mi je mirisala sočna pomorandža na reveru ljubavi, a na usnama kapi višnje.

Delili smo ukus tajne, malo sjajne, malo kratke, u sobi lepršavoj od mojih mirisa, na nekoliko trenutaka, poput oblutaka, beležeći svilena mesta i maštajući da ćemo dočekati zrelo grožđe nekog tamo daleko avgusta.

Kaljeva peć je razlivala toplotu po razastrtim ćilimima, po našim zanesenim sanjama, po mojim slutnjama, kao ćutnjama, i po tvojoj dragosti. Čaše sa do pola otpijenim vinom mutile su um... Da li da se sasvim damo htenju, žudnji, strepnji kao sudbi. Bože, prosvetli mi dušu, molim te, moja ikono, neka se oseti miris tamjana da ne ostanem srna napuštena!

Ovaj sumrak, ipak, moram odgonetnuti sama. Proživeli trenutak do kraja nezaborava. Kajati se, ili smejati?! Povela me misao svetice, ružine bele latice. Već sam videla čipkasto staklo starih vrata i nežne ruke anđela. A onda sam osetila obraze tvoje vrele i postala grešnica kose raspletene u sobi toploj od aprila i avgusta, ili vatre zanesene od nesanice.

Da li se kajati, smejati, plakati? Osećam da ću se kajati, a ti ćeš otići, ili ostati. Bajka bi to bila koja se prvi put meni dogodila! Ali, meni se bajka nikad ne dogodi! Zato ti sam odluči i pogodi kraj?!

Od kafane do kafane, od tambura do tambura, od pesama do pesama, sve od čardi i do čardi, proleća akordi ljubavi gladni, tamo negde iz ravnice one srednje, one puste i široke, gde je reka usred grada večno mlada i otmena, gde umire uspomena na birtaša, аl' bez čaša i bez flaša, samo bure puno vina i poneka cura fina za jedan sat, il' dana mesec, da se sruši zid od vlage, da se duša ne uplaši, da se srce ne osuši od čarobnih osećaja, što ih neka kosa meka donela u predvečerja.

Od tamnih noći do belih zora, od kajsijevače do čiste komovice, od starog gosta do novog gosta, od „Rjabinuške" do „Kazačoka", umiru negde dva crna oka, onako, iz čista mira, jer znaju da birtaš nema obzira prema osećajima nežnog svemira, tek, voli samo društvo staro u osvit zore, dok se pijane misli broje i postelje bezdušnog sna same kroje. Tu damarima ljubavi nema mesta, tu se nikada ne pravi greška.

Od poruka do oporuka, od znanih pesama do ne¬znanih ćutanja, od večnog stajanja do bezgraničnog lutanja, sve od bakšiša do bakšiša, izgubila se kiša čekanja, pojedena je poslednja mrva strpljenja. Tamo negde u ravnici onoj srednjoj, onoj pustoj i širokoj, zelenoj i garavoj od zapretenih sazvučja, od basa i prima do tamburaškog čela, što sakuplja dukat više. Nema tu ničeg lepšeg da se piše, ni usana da ljubav zbore. Kao kristal jasno beše mi odavno, da tvoja duša u kavezu uzdiše, da srce beskrvno krvari, da smeh lažni nesrećnu sreću ostvari. Nema tu mesta decentnoj dami, ni šekspirovskoj drami. Samo se čuju kafanske pesme, pred fajront, za goste sa dubokim džepom, malo proste, ali neka... „Na kraj sela čađava mehana" pa nek dama i ostane sama.

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

Možda ću... Možda ću jedne čarobne noći purpurno-crne poverovati drhtaju tvoje duše - da drhti za moju želju.

Možda ću... Možda ću u neko grešno svitanje poverovati tvojim tankovitim prstima - da miluju moju nevinu kosu.

Možda ću... Možda ću u neka raskriljena podneva poverovati tvojim očima - da mi dotiču dugu srca.

Možda ću... Možda ću u najsetnija ruzmarinska predvečerja poverovati tvojim rečima da me voliš od Banata do kraja sveta, i još dalje, ako ti osetim srce u rečima.

A... možda i neću!

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak