Nemojte mi danas reći da u bajke ne verujete! Da nema livada, leptira, cveća, nepoznate Zemlje daleke sa velikim dvorcem, malenom princezom i vitezom princem!

Nemojte mi rušiti snove da bajke ne postoje.

Nemojte mi reći da na aerodromu Orli nisam videla čoveka iz bajke, koji je u mislima živeo moj život! U mojim sanjama, u mojoj duši, u mojim rukama! Mirisao je „Chanel 19", „Nina Ricci", pa „John Richmond" i... Smejao se, mazio me pogledom. Kupio je ogrlicu za beli tanani vrat, ili mi se čini...

Možda je pored njega bila druga tankovita žena, ali u očima njegovim odsjaj je svetleo meni.

Šetali smo trgovima, Jelisejskim poljima, kupovali na skrivenim mestima egzotične ešarpe za mene tankovitu ili ženu tananu, ili mi se čini? Nemojte reći da ne postoji bajka, jer smo zajedno večerali u tom Parizu posebne karme u hotelu „Prinzeza Karolina" blizu Trijumfalne kapije i pili vino iz Bordoa za sve što do tada nije bilo. Boemsko vreme. Bajka za tebe i mene u mašti snenoj.

Potom sam te sa sobom nosila u duši, živeći jedan život pomalo lep, pomalo prosečan, pomalo običan. Skrivala sam te u kutku sobe, u čitaonici, na klupi ispod jorgovana, šetali smo obalom, dok je tama padala rana. Plela se bajka. Živela sam u njoj, verujte! Mada je moj lik, možda, bio u Londonu, na Temzi, ali tamo ga nisam srela, samo sam ga ponela u svojoj torbi života.

Nemojte reći da ne verujete u bajke, jer sam ga ponovo srela, na volšeban način. Kao „mačka na usijanom limenom krovu", kao u nekom dobrom filmu „Top gana", ili nekom sličnom, nije ni bitno, ali za nas je to svršena stvar. Da li će se desiti oltar ne znam, ali miris ruzmarina i bosiljka sasvim je dovoljan.

Zavet na večnu ljubav, ljubav, lepo zvuči u Bogorodičinoj crkvi, ili nekoj malo seoskoj sa ikonama, kandilom i svećom. Ali, biće sve bez toga. Nemojte mi reći da ne verujete u bajke, jer, možda, ne verujem ni ja. Probudila sam se iz sna.

Odlutah noćas u nepoznat grad sa upaljenim svetiljkama i velikom vatrom u nekoj zabačenoj siromašnoj ulici. Obični ljudi gledahu me nekako blagonaklono, po malo čudno uranjahu svoje poglede u moje zanesene oči, prazne ruke što tražiše tople dodire. Tihi vetar nosio je miris pečenog kestenja, koji se mešao sa mirisom poljskog cveća u mojim mislima.

Sretoh tada nepoznat pogled, čuh glas svoje plave ptice i pružih joj svoje misli da trepere u toplo veče prolazećeg marta. Trčali smo ulicom, sa smehom nekog divnog tajnog greha, kome sami dadosmo oprost. Ljubi mi dušu moja plava ptica, a duša mi tek neispisane pesme žica.

A, onda u priču upletoh odaje, opet nekako modroplave i veliku postelju od nesna noći. Na podu rasute zvezde i dve čaše crnog vina, po koji uzdah ljubavi i prijateljstva, pomešanih nejasno u mojim raspuklim mislima i poklonjeni mesec za uspomenu nikada završene priče, koja više ne niče.

Znam, sledećeg dana plava ptica će odleteti u svoju sigurnu luku. Ostajem sama u zvezdanim odajama sa mesecom u ruci i dve čaše na podu izgubljenih iluzija. Dozivam pticu, dozivam jelena da nastavimo lutanja do izvesnosti vremena. Ničega nema!

Nikada se više neću vratiti u nezaborav jednog grada, u velike vatre, u siromašne ulice. Voleću ove obične ljude i u skromnoj crkvi nekog udaljenog sela, zajedno sa plavom bezimenom pticom započeti novu bajku, sa lepšim snovima i dragim pesmama mladog Jesenjina, ponetih iz davnih trenutaka odlutalog vremena.

Osmeh ti - radost nemanja sna za moje oči.

Toplina dodira - tuga mi zgrčena u čekanju.

Glas ti - ptica zastala u mojim damarima čežnje.

Slutnja ti - iluzija bez pokrića mojih godina.

Plači, ciganska dušo, u meni!

Smej se, moja ciganska dušo!

Bela dušo! Neka te odjednom, sada, ispije celu crno proviđenje da bi mu duša pobelela, a, neće!

Nije to Jesenjinova duša, nisu to Mikina nebesa.

Ni violina sa žicom sete, ni balalajka pustih stepa, ni taktovi španske gitare.

To je samo obična opsena.

Zaboravila je ona vetrove, što šapuću vatri u noći lotosa, zaboravila je ona svilene marame, šatore od purpurnog satena.

Hajde malo da se lažemo!

Zaboravila opsena srce.

Hajde, brate, istinu da govorimo! Srce licidersko usred banatskog blata.

Pesmu zaboravila: „Ciganko malena, bila si moja jedan dan, jednu dugu, dugu noć...".

Dukat zaboravila. Ikonu svete Petke zaboravila i Đurđevdavski venac i... opseno tamna duša uvek biće ti crna!

Dočekala sam Ciganina.

Doneo ga novembar. Sneg od srebra. Ukrao dukat za mene.

Poklonila sam mu dunju žutu, ukradenu ispod drveta sa dušom belom.

Pesma duše je bela. Konj je beo. Samo je nedođija, koja nam sprema čeze, šarena. „Ciganko malena... moja... bila si... duga noć..." Ceo život sam tvoja! Duša ti san, meko perje belo, belo...

Čuješ li, večeras u našem gradu gostuje poznati cirkus! Veliki šatori, izdresirane zveri, tužni klovnovi. Čuješ li? Povedi me! Večeras u našem gradu gostuje veliki cirkus života. Otići ću sama, ako te noćas opet ne bude bilo.

Hoću da gledam igračice na žici, na rubu njihove izvesnosti. A, vi, pajaci, polako, udišite život, komad po komad, samo ne odjednom i ne sav. Ostavite ga malo i meni. I ja volim miris pokošene trave, gutače vatre, umrtvljene zmije, ali ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove!

Staviću masku arlekina i ući na glavni ulaz, bez kupljene karte, jer, život je velika cirkuska predstava i ja ću ga glamurozno odživeti. Možda ću biti lepa dama gospodinu iluzionisti i možda ću izaći iz crne magične kutije sa glavom, ili bez nje.

Ostaviću vam iluziju svog bezglavog tela. Ako vam nešto zatreba od te treperave iluzije, uzmite slobodno, kao amajliju za sreću, za neka lošija vremena.

Ušetaću, možda, u crvene boje šatora, kao Ciganka, sa šarenom maramom i promuklim zvučim gitare. Samo mi upalite sve vatre, da vidim plamen. Da ti gatam da te čekaju neka putovanja, smeh dece iza nekih vrata, sigurna savest tvog sasvim udobnog života, ali nikada više neće te čekati krhko telo plavičastog plamena, ni nedovršene pesme, ni ludi snovi od tri po podne do devet ujutro nekog narednog buđenja.

Vidiš li plakate?! Večeras, ja nastupam u mirisima velike cirkuske predstave života!

Završismo priču sa po kojim vozom između nas i rečenicom. Ja započeh da igram savršenog leptira u ovom čudnom životu, gde videh samo stope u sveže palom snegu koje se zaustavljaju na glavnom ulazu šatora. Njih će pokriti sneg, A ja, ja ću glamurozno odživeti sve arlekine, pajace i Ciganke, što gataju samo srećne ljubavi, ali nikada ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove sa plavičastim plamenom.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak