O zavičaju uopšte

Zavičaju mili kraju,

U kom sam se rodio...

 

Da li je zavičaj baš to što pesma kaže?

 

Naša istaknuta književnica Isidora Sekulić o zavičaju kaže:

„Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna šta oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg trepeta jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugoga jezika, zavi­čaju našem je kraj; oni koji se do dna i do kraja razumeju rodnim jezikom, kad jad dodija, sele. Kuda sele? Tamo, gde tamošnji ljudi do dna i do kraja razumeju šta kažu doseljenici... Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja, ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik, i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume, tamo će biti zavičaj i život."

Ovim, nadahnutim rečima, objasnila je naša književnica značenje zavičaja sa šireg-narodnog stanovišta.

Želja mi je, da iznesem moja viđenja zavičaja, kao i osećanja prema mom zavičaju.

Zavičaj ne mora biti ono što pesma kaže - mesto rođenja: gde smo ugledali svet; učinili prve korake i izgovorili prve reči; gde smo počeli da razaznajemo i upoznajemo izvore svetlosti i zvuka i sve drugo što smo u životu prvo doživeli. To nisu zapam­ćeni doživljaji, pa samim tim ne možemo ta mesta osećati kao nešto uzvišeno i iznad svega najdraže.

Ako bi ubrzo, posle tih prvih doživljaja napustili to mesto, ono se ne bi nikad nametalo našoj podsvesti, niti bi nas sećanje na njega u bilo kom vidu uzbuđivalo. Tih prvih susreta sećaju se naši roditelji i drugi stariji u kući. Oni često, posle toga, prepri­čavaju te trenutke i tako oživljavaju uspomene, pa je moguće da pojedinci, još kao mali ali ipak dovoljno odrasli da pamte, to nesvesno usvoje kao zapamćeni doživljaj.

Nije mali broj onih, koji se svog rodnog mesta sete kad treba da popune podatke o mestu rođenja. To su svi oni, koji su ubrzo posle rođenja napustili ta mesta.

Moje iskustvo govori, da zavičaj nije ni mesto rođenja u kome sam proveo do svoje jedanaeste godine i gde sam završio osnovnu školu. Sva moja sećanja na mesto rođenja - Kumane, su još uvek sveza i to isključivo lepa, pa ipak Kumane nije moj zavičaj. Volim Kumane, ali se ono javlja u mojim sećanjima, uglavnom, kad svesno želim da se na neki događaj osvrnem, što nije slučaj sa Novim Bečejom.

Prema, Novom Bečeju, gde sam se sa roditeljima preselio, sa nepunih jedanaest godina, osećam više i zato ga smatram svojim zavičajem. Za njega me vežu sve vidljive i još više one nevidljive niti, koje su za ceo život neraskidive. Tim nitima sam tako umilno umotan, da ne želim da ih se oslobodim.

Što se godine života gomilaju i što se više rasterećujem životnog „trčanja", uljuljkivanje u tim nitima je sve prisutnije i sve prijatnije. Sve više se, sa godinama, rasplamsava želja da Novi Bečej bude neprekidno uz mene, kad ne mogu da budem u njemu.

U trenucima najvećeg zamora od briga, ili rada, sećanje na zavičaj i na sve one lepe trenutke doživljenje u njemu predstav­lja punu relaksaciju i još više od toga, deluje kao melem na ranu, koji je mogla da pruži samo majka svojom blagom rukom i još blagotvornijom rečju.

Majčina ljubav, složiće se svi, je nezamenljiva. Pa ipak, pos­toji doba uzrasta od dvanajeste, trinajeste godine pa do formira­nja ličnosti, kada želimo da se što više i što brže osamostalimo i oslobodimo te majčine neprekidno prisutne brige. Tada, valjda, deo svoje ljubavi ustupamo svemu onom što nas okružuje. To, svakako, nije otkidanje od ljubavi koju gajimo prema majci, već sa uzrastom raste, verovatno, i razvija se naša ljubav i taj tako prošireni, novi deo poklanjamo: drugovima, drugaricama, igri-sportu, pisanju, čitanju, poljanama, reci i svemu onom lepom što nas okružuje. Tada se, mislim, i najintenzivnije razvija ljubav prema zavičaju.

Prema tome, zavičaj je, pojednostavljeno rečeno, mesto u kome smo proživeli te godine kada smo se osamostaljivali i oslobađali majčinih skuti. One su se najdublje urezale u naša sećanja i to je onaj snažni zagrljaj čije topline i umilnosti se niko ne može, i ne želi, da oslobodi.

U interesu potvrde ovog što sam istakao, ispričaću susret, sa jednim našim iseljenikom, u Turskoj. Radi se o Turčinu iz Ko­sovske Mitrovice koji se kao hodža (muslimanski sveštenik) ise­lio, posle prvog svetskog rata - preciznije 1921. godine, sa poro­dicom i komšijama u Tursku i nastanio se u Izmiru. Tu je postao verski službenik u gradskoj upravi, a čitava sela u okolini Izmira, naseljena su našim muslimanima iz Bosne. Tamo, mnoge starije žene, ni posle trideset godina provedenih u Turskoj, nisu naučile turski jezik, već su još u ono vreme (1953. godine) govorile srpsko-hrvatski.

Taj bivši kosovskomitrovački hodža primio se 1953. godine, da na sajmu u Izmiru bude na vratima jugoslovenskog paviljo­na, samo da bi bio sa nama. Nama je njegovo prisustvo dobro došlo, jer je istovremeno korišćen i za prevodioca pri kominiciranju naših izlagača sa običnim posetiocima paviljona.

U razgovoru, koji sam više puta vodio sa njim, jednom prilikom mi je rekao:

- Ah, kad bih mogao da uštedim samo toliko para, da još jednom, pre smrti, dođem da vidim kako je kod nas.

Na moju primedbu - pa zar ovo nije Vaše?! - Misleći na Tursku i Izmir, gde živi već preko trideset godina. On je, sa uzdahom, odgovorio - Ne! Ovo nikad neće biti moje! Moje je ono tamo u Kosovskoj Mitrovici!

Mislim, da upečatljivija potvrda mog shvaćanja zavičaja nije potrebna. Njega, tog našeg zemljaka iz Kosovske Mitrovice, sam imao čak kao neku vrstu osnove za svoj sud o zavičaju.

Ljubav prema zavičaju oseća svaki čovek, mada postoje i oni koji to skoro ne osećaju, jer nisu imali sreće da se u pomenutom uzrastu duže zadrže u jednom mestu, već su se selili iz mesta u mesto. Njihova ljubav je „isparcelisana" i vezivana je za pojedina mesta gde se određeni doživljaj zbio.

Vezanost za zavičaj nije kod svakog čoveka izražena istim intenzitetom. To zavisi, ne samo od emocionalnosti pojedinca, već i od mnoštva drugih okolnosti: koliko dugo i koliko daleko žive odvojeni od zavičaja, doba starosti, porodični život i dr. Sigurno je jedno, što je čovek u starijem životnom dobu, i kada mu se perspektiva uglavnom svela na iščekivanje samrtnog časa, tada se živi od uspomena i naravno zavičaj je sve prisutniji.

Oni koji žive u zavičaju ne osećaju svu njegovu toplinu, jer o tome ne razmišljaju. Za to i nemaju potrebe, jer sve što ih u svakodnevnom životu okružuje to im je zavičaj i njegove blagodeti su neprekidno prisutne.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

početkom 1975. godine počela je, zahvaljujući sredstvima mesnog samodoprinosa, izgradnja Radničkog doma u Novom Bečeju, u čijem je sklopu projektovana četvorostazna automatska kuglana. Gradnja, ovog kapitalnog objekta, trajala je manje od 16 meseci, a svečano otvaranje je obavljeno 1. oktobra 1976. godine.