Izgled salašarskog dvorišta

Korisno je, u okviru prikaza uloge salaša u životu naših sugrađana iz ne tako davne prošlosti, izneti opšti izgled salašarskog dvorišta i raspored zgrada i prostorija u njima. Ovo, utoliko pre, što je približno tome izgledalo i dvorište seoskih kuća, pa će ovaj zapis koristiti i za takvu dokumentaciju. Pretpostavljam, da je to našim mlađim sugrađanima skoro nepoznato, te će na ovaj način biti sačuvani od zaborava detalji iz svojevrsnog života u banatskim poljima.

Salaš

Dvorište sa ekonomskim zgradama okružuje bagremovo drveće tako gusto da salaš iz daleka liči na šumarak. Dvorište je često ograđeno tarabom ili žicom. Oko same zgrade salaša na­laze se veliki dudovi, koji su svojim krošnjama natkrivali zgradu, štiteći je od jakih sunčevih zraka, a s jeseni i zime od nev­remena.

Salaši po svome izgledu, uglavnom liče jedan na drugi. Kuće su po načinu građenja, rasporedu prostorija i po svom položaju skoro istovetne. Sve su imale sličan plan: po dve sobe i hodnik - „konk". Ulaz u kuću je iz dvorišta i to prvo u „konk", koji je najčešće bio potpuno otvoren i iz njega se ulazilo u kuhinju, iz koje se levo ulazilo u jednu, a desno u drugu sobu.

Pojedini autori vrše podelu salaša na dva, a neki čak i na četiri tipa. Tako prvom tipu, po njima, pripadaju salaši čiji objekti pod jednim krovom imaju prostorije za stanovanje i štale za stoku i njih smatraju kao stariji tip salaša. Drugi tip čine oni, koji imaju posebnu zgradu za stanovanje, a u zasebnoj zgradi drže stoku, i ove smatraju kao novijim tipom.

Zato što tu podelu ne smatram naučnom, kada se radi o vremenu nastanka, neću ni zamarati čitaoce sa ostala dva tipa.

Tu podelu bi prihvatio kao tipove salaša, ali ne vezane za vremensku odrednicu. Smatram, da ova podela ništa drugo ne kazuje već da taj drugi tip pripada imovno jačem domaćinstvu, onima koji imaju više stoke, za koju štala u okviru zgrade za stanovanje ne može da zadovolji potrebe i orijentaciju domaćin­stva. Tvrdnja da u drugu grupu spadaju noviji salaši nema sigur­nog osnova. Pre svega, posebna zgrada za stoku, zahteva mnogo stoke jer takva zgrada sa 4-5 konja i 2-3 krave ne bi mogla u zimskim danima odgovarati uslovima (toploti) koji konjima odgovaraju. Znači tu mora biti najmanje 8-10 konja i bar toliko volova i krava. Goveda bi mogla da izdrže i nižu temperaturu zimi, ali gde sa konjima, kad nema uslova da se jedna tako velika štala popuni.

Znam, iz susedstva, da su se dva velika salaša kod Novog Bečeja Miloša Števkića izgrađenog 1927. godine i Branka Cukućana izgrađen 1934. godine, štale nalazile pod istim krovom sa stambenim prostorijama.

Čak bih rekao, da je potreba za posebnim zgradama za štale poslednjih godina do drugog svetskog rata, bila sve manja jer su sa naših polja u to vreme volovi isšezavali kao zaprega i sve je veća orijentacija bila na konje, a njih je za isti obim poslova trebalo manje nego volova.

No, ne želim ovim da dokazujem suprotno od onog šta neki tvrde, već samo da istaknem neodrživost takve podele u pogledu vremena nastanka pojedinog tipa salaša.

Uostalom, sve ovo što je u tom pogledu rečeno za salaše, odnosi se i na zemljoradničke kuće i dvorišta u naseljenim mestima. U zasebnoj zgradi imali su štale samo posebno bogata domaćinstva sa mnogo stoke.

Najveći broj salaša u Vranjevu i Novom Bečeju bio je izgra­đen od „naboja", a doziđivanja su vršena čerpićem, u novije vreme, i ciglom. Do prvog svetskog rata, najveći broj tih salaša bio je pokriven trskom, jer je ona bila najjevtinija, a i imala je dobra izolaciona svojstva: leti je sprečavala suvišno zagrevanje tavana, pa i čitave zgrade, a zimi je opet držala toplotu. Tek između dva svetska rata trščani krovovi se zamenjuju sitnim „biber", i kasnije falcovanim crepom.

Zgrada za stanovanje imala je uglavnom dva, a ne retko i tri prozora na čelu zgrade. Ako je salaš u blizini puta zgrada sa prozorima je okrenuta prema putu, a ako je udaljena, onda je čelo zgrade okrenuto prema istoku, ili prema zapadu, jer se uvek nastojalo da „konk" bude prema jugu.

„Konk" je bio otvoren hodnik duž dela kuće za stanovanje. Češće puta je bio zatvaran niskom ogradom od dasaka, ili zidom visine jednog metra. Iz hodnika se ulazilo, kao što sam već istakao, u kunjinju, koja je po pravilu bila u sredini, a iz nje se ulazilo u prednju, ili „stražnju" sobu. Prednja soba bila je za stanovanje, a „stražnja" se koristila za goste. Ova zadnja soba imala je jedan prozor okrenut prema „konku".

Sobe su zagrevane zidanim pećima od kaljeva (blato obliko­vano u vidu velikih „štrudli" a potom spolja oblepljeno blatom), ili od čerpića. Iza svake peći nalazio se zapećak.

Zapećak je razmak između peći i zida sobe, koji po pravilu iznosi 50-60 cm. Naime, peć se nalazila u uglu sobe, a ložište joj je iz kuhinje, pa da se ne bi uzaludno gubila toplota, zagrevanjem dva zida, to se jedna od onih strana prema zidu, pomerala za širinu zapećka i tako obezbeđivale tri strane i gornji deo peći za zagrevanje sobe. To je bila osnovna namena zapećka, ali se ona često nema na umu, već se na njega gledalo iz svakodnev­nog praktičnog ugla.

Korišćen je za odlaganje svega onog što može predstavljati nered u sobi. Tu se obično ostavljala kotarica sa ručnim radom: priborom za štrikanje čarapa, iglama i kukicama sa vunenim klupčadima za štrikanje džempera, ručna preslica sa vretenom i sl.

Često je zapećak korišćen i za spavanje dece, jer je u njemu toplo s obzirom da je jedna strana zapećka ustvari peć koja je topla sve do jutra - do sledećeg loženja čak i pri najjačoj zimi. U tom pogledu bio je i praktičan, jer maloj deci nije pretila opasnost da se skotrljaju i padnu, kao što je to bivalo sa kreveta. U ono vreme, na salašima se nije ni znalo za ogradu na dečjim krevetima. To najčešće i nije bio krevet, u pravom smislu reči, već daske preko dve „sošice" i na njima slamarica prekrivena „krparama" i to je bio krevet za decu.

Zapećak je bio najomiljeniji kutak deci, preko zime, za igru, jer je u njemu toplo pa se deca igraju skoro polugola, a da nikom nisu na putu i da nikom ne smetaju.

U tim, zimskim danima, salašari najčešće posećuju jedan drugog, pa kada su deca u zapećku, onda su najmirnija i - tako reći - nezapažena, što omogućuje odraslima da nesmetano vode natenane duge „divane". Verovatno je baš od tog položaja dece u zapećku, kad se vode „divani" i nastala ona narodna izreka: „stavljen je u zapećak", kada nekog izoluju iz rasprave, ili udalje sa položaja.

Ogrev, za zagrevanje peći, obično su bile „ogrizine" od ku­kuruzne stabljike. To je onaj deo koji ostaje u vidu stabljike pošto stoka: ovce ili goveda, pojedu lisnati deo, one se slažu u snoplje i koriste za loženje. Tako povezane u snoplje „ogrizine" se slažu u kamaru, da bi se zimi koristile za zagrevanje soba. Često je, u nedostatku ogrizina, i slama korišćena kao ogrev, ali su domaćice bile zadovljnije sa „ogrizinama". Njih je bilo je­dnostavnije ubaciti u peć i manje ih treba, nego slame, koja zbog svoje rastresitosti brzo izgori.

Salaši, koji su sa čeone strane imali tri prozora, značilo je da je deo „konka" pretvoren u manju kuhinju, ili kako su je salašari nazivali, u sobicu. Sobica je pored šporeta sa rernom za kuvanje i pečenje imala i jedan krevet na kome su spavali do­maćin i domaćica, dok su deca spavala u dnevnoj sobi. Tu, u toj sobici, pored šporeta je bilo i ložište za peć za zagrevanje sobe.

Po pravilu je ta sobica, pored prozora koji se nalazi na čelu zgrade, imala još jedan okrenut prema dvorištu kao i „konk".

Osvetljavanje prostorija vršeno je petrolejkom, a u ranija vremena fenjerom. Lampe su bile stolne - stajale su na stolu, a ako je sto bio potreban domaćici za obavljanje nekog posla, onda se lampa stavlja gore, na kraj peći, i sa visine osvetljava sobu. U sporednim prostorijama, kao što su kujna i sobica, a i u štalama korišćena je o zidu viseća petrolejska lampa.

U produžetku zgrade nalazio se špajz, ili komora, a na pojedinim salašima, gde je bilo više ovaca i krava, pregrađen je i drugi kraj „konka" i stvorena posebna prostorija tz. „mlečara", u kojoj se sirilo i čuvalo mleko i mlečni proizvodi. Iz komore se nalazio i ulaz u podrum, ako ga je salaš imao. U produžetku zgrade, posle ovih nabrojanih prostorija, nalazile su se štale za konje i štala za krave, a na kraju zgrade, s krovom na jednu vodu, šupa za kola i druge poljoprivredne alatke i mašine.

Preko od kuće nalazila se kotarka za kukuruz. Ona je izgra­đena od letava, a uzdignuta je metar i po od zemlje. U tom donjem delu, ispod kotarke, nalazi se svinjac sa oborom ispred kotarke. U produžetku kotarke, odnosno svinjca često se nalazio kokošinjac.

Svaki salaš je imao svoj bunar na đeram sa velikim valovom. Bunari su ograđeni „sekom", a deo na kome se nalazi đeram zvao se soja. To je deblje drveno stablo s rašljom, na gornjem delu, u koju se stavlja đeram, koji se pomoću gvozde­nog klina kao osovine, klati gore dole pri zahvatanju vode. Za đeram je lancem privezana šiba. To je deo koji se od đerma spušta u bunar i pomoću kofe zahvata i izvlači voda iz bunara.

Šiba je privezana za đeram kraćim lancem, na koji se nastavlja tanja drvena motka, za koju je privezan drveni kabo, pomoću koje se potapa, da bi se zahvatila voda a zatim preko šibe sa rukama izvlači i sipa u valov za potrebe stoke, ili u vedra za domaćinstvo.

Na kraju valova nalazi se, u zemlji iskopana, jama u koju se ispušta voda iz valova i služi guskama i patkama za kupanje i svinjama da se kaljužaju. Kod urednijih domaćina, ta jama je betonirana i svake nedelje se, bar jednom, izbacivala prljava i punila čistom vodom.

U dvorištu salaša smeštena je slama i pleva u vidu kamara, a u jesen kukuruzovina, ili kako je mi nazivamo - tulaj sadenut u vidu kupa. Na jednom delu ispod kamare slame mogla se češće videti šupa koja se koristila za letnji boravak krava i volo­va, a tu se zimi nalaze ovce u kom slučaju se ispred šupe nalazio i tor ograđen daskama.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

Kumanski partizanski odred bio obrazovan već sredinom jula 1941.