Novobečejska Privatna gimnazija

Neću se upuštati u istorijski prikaz nastanka školstva u No­vom Bečeju i Vranjevu, jer sam takav prikaz dao u mojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju", već želim da istaknem jednu burnu, skoro revolucionarnu, školsku prošlost Novog Bečeja između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Da prikažem trud i nastojanje tadašnjih kulturnih pregalaca, da se njihov grad pretvori u prosvetni centar u kome će se obrazovati, ne samo mladi Novog Bečeja i Vranjeva, nego iz svih okolnih mesta Banata i Bačke.

Novi Bečej, od septembra 1908. godine, ima četvorazrednu građansku školu, u kojoj su se obrazovala deca, uglavnom, za potrebe novobečejske trgovine i zanatstva. Oni, čiji su roditelji imali sredstava, a želeli da se dalje školuju, odlazili su u obližnje gradove: Veliki Bečkerek i Veliku Kikindu, ili su se školovali u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i drugim mestima Banata i Bačke u kojima su postojale više gimnazije, ili druge srednje stručne škole.

Naravno, da se školovanje van mesta boravka roditelja, svo­dilo na manji broj novobečejske dece na one, čiji su roditelji imali mogućnosti da finansiraju takvo školovanje.

Dalekovidost i preduzimljivost naših sugrađana, pozvanih da unapređuju opšti kulturni i obrazovni nivo svojih građana, učinila je sve da se u Novom Bečeju otvori potpuna gimnazija i pored činjenice da je 1920. godine već otvoren Harkovski insti­tut, koji je 1922. godine podignut na stepen osmorazredne žen­ske gimnazije.

Država, vodeći računa o svojim materijalnim mogućnosti­ma, nije htela ni da čuje o otvaranju potpune osmogodišnje gimnazije u Novom Bečeju, pored postojećih u Velikom Bečkereku i Velikoj Kikindi, koje su oko četrdesetak kilometara uda­ljene. Koliko je to bilo realno, za tadašnje prilike, govori i činje­nica, da ni Stari Bečej, u to vreme, nije imao višu gimnaziju, a najbliže su mu bile one u Senti, Novom Vrbasu, Novom Sadu i Somboru. Naši sugrađani se nisu zadovoljili takvim stanjem.

Posle konačnog razgraničenja između Jugoslavije, u ono vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i Rumunije 1923. godine, kada je Žombolj, koji je dotle bio u sastavu Jugoslavije, predat Rumuniji u zamenu za Jaša Tomić i Pardanj, iskoristili su priliku da žomboljsku srpsku gimnaziju presele u Novi Bečej.

Tadašnje Ministarstvo prosvete nije htelo ni da čuje za premeštaj žomboljske gimnazije, jer je već odlučilo da tu gimnaziju ugasi, a profesorski kadar razmesti po drugim, postojećim, gim­nazijama u Vojvodini i Srbiji.

Naši sugrađani na čelu sa Dr. Jovanom Pivničkim i vranjevačkim sveštenikom Stevanom Krstonošićem odlaze u Ministar­stvo prosvete i sporazumevaju se, da se gimnazija iz Žombolja premesti u Novi Bečej, s tim da troškove njenog preseljenja, kao i daljeg izdržavanja snose opštine Novi Bečej i Vranjevo.

Posle ove saglasnosti Ministarstva prosvete, da se takvoj gimnaziji priznaju sva prava javnosti, kao što imaju i državne gimnazije, predstavnici naših opština dogovorili su se sa dotada­šnjim direktorom žomboljske gimnazije Dr. Vladimirom Zdelarom, koji je ranije bio dugogodišnji profesor II muške gimnazije u Beogradu, a pre toga je već imao svoju privatnu školu u Beogradu, da pređe sa odgovarajućim profesorskim kadrom u Novi Bečej i tu organizuje privatnu gimnaziju.

Preseljenje je izvršeno i gimnazija je počela sa radom u jesen 1924. godine, a njen puni naziv je glasio: Privatna s pra­vom javnosti mešovita puna realna gimnazija u Novom Bečeju. Nažalost, direktor Zdelar je ubrzo, već 1926. umro, a na njegovo mesto je došao Dragutin Simonović iz Beograda.

Gimnazija je radila do 1931. godine, kada je zbog privredne krize koja se nadvila, baš u tim godinama u najvećoj žestini, nad celom Jugoslavijom, a posebno nad poljoprivrednim područjima likvidirala. Ona je, u toku svoga postojanja bila u situaciji da ukida niže razrede, ako u pojedinim godinama nije bilo dovoljno upisanih đaka, da bi ih već u narednom upisnom roku, sledeće školske godine, ponovo otvorila.

I to, menjanje razredne strukture spadalo je između ostalog, u elemente maksimalnog ekonomisanja sa troškovima i borbe za opstanak škole. Pa i pored toga što je to i mene unazadilo za godinu dana, meni je Privatna gimnazija ostala najdraža, a po­red navedenih bio sam učenik Velikobečkerečke i Starobečejske gimnazije.

Ostala mi je u lepom sećanju organizacija i odnos profesora prema đacima. Za mene je prvi razred gimnazije bio izuzetno velika promena. Ne samo što sam se oslobodio učitelja, ili kako se to zove razredne nastave i prešao na predmetnu, čime se pomalo gubio kontinuitet kontrole učenja i znanja, već je to bilo suočavanja sa gradom, s gospodskom decom. Profesori su za mene seljačića iz Kumana, bili tako velika gospoda da uzdrhtim kada se sa nekim od njih susretnem i na ulici. Kako sam se osećao prvih dana kada me u razredu neki od njih ozbiljnije pogleda, a tek kad me prozove da odgovaram, pa ja jedva sastavim reči i sklopim nekakvu rečenicu.

Imao sam osećaj da spadam u red najlošijih đaka, a taj kompleks me je držao mesec-dva dana. Na moju sreću, razredni starešina, u tom prvom razredu, mi je bio jedan divan čovek sa izuzetnom pedagoškom veštinom, Milorad Motok, koji nam je predavao srpski, a koji je svojom ozbiljnošću ipak ulivao pravo roditeljsko ohrabrenje i imao sam utisak da je bio baš naklonjen nama-deci sa sela. On me je retko kad prozvao po prezimenu, već je to uvek činio recima -Hajde Lazo, reci ti nešto o tome i tome... Zahvaljujući njemu ja sam se stabilizovao i počeo da shvatam predavanja, a ne da razmišljam o nastavniku i njego­vom odelu, počeo da učim bez posebnog naprezanja i da se već u drugom tromesečju uvrstim u red solidnih đaka.

Pored Motoka na mene je poseban utisak ostavljao Žarko Čiplić, koji nam je predavao crtanje i pevanje. On mi je ostao u dragom sećanju još kad je, kao školski nadzornik za srez novobečejski, bio prethodne godine u inspekciji u osnovnoj školi Kumane. Tada mi je to bio najviši i najlepši čovek koga sam dotle video. Taj prvi susret sa njim i njegovim dobroćudnim osmehom ostao je neizbrisiv. U Čipliću sam uvek video odmerenog i strogog čoveka, ali je iz tih tako ozbiljnih crta lica i te korpulencije izbijala jedna ljudska blagost, koja je ulivala poverenje. I danas se sećam njegovih časova crtanja. Od njega smo svi naučili da crtamo krug i to nikad nisam zaboravio.

Krug je, za sve nas, postao za crtanje možda najlakša geometriska slika, jer nije bio potreban lenjir niti ikakvo odmeravanje. Čiplić nam nije dao da prve poteze kruga ispravljamo gumom, već da ispravku vršimo olovkom, i tek kad dobijemo što pravilniji krug, onda da tu crtu pojačamo, a ostale izbrišemo gumom.

Pored pomenuta dva draga nastavnika ulivao je poverenje i nastavnik veronauke, sveštenik vranjevački Stevan Krstonošić. On se odnosio i prema nama seljačićima sa istom pažnjom kao i prema gospodskoj deci. Mi smo to jako dobro osećali, jer nam je pri prvom susretu sa pojedinim nastavnikom, ili profesorom, naročito na to skoncetrisana pažnja i odatle je poticala simpati­ja, ili strah od odnosnog pedagoga.

Možda će mi se prigovoriti, pa tebi su se dopadali samo oni koji i nisu bili pravi profesori gimnazije, već honorarni nastavni­ci! Možda je to i tako, ali i to govori koliko su za nas, decu sa sela, kompleksiranu svim onim što nas je u gradu dočekalo, dobro došli i pedagozi učitelji koji su znali da uspostave kontakt. Znali su da oslobode đaka straha od naglih promena i da izgle­da kao da se u osnovi nastavlja tamo gde smo stali završetkom četvrtog razreda osnovne škole.

Ulivao je poverenje izuzetan direktor gimnazije Dragutin Simonović. Omanjeg rasta sa visokim čelom i zlatnim cvikerima delovao je vrlo simpatično. Bio je veliki psiholog i umeo je pri svakom susretu, da pozdravom ohrabri učenika, a naročito ako je, još izdalje primetio da se učenik plaši susreta sa njim i da prosto ušeprtlji nogama ili rukama. On takvom uputi osmeh i unapred kaže zdravo, a možda će i zapitati u koji razred ideš, ili kako ti beše ime? Svi smo ga izuzetno poštovali kao direktora, ali istovremeno i voleli kao čoveka.

Bio je simpatičan i profesor matematike Ivan Podgornij, uvek nasmejan i nije pravio razlike između učenika po socijal­nom poreklu. Možda će izgledati da su mi sad svi bili dragi, jer je to davna prošlost, pa je čovek sklon da sve gleda pomirljivije i sa nekakvom dozom praštanja. Nije tako, već sam pokušao da obrazložim zašto mi je Privatna gimnazija u Novom Bečeju os­tala u najlepšoj uspomeni.

Bilo je međutim i profesora koji se ni u školi, kao ni na ulici, nisu ponašali kao pedagozi, a još manje kao psiholozi. Oni su i na ulici presretali đaka, pitanjem šta traži na ulici, i da požuri kući i sl. No, kao što sam u samom uvodu istakao, nije mi cilj da se u ovim sećanjima vraćam na one neprijatne ili manje prijatne trenutke, već na ono što me ispunjava srećom i zadovoljstvom.

Na kraju da još nešto kažem o organizaciji škole. Škola se izdržavala od školarine učenika. Visina mesečne školarine zavi­sila je od poreza koji roditelji učenika plaćaju na svoju imovunu. Tako je bilo učenika čiji su roditelji plaćali 60, pa 120, 180 i četvrta kategorija 240 dinara mesečno školarine. Deca siroma­šnih roditelja su bila oslobođena plaćanja školarine, ali takvih je bilo malo. Ne zato što je škola vršila nekakvu diskriminaciju prema njima, već što je sirotinja svoju decu uglavnom zapošlja­vala, ili upućivala na zanat da se što pre rastereti porodični budžet.

Dotacije opština Novi Bečej i Vranjevo bile su prema uku­pnim prihodima od školarine, skoro simbolične. Tako u godi­šnjem izveštaju Škole za 1929/30 školsku godinu stoji: „Škola se izdržavala i ove godine od školarina. Jedino je veliku pomoć od 8000 dinara pružila opština Vranjevo". Ta „velika pomoć" nije predstavljala ni cela 3% od ukupnih prihoda te godine, koji su iznosili 293.550 din.

Ovaj odnos opštine Novi Bečej i Vranjevo treba imati u vidu pri oceni položaja škole u doba najveće privredne krize i u tome videti razloge zbog kojih je i pored sve štednje i ekonomisanja škola 1931. godine dovedena u položaj da likvidira.

Škola je imala šest, a najviše sedam stalnih profesora, uklju­čujući i direktora i četiri honorarna. Nedeljni fond časova redov­nih profesora bio je od 24 do 29 časova ili u prošeku 26. časova. Nasuprot ovom, Državna četvorazredna građanska škola u No­vom Bečeju imala je za isti broj đaka (163) u 1932. godini 8 stalnih nastavnika uključujući i direktora i 4 honorarna nastavni­ka, ali je zato fond časova nedeljno bio manji i iznosio od 19 do 22 časa ili u prošeku, za stalne nastavnike bez direktora 21 čas.

Koliko se na svemu štedelo ilustruje i fond časova, a koliko se komotnije živelo u Građanskoj školi koja je bila državna.

Na kraju moram naglasiti da je i pored takve opterećenosti profesora, ako je to bila neka velika opterećenost - nisam po­zvan da o tome sudim - vladala je disciplina u školi, pristojno ponašanje đaka na ulici i veliki odziv je bio u svim đačkim sekcijama i družinama koje je škola imala.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da se Brodogradilište »Tisa« od svog osnivanja 1957. godine, samo dvadesetak godina nalazilo na obali Tise, između bivše skele i sadašnje  plaže?