Nema smrti bez suđenog dana

Novi i Stari Bečej posle prvog svetskog rata, a verovatno je to tako bilo i ranije, bili su povezani omanjim brodićem pod imenom „Stari Bečej", koji je više puta u toku dana saobraćao od jednog do drugog Bečeja. Njime su, sećam se sve do posto­janja privatne gimnazije u Novom Bečeju, putovali đaci iz Sta­rog Bečeja u više razrede gimnazije. Stari Bečej je u to vreme imao samo nižu gimnaziju tj. do četvrtog razreda.

Svako jutro 30-40 đaka dolazi a popodne se vraća tom lađicom, i sa ostalim putnicima su, baš predstavljali odgovaraju­će opterećenje broda, čija nosivost, ili prostor i nije bio za više od 70-80 putnika.

Krmanoš i vođa broda bio je, od marta 1931. godine na njegovu nesreću Mladen Krstonošić. Taj brod je 12. septembra 1931. godine, posle nepunih šest meseci od Mladinog preuzima­nja upravljanja, zahvaćen snažnim orkanom, na putu od Starog prema Novom Bečeju, negde na pola puta, i potopljen. Tom prilikom nastradalo je tridesetak putnika.

Opisao sam havariju brodića „Stari Bečej" u mojim prvim sećanjima „Čari prošlih dana", a ovde bih izneo slučaj jednog čoveka koga je samo sreća spasla, a čiju sam priču slušao kad ju je pričao mom ocu i zapamtio je skoro do detalja.

Radilo se o Kosti Radiću, žandarmerijskom majoru u pen­ziji, koji je posle prevremenog penzionisanja kupio staklenu baštu (oranžeriju) u Novom Bečeju kod ustave pri izlasku kanala iz Tise od bivšeg vlastelina Šojmoša i tu, od 1927. godine uzga­jao povrće. Kasnije, posle 1934. godine Radić je otvorio stenodaktilografsku školu u Beogradu sa kojom je radio skoro do svoje duboke starosti.

Toga dana, kada se desila havarija brodića „Stari Bečej", Radić je otišao ujutru u Stari Bečej, da reguliše upis svoga sina Ivana - Vanje u starobečejsku gimnaziju. Na njegovu nesreću iza­brao je vreme povratka baš kada će brodić biti zahvaćen orkanom.

Evo kako je on ispričao taj svoj doživljaj:

- Brodić je iz Starog Bečeja krenuo po redu vožnje mirnog, i čak bi se moglo reći, lepog septembarskog popodneva. Pored đaka bilo je još četrdesetak drugih putnika i sve je bilo najnor­malnije. Voda niska, kakva je obično Tisa znala da bude u to doba godine. Brod je prosto klizio po njenoj ravnoj i mirnoj površini. Ubrzo, po polasku iz starobečejskog pristaništa, u da­ljini, od Starog Bečeja videli su se tamni oblaci, koji su se kretali velikom brzinom.

Brod je uspešno vodio krmanoš Mladen-Mlađa Krstonošić, mlad snažan čovek, mi putnici verovatno kao i on smatrali smo da ćemo uspeti da „umaknemo" tom ustremljenom oblaku, koji, što nam se više približavao, izgledao je sve strasniji. Brod juri brzo, ali oblak još brži i kad smo bili negde na polovini puta između Starog i Novog Bečeja, oblak se nadneo nad brodićem i prosto je zamračio sve oko nas, iako se radilo o ranom popodnevu.

Krmanoš Mlađa, videvši da je to izuzetna i neobična priro­dna pojava pokušao je da brod približi i da eventualno pristane uz banatsku obalu, ali je u tome zakasnio. Oblak se nadvio nad nama i snažni orkan sa jakim gradom, zahvatio je brod i prosto ga nosio, kao ljusku od oraha, prema sredini reke. Zavladala je panika među putnicima, a krmanoš je pokušao da se odupre toj razbesneloj snazi prirode, ali uzalud.

Brod nije „slušao" njegovu komandu već se povinovao sili prirode. Dobijao je sve veće ubrzanje i kad je bio na sredini reke priroda se nemilosrdno poigrala njime, i naravno sudbinom svih onih koji su se u njemu zatekli. Kao od šale prevrnula je brodić i svi su se odjednom našli u vodi pobesnele Tise. Putnici su se spašavali kako je ko znao i umeo. Oni, koji su znali da plivaju pokušali su da se spasu plivajući, tako su se spasli svi đaci, a dobar deo neplivača skočio je u čamac koji je bio prive­zan uz brod. Čamac se otkačio od broda, ali onako opterećen zahvaćen snažnim talasima ubrzo se prevrnuo i ispod njega se našlo desetak putnika, koji su se više snagom talasa, nego svo­jom veštinom, našli na površini „uzavrele" vode.

Mnogi su ostali u samom brodu, jer nisu znali da plivaju i nisu jednostavno ni pokušavali da izađu, ili su možda i pokušali, sa zakašnjenjem kada izlaska nigde više nije bilo, jer je nastao potpuni mrak, i tu ih je zatekla smrt.

Oni, koji su bili u reci, a nisu znali da plivaju takođe su se utopili. Njihovo umiranje je za nekoliko minuta produženo, za onoliko koliko su se kao neplivači mogli održati na vodi, ili koliko ih je voda sama izbacila na površinu i u tim trenucima „uhvatili" vazduha i time samo produžili svoje stravično umira­nje. Među takvima bio je i Košta Radić

Kada se čamac prevrnuo, i ostao u položaju sa dnom iznad vode, svi koji su se našli u njegovoj blizini pokušali su da se rukama zadrže za čamac, oslanjajući se na njegovo dno, jer se nije imalo za šta uhvatiti, ali to je moglo samo do prvog talasa. Čim je prvi talas zapljusnuo, a svi talasi su tada imali izuzetnu snagu, oni su se odvojili od čamca i našli se bespomoćni u moru uzavrele vode. To se desilo i sa Radićem.

Na njegovu sreću, među putnicima u brodiću su bila i dva trgovca - torbara. To su oni, što svu svoju robu nose ispred sebe u jednoj torbi - korpi, vezanoj ispod ramena i oko vrata. Među ostalom robom oni su imali i palice za stare ljude. Zahvaljujući baš takvoj jednoj palici, koja se našla u blizini prevrnutog čam­ca, Košta Radić, ne znajući da pliva, više je mahinalno nego svesno dohvatio tu palicu. U takvoj situaciji čovečji mozak izu­zetno brzo radi i on je, onaj kraj na kome se nalazio izvijeni deo u vidu kuke, uspevši se na prevrnut čamac legao na njega, a kukom zakačio stranicu koja je u vodi, dok je drugi kraj štapa držao u rukama i tako se održavao na dnu čamca, koje je bilo iznad vode, sve dok orkan nije prestao, i još 2-3 sata posle toga, dok nisu došli spasioci.

Trebalo je da prođe čitav sat od prestanka nevremena da bi se u Novom Bečeju saznalo o havariji brodića „Stari Bečej". Sve dok nije, neko od nastradalih, pretrčao tih 5-6 kilometara, da javi, i dok se nije čamcem došlo do mesta tragedije. Tada nije bilo ni jednog motornog čamca niti u Novom, a mislim ni u Starom Bečeju, koji bi mogao priskočiti u pomoć unesrećenima.

Ništa, u tim trenucima borbe za goli život, priča Radić -nije čuo, niti se na išta obazirao. Svo njegovo biće bilo je skoncentrisano na samoodržanje. Kasnije, kad se oslobodio svega što ga je u toj nesreći snašlo, posle nekoliko dana, počeo je da razmišlja detaljno o svemu šta se zbilo.

Seća se leleka i zapomaganja onih koji su se davili i kojima nije bilo spasa, već je njihovo zapomaganje bilo u pravom smislu reči „vapaj u pustinji". Prisećao se pojedinih reći, ali, u onom trenutku spašavanja, samog sebe, on je bio prosto gluv i nem za sva zapomaganja.

I da nije bilo tako, on, kao neplivač, u onoj uzavreloj vodi, strašnom orkanu praćenim jakim gradom, baš ništa ne bi mogao da pomogne, i u tom pogledu nije imao šta sebi da prigovori.

Koliko je u ovom slučaju bilo važno sačuvati prisebnost ili je to u magnonovenju više refleksni postupak, i koristiti sve što u datom trenutku stoji na raspolaganju, ali je nema sumnje još važnije bilo imati sreće, da se pri ruci nađu baš taj štap pomoću kojeg se mogao održavati na čamcu, kao da je privezan. Na nesreću i drugi su možda mogli da dohvate takvu kuku, ali panika ih je ophrvala i nisu se snašli.

Sreća Koste Radića da su se ta dva trgovca - torbara našla u lađici, ali na njihovu nesreću, oni su se utopili.

Moram na kraju pomenuti da je, za razliku od Radića, tom prilikom u talasima Tise našla smrt Milosava Marčić, jedna odli­čna plivačica iz Novog Bečeja, sokolski prednjak i vrlo plemenit čovek. Ona je bila vrlo prisebna i kad se havarija desila prvo je spašavala sebe, a kad je videla da je to izvodljivo, jer je već bila na obali, ponovo je zaplivala do mesta nesreće i plivajući vukla za sobom jedno dete i došla do obale, predala dete u ruke spasilaca koji su se nalazili na obali, i nestala u talasima Tise. Nisam imao prilike da čujem pouzdani uzrok davljenja Milosave, pričalo se da je bilo u pitanju srce ili grč.

Sreća je mnogo važna u životu, pa otuda i ona naša naro­dna izreka „rodi me majko srećnim, pa me baci u đubre". Mo­žda malo gruba za ovu tužnu priliku. Ali pravi zaključak bi mogao biti: „Nema smrti bez suđenog dana".

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prvi fotografski aparat u Kumane je doneo Svetozar - Cveta Sekulić, po povratku iz Rusije 1925. godine?