Ledom preko Tise

Zime, u vreme na koje se podsećam, bile su oštre i duge, sa puno snega. U novije vreme se to nekako dešava svake 8-10 zime. Onda je to bila skoro redovna pojava. Mrazevi počinju u novembru, a sneg polovinom decembra, pa traje do kraja febru­ara. Temperatura se spusti ispod minus 20 stepeni i drži se tu oko tog stepena dvadesetak dana, i kad popusti ona se celo vreme januara i februara kreće između minus 12 do minus 8 stepeni.

U takvoj hladnoći sve reke, uključujući i one najveće kao što su Dunav, Sava, Tisa i Drava, su zamrznute po čitava dva meseca. U vreme topljenja led se na Dunavu, kod Đerdapa, morao eksplozivom razbijati, jer toliko zatvori protok vode, da zapreti opasnot od katastrofalnih poplava.

Ledom preko Tise

Tako je bila oštra i duga zima 1931/32. godine. Tisa se prilično rano zaledila. Još pri pojavi prvih ledenih santi brod „Srpče" i njegov vlasnik, kao da su jedva dočekali da se povuku sa linije Novi Bečej-Stari Bečej, te smo tako, mi đaci iz Novog Bečeja, prešli da stanujemo u Stari Bečej još negde početkom decembra.

Svake subote smo dolazili kući na preobuku i da ponesemo hranu za narednu nedelju. Prvih subota, odnosno nedelja u pov­ratku koristili smo za prelazak Tise čamac kod Starog Bečeja koji se vesto provlačio između santi leda, probijajući se od jedne do druge obale. To nije dugo potrajalo. Ubrzo se reka zaledila, pa smo tada prelazili skelom kod Novog Bečeja, jer su skeledžije, u tim prvim danima zaleđenosti, prosecali led i tako obezbeđivali prolaz skeli.

To se međutim, nije moglo činiti cele zime.

Mrazevi su svakim danom bivali sve jači, a novo uhvaćeni led na pročišćenom delu reke bivao sve deblji i zahtevao veliki trud oko razbijanja, skoro, čitavo pre podne da bi se obezbedio prolaz skeli. To se nije isplatilo, posebno što već u 4 sata popo­dne počinju još jači mrazevi i гека se na tom delu brzo zaleđuje i posao postaje - kako se to kaže - „sizifovski".

Prelazak iz Banata u Bačku i obrnuto i u takvim uslovima teče. Skeledžije pribegavaju jedino mogućem rešenju, da uz taj ranije prosecani deo, obezbede pojačanje leda i da posipanje slamom ili plevom omoguće prelazak ne samo pešaka već i zaprežnih vozila preko leda. Taj prelaz se naplaćuje kao i kad to čini skela.

Mi, đaci smo, najvećim delom zime, koristili prelazak preko leda kod Starog Bečeja, jer je preko Ljutova znatno bliži put do Novog Bečeja, nego bačkom stranom. Najčešće nas otac subo­tom sačeka sankama na obali Tise, ispred Šumaherovog salaša,i u sanke „natrpa" što više đaka i tako za čas stignemo svojim kućama. U nedelju po podne krenemo sa ocem odnosno sanka­ma, a usput, već prema utvrđenom dogovoru, „pokupimo" još 7-8 đaka i pre mraka smo na Tisi, da bi za dana prešli preko leda.

Tako je to trajalo sve dok vreme nije otoplilo i led počeo da se kravi. On se najpre kravi u delu bližem obali, a u srednjem delu najsporije. U uslovima kravljenja leda niko ne pomišlja da prelazi Tisu na neobezbeđenom delu, već se tada koristi prelaz preko leda kod skele u Novom Bečeju.

Želim da čitaocima ispričam jedan nesvakidašnji prelazak preko zaleđene Tise.

Pri topljenju leda skeledžije od obale prema ledu stavljaju debele daske koje predstavljaju zaštitu od vode koja se nalazi u krajevima gde se led već otopio, a i da se, uz samu obalu, led ne bi odvaljivao. Širina tog takvog daščanog dela prelaza bila je dve sastavljene daske. To je bila dovoljna širina za pešake, ali i tu su, deca sa strahom pristupala, mada nije pretila nikakva druga opasnost sem da se eventualno oklizne i pored daske zagazi u vodu, koja se nalazi iznad leda.

Zaprežna vozila u takvim uslovima ne prelaze, sve dok ne proradi skela, a to znači, dok ne ode led.

Jedne nedelje po podne, kad je led već bio skoro odvojen od obale i daske služile za prilaz, odnosno za odlazak sa leda, skeledžije su, pre nas pustile dva seljaka koji su vodili velikog bika. Bio je to, s obzirom šta se zbilo, nepromišljen postupak. Mi deca, plašili smo se da nagazimo na dasku, ispod koje se u priobalnom delu videla voda do zemlje, a nešto dalje prekrila je i led. Pogotovu kad smo videli sa kakvom su mukom naterali bika da kroči na daske i da onako uplašen prosto skoči na led. Na sreću, led je izdržao pa su i skeledžije odahnule i počeli da viču na nas što se kolebamo da krenemo preko dasaka kad, navodno, nema nikakve opasnosti.

Roditelji, koji su nas ispraćali, videvši nas onako uznemire­ne, a i sami su strahovali za našu bezbednost, sačekali su da vide kako ćemo stići na drugu obalu. Osvrtali smo se mahali im rukama samo da bi zaostali za kolonom ostalih pešaka, a skele­džije su nas grdili, zahtevajući da budemo na okupu.

Nismo mi zaostajali da bi samo mahali roditeljima, već smo u njima tražili spas i činilo nam se da ga nalazimo u njihovoj prisutnosti, u njihovim pogledima, a što je najglavnije hteli smo da zaostanemo za onim ljudima što vode bika. Nismo želeli da budemo blizu, jer smo se plašili kako će navesti bika da krene preko dasaka, a nismo bili ni sigurni da je led na sredini reke dovoljno jak da izdrži teret kakav je bio bik.

Bik je bio velik sigurno je imao 700-800 kilograma, pa ako se ta težina nađe na jednoj takvoj maloj površini kakva je nje­gova noga sa papcima, preti opasnost da „posustali" led ne izdrži takav teret. Dovoljno je da propadne jedna noga i skok bika, koji bi u tom slučaju usledio, preti da polomi sav led oko sebe, a to bi značilo da potonu i svi oni koji su u njegovoj blizini.

Sve nas, đake, držala je takva misao i strah se svima uvukao u kosti. Gledamo jedan drugog a one mlađe umirujemo, da ne naslute zlo. I gle, ono od čega smo strahovali baš to se desilo!

Kad su vodiči sa bikom bili pred obalom, trebalo je da navedu bika na dasku, ali on se otimao i u tom otimanju još pre daske ili pored daske njemu propadne jedna noga kroz led, onako uplašen otme se od vodiča i počne da iskače iz vode koja ga je opkolila, jer je svakim skokom lomio led u santama. Svi smo pokušali da bežimo na suprotnu obalu, a i roditelji su počeli da zapomažu. Neki su potrčali na led da nas umiruju, a skeledžije galame što stvaramo paniku. Uglavnom našli smo se na sredini reke i tu zastali i čekali da vidimo šta će se dalje de­šavati.

Bik je uspeo, da tako lomeći led ispred sebe ispliva na bačku obalu i ne sećam se gde se zaustavio, ali smo ga sa vodičima kasnije prestigli, na putu prema Starom Bečeju.

Potrajala je ta uzbuna možda i više od pola sata. Roditelji su sa skeledžijama tražili novo rešenje za naš prelazak. Majke, koje su došle da isprate svoju decu, bile su više uznemirene od svoje, inače možda pomalo i razmažene, dece, pa su se sa decom vratile svojim kućama. Mi, seljačka deca, koju su obično očevi ispraćali ako su ih uopšte ispraćali, prešli smo sa očevima zajedno preko daske, ali sada postavljene jedno desetak metara uzvodno od mesta gde je bik isprovaljivao led.

Roditelji su nas izveli na obalu i tu na bačkoj strani, se sa nama rastali. Oni su se rastali sa nama fizički, ali su nas pratili svojim zabrinutim pogledima sve dok se nismo „izgubili" iz nji­hovog vidika.

Naš otac, moju sestru i mene, je samo pomilovao po glavi i potapšao po leđima i blagim glasom izgovorio: - Hajd, požurite da vas ne zatekne mrak na putu...

To je za nas bio neobičan rastanak, jer nismo navikli na njegovu nežnost, a ne sećamo se ni da nas je ikad poljubio. Čak i kad sam odlazio u vojsku, pa i u rat, ja sam ga poljubio u ruku, a on me je samo pomilovao po glavi i u znak pozdrava izgovo­rio: - Srećan ti put!

Takvo je bilo to seljačko vaspitanje, ne ispoljavati sentimen­talna osećanja ni kad je to nemoguće prikriti. On je i u ovoj prilici morao da bude uzdržan i priseban.

No, bez obzira na takvo vaspitanje, moju sestru i mene su te njegove blage reči pratile sve do Starog Bečeja. Prosto su neprekidno bile sa nama i poslušali smo ga. Žurili smo, ali nas je mrak ipak uhvatio ispred Starog Bečeja na Šlajzu, na kanalu Kralja Petra. To nas međutim, nije omelo da na miru žurnim koracima stignemo do kuće naših stanodavaca.

Otac se, kao i svi ostali roditelji, vratio kući pun brige, kako ćemo stići do Starog Bečeja i kakve će posledice na nas ostaviti taj nemio događaj.

Stigao je kući, kako nam je kasnije prepričao taj događaj a usput je doneo odluku da našoj majci ne kaže šta se zbilo, da je ne bi uznemirio. Ona bi bila unesrećena sve do sledeće subote, dok nas ne vidi svojim očima da smo živi i zdravi. Iako joj nije rekao šta se desilo, majčin instikt retko zatajuje. Nekoliko puta vas je - priča naš otac - sa uzdahom iz „čistog mira" spominjala rečima: - Šta je sa našom decom? Toliko mi fale, da mi se ova nedelja otegla kao gladna godina.

Kasnije, u razgovoru - na našu primedbu - što se oni kao roditelji nisu suprostavili skeledžijama da ne puste ispred nas vodiče sa bikom, - otac je objasnio - da su oni strahovali za naš prelazak. Tih dana je toliko otoplilo, da se led naglo kravio i prosto su sumnjali u njegovu izdržljivost, a naročito u onim najdubljim delovima, oko sredine reke. Smatrali su da je, u takvoj situaciji, bik taman dobro došao da svojom težinom ispro­ba izdržljivost leda. Ako pređe bik, sa svojih 700-800 kilograma, onda ćemo mi, deca, sa pedesetak kilograma preći kao od šale.

To isprobavanje izdržljivosti leda za njih je bilo važnije, nego eventualno uznemirenje pri izlasku bika preko dasaka na obalu. Oni su nas zadržavali i tako doveli skeledžije u situaciju da vodiči sa bikom idu ispred nas. Shvatili smo, da je njihova opreznost bila opravdana, ali ni oni nisu bili manje uplašeni od nas, kada se desilo ono što sam ispričao, samo što su taj svoj strah morali da priguše, da bi nas ohrabrili.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da od četiri, prva pevača, iz redova Srba u beogradskoj operi, tri su iz Novog Bečeja i Vranjeva: Teodora Boberića - Arsenović, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić - Tucaković.