Nezaboravno je šetalište na dolmi

Na dolmi, u delu od agencije rečnog brodarstva, današnjeg Radničkog doma, pa do skeledžiske kućice, na uglu ulice Svetozara Miletića, od proleća pa do jeseni bio je korzo. Bilo je pravo uživanje šetati dolmom i diviti se lepoti Tise i njenim šumovitim obalama. Uživati u svežem večernjem vazduhu i oduševljavati se lepotama koje pruža smiraj dana i zalazak sunca na Tisi. Sunce se prosto ogleda u vodi, a voda dobija boju užarene mase, da bi u delu „bližem" zalasku sunca blještala kao posuta zlatom koje treperi na ćarlijajućem lahoru, baš kao što bi se tresli dukati, na vratu bačke lepotice pri njenom ponosnom hodu. Čovek nesvesno zadrži dah, da bi -malte ne- čuo i zveket tih dukata koji su se našli na vodi Tise, ili da ne naruši taj očaravajući trenutak bogatstva prirode. Tu je svako prosto opsednut, i ne zna šta da priziva u pomoć da odgonetne osećanja doživljenih lepota. Svaki treptaj oka daje novu i sve lepšu sliku.

Nezaboravno je šetalište na dolmi

Taman je te lepote, sa zalaskom sunca nestalo javljaju se nove, koje donosi suton. Rekom i čitavim priobaljem zavlada rajska tišina, a samo se iz daljine čuje lavež pasa, i sa još veće daljine kreket žaba, kao nekakva prigušena muzika. S vremena na vreme taj mir narušavaju crkveni satovi otkucavajući „frtalje" i sate.

Ubrzo tu tišinu izuzetnim skladom nadopunjuje klepetanje lopatica „velike lađe", čiji se zvuči iz daljine čuju sve jače i jače, što se lađa više približava pristaništu. Odjednom će oči šetača na dolmi biti uprte u pravcu odakle dolazi taj jednolični, ali ipak, u to doba večeri, baš prijatan zvuk. Svi šetači polako se približavaju pristaništu, da bi se, posle zvonom najavljenog do­laska broda, skoro svi našli ispred pristaništa da pozdrave dola­zak broda i putnika.

Brod se ne zadržava dugo, te su svi spremni da sačekaju polazak i da pogledom isprate njegovo postepeno nastajanje u mraku tihe letnje noći.

Posle odlaska „velike lađe", nastaje ponovo onaj omamlju­jući mir, koji prosto nagoni na osluškivanje šta se sve čuje iz daljine. Divimo se odsjaju svetiljki, sa mnogobrojnih šlepova ukotvljenih u novobečejskom pristaništu, a mirna i glatka voda prosto odslikava udvostručuje broj svetiljki.

Glasovi mornara, na šlepovima, se verovatno od glatke vo­de prosto odbijaju i pojačavaju kao da odzvanjaju i bude našu radoznalost da pratimo njihov razgovor, koji se tako dobro čuje, mada ga oni vode onoliko glasno kako se u kući noramlno razgovara.

Sedeti, u to vreme na klupama dolme, uživati u svežem vazduhu i u tišini koja prosto omamljuje, razmišljati o lepoti života bila je prava milina. Okruženi tim blaženstvom prirode prepuštamo se maštanju i skoro svako zažali što je došlo vreme za napuštanje dolme i odlazak kućama.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prva štedionica u Novom Bečeju osnovana 1869. godine pod imenom Tursko-bečejska  štedionica, a njen prvi direktor bio je ing. Kepeši Ištvan?