Uživali smo u Tisi

Često, naročito noću kad se probudim, u mislima, prosto šetam po onom i onakvom Novom Bečeju i Vranjevu, kakve sam ih u mladosti ostavio i kakvi su mi prirasli za srce.

Posebnu radost doživljavam kad me maštanje odvede do Tise, ili Gradišta i u mislima vrati na one čarobne dane što sam tu proveo. Skoro, obavezno idem, u tim razmišljanjima, od mli­na Bude pa do Velikog magazina.

Dočaravam lepe trenutke sunčanja na kamenju, pored sa­me reke, i kupanja na Tisi. Voda mirna, kao da je od umora skoro prestala da teče, i zbog toga je za ravničarske reke bistra, jer ne podiže mulj, a taman toliko hladna da nas osveži i razgali posle „prženja" na vrelom julskom ili avgustovskom suncu.

Uživali smo u Tisi

Kakvo je tek uživanje pružao jedan stari „izanđali" čamac, vlasništvo dobroćudnog trgovca Šandor Šimona. Svi smo taj ča­mac nazivali „agrarnim", jer je bio svima dostupan, da se pomo­ću njega „prebaci" preko, na sprud Tise, gde je bila gospodska plaža.

Šimonov čamac smo nazvali „agrarnim" što je bila metafora na sprovedenu agrarnu reformu. Primenom agrarne reforme, posle prvog svetskog rata, sva srpska sirotinja u Novom Bečeju dobila je nekoliko jutara zemlje, ali i pored toga ostala sirotinja, samo sad sa nazivom agrarci. Tako je neko i taj čamac nazvao „agrarnim"-sirotinjskim.

To je bio stari ribarksi čamac za 4 osobe, ali je ta norma teško zloupotrebljavana i u njemu je uvek bilo 7-8 mladića i devojaka i samo tek što voda nije počela da se preliva, a to je bio znak da je „norma" ispunjena preko jego. Šandor po pravi­lu, kad god ostavi čamac odnosio vesla je sa sobom, ali to nama nije smetalo. Uvek se nađe po neka letva ili parče daske, a najčešće veslamo rukama i čamac plovi u željenom pravcu. Tisa je za čas „pređena" i društvo se iskrcava, a na drugoj strani nova grupa već viče - „čamac"! Uvek će se naći neko ko ima svog bližnjeg u novopristigloj grupi, da čamac vrati i da se u sledećoj „turi" i on iskrca na gospodsku plažu i tako to teče skoro u „beskonačnost"- ali sigurno do zalaska sunca, jer se tada i oni najuporniji i Tisi najodaniji, vraćaju.

Nedaleko od naše plaže na kamenju, na samom pristaništu odvijala se velika živost sa mnogo galame „vagandžija" koji trče­ći, sa punim vrećama žita na ramenu, dobacuju šale jedan dru­mom, što je za nas koji se „čvarimo" ležeći na kamenju bilo simpatično. Taman dobro došla ta njihova galama, da se ne zaspi, jer bi spavanje, na suncu moglo da izazove neželjene posledice. Ovako se napregnemo da čujemo i da razabiremo njihove reči i na taj način odagnamo dremež koja sa suncem skoro uvek obuzima čoveka kada se nađe u ležećem stavu. Vagandžije tako jure i galame od jutra do uveče - do zalaska sunca. Istovare više stotina zaprežnih kola koja su donela žito iz Novog Bečeja, Vranjeva, Kumana, Melenaca, Bašaida, Beodre, Dragutinova i čak iz Banatske Topole.

Nemoguće je da u tim razmišljanjima zaobiđem vodonoše na Tisi. Sećam se žena kako zahvataju vodu iz Tise i sa punim kantama na obranici, trudeći se da kante ostanu pune sve do kuće, prosto gegajući se penju na obalu pa uz dolmu. Uživali smo da sa „vodonoša" skačemo u vodu, iako znamo da će nas svaka žena, koja dođe po vodu, oterati obranicom. Za čas se sklonimo i tobože postidimo, ali čim ona ode, a nas eto opet na „vodonoši". Neću se više zadržavati na „vodonošama", jer sam o njima sve rekao u mojim ranijim sećanjima (Čari prošlih dana).

Uživao sam da u miru razmišljam o skeli, kako prosto klizi po glatkoj vodi prevozeći pešake, bicikliste, a najviše zaprežna vozila. Imam utisak da kad o skeli razmišljam, da su mi i misli usporenije, da ne bih narušio ono njeno tiho kretanje jer želim da taj njen put što duže traje samo da bih uživao u toj tišini. Sećam se Pište skeledžije, i Slavka Josimovića. Najveći deo dana proticao im je u savesnom obavljanju posla. Izlazili su pojedin­cima brzo u susret, ali dešavalo se i ono drugo neizvesno, ali zato dugo čekanje naročito noću. Dežurni skeledžija želi da „ukrade", svaki slobodan trenutak da odspava, jer ga i sutrašnji dan očekuje na istom poslu, pa čak do večeri, kada će ga drugi zameniti, a tada neko postaje „žrtva".

Lepote nestalog Gradišta su najčešće u sećanju. To nije samo slučaj sa mnom, ono je bilo tako lepo - veličanstveno da ga se moraju svi sećati, ali i o njemu sam, sve što sam imao reći, rekao u prethodnoj knjizi mojih sećanja.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da su grof Lipot Rohonci, grof Karolj Leiningen od Vesterburga i Đula Urban bili novobečejski zetovi oženjeni za unuke spahije Pavla Hadžimihajla?