Novi Bečej, kao malo koje mesto u Vojvodini, slavi ove 1991. godine devetsto godina od prvog pismenog traga svoga postojanja, mada ima prilično uverljivih dokaza da je postojao pedesetak i više godine ranije.

U želji, da toj velikoj proslavi, dam i svoj skromni doprinos, napisao sam ovu knjigu kao drugi deo mojih sećanja (prvi deo je knjiga „Čari prošlih dana") na život u Novom Bečeju i Vranjevu pre pedesetak i više godina.

Biće čitalaca, naročito mlađih, koji će pomisliti da zbog tuge za prohujalim načinom života nerealno prikazujem nedavnu prošlost. Po meni - reći će oni - sve je bilo u superlativu (naj...naj...), a zna se da je to bilo vreme relativnog siromaštva, pa otuda iznuđene skromnosti življenja i topline u odnosima.

Nema sumnje, da i ja, kao svi drugi ljudi, iz prošlosti biram samo ono što je bilo lepo, jer izgleda da je priroda tako sazdala čoveka da se najčešće vraća samo na radosne trenutke života, posebno, kada je u pitanju period naše mladosti, koja je sama po sebi lepa. Tada je i sve ono što nas je okruživalo uglavnom bilo lepo. Uz to, ja želim da prikazem onaj deo života u Novom Bečeju i Vranjevu, koji se meni dopadao. Samo o njemu i danas maštam i sa tim lepim uspomenama sebe uspavljujem noću, u trenucima kada mi se san „razbije". Izuzetak čine dva tri doga­đaja na Tisi, koji se ne uklapaju u te moje želje, a koje sam istakao više radi upoređenja sa današnjim uslovima školovanja.

Znači, želja mi je da prikazem ono što je bilo lepo u našim mestima i pozitivno u životu naših sugrađana. O politici i trve­njima među ljudima, kao i o ružnim stvarima uopšte, neka go­vore policijske i ratne hronike.

Ovim uspomenama sam priključio i moja sećanja na velika­na našeg grada Bogdana Čiplića, što odudara od naslova knjige. Odlučio sam se na to, jer njegova smrt u Novom Bečeju nije ničim trajnije obeležena, pa mi je želja da na ovaj način sačuvam, bar minimum podataka o njemu i njegovom bogatom stvaralaštvu i da to posluži kao skroman prilog za biografiju velikog pokojnika.

Često, naročito noću kad se probudim, u mislima, prosto šetam po onom i onakvom Novom Bečeju i Vranjevu, kakve sam ih u mladosti ostavio i kakvi su mi prirasli za srce.

Posebnu radost doživljavam kad me maštanje odvede do Tise, ili Gradišta i u mislima vrati na one čarobne dane što sam tu proveo. Skoro, obavezno idem, u tim razmišljanjima, od mli­na Bude pa do Velikog magazina.

Dočaravam lepe trenutke sunčanja na kamenju, pored sa­me reke, i kupanja na Tisi. Voda mirna, kao da je od umora skoro prestala da teče, i zbog toga je za ravničarske reke bistra, jer ne podiže mulj, a taman toliko hladna da nas osveži i razgali posle „prženja" na vrelom julskom ili avgustovskom suncu.

Uživali smo u Tisi

Kakvo je tek uživanje pružao jedan stari „izanđali" čamac, vlasništvo dobroćudnog trgovca Šandor Šimona. Svi smo taj ča­mac nazivali „agrarnim", jer je bio svima dostupan, da se pomo­ću njega „prebaci" preko, na sprud Tise, gde je bila gospodska plaža.

Šimonov čamac smo nazvali „agrarnim" što je bila metafora na sprovedenu agrarnu reformu. Primenom agrarne reforme, posle prvog svetskog rata, sva srpska sirotinja u Novom Bečeju dobila je nekoliko jutara zemlje, ali i pored toga ostala sirotinja, samo sad sa nazivom agrarci. Tako je neko i taj čamac nazvao „agrarnim"-sirotinjskim.

To je bio stari ribarksi čamac za 4 osobe, ali je ta norma teško zloupotrebljavana i u njemu je uvek bilo 7-8 mladića i devojaka i samo tek što voda nije počela da se preliva, a to je bio znak da je „norma" ispunjena preko jego. Šandor po pravi­lu, kad god ostavi čamac odnosio vesla je sa sobom, ali to nama nije smetalo. Uvek se nađe po neka letva ili parče daske, a najčešće veslamo rukama i čamac plovi u željenom pravcu. Tisa je za čas „pređena" i društvo se iskrcava, a na drugoj strani nova grupa već viče - „čamac"! Uvek će se naći neko ko ima svog bližnjeg u novopristigloj grupi, da čamac vrati i da se u sledećoj „turi" i on iskrca na gospodsku plažu i tako to teče skoro u „beskonačnost"- ali sigurno do zalaska sunca, jer se tada i oni najuporniji i Tisi najodaniji, vraćaju.

Nedaleko od naše plaže na kamenju, na samom pristaništu odvijala se velika živost sa mnogo galame „vagandžija" koji trče­ći, sa punim vrećama žita na ramenu, dobacuju šale jedan dru­mom, što je za nas koji se „čvarimo" ležeći na kamenju bilo simpatično. Taman dobro došla ta njihova galama, da se ne zaspi, jer bi spavanje, na suncu moglo da izazove neželjene posledice. Ovako se napregnemo da čujemo i da razabiremo njihove reči i na taj način odagnamo dremež koja sa suncem skoro uvek obuzima čoveka kada se nađe u ležećem stavu. Vagandžije tako jure i galame od jutra do uveče - do zalaska sunca. Istovare više stotina zaprežnih kola koja su donela žito iz Novog Bečeja, Vranjeva, Kumana, Melenaca, Bašaida, Beodre, Dragutinova i čak iz Banatske Topole.

Nemoguće je da u tim razmišljanjima zaobiđem vodonoše na Tisi. Sećam se žena kako zahvataju vodu iz Tise i sa punim kantama na obranici, trudeći se da kante ostanu pune sve do kuće, prosto gegajući se penju na obalu pa uz dolmu. Uživali smo da sa „vodonoša" skačemo u vodu, iako znamo da će nas svaka žena, koja dođe po vodu, oterati obranicom. Za čas se sklonimo i tobože postidimo, ali čim ona ode, a nas eto opet na „vodonoši". Neću se više zadržavati na „vodonošama", jer sam o njima sve rekao u mojim ranijim sećanjima (Čari prošlih dana).

Uživao sam da u miru razmišljam o skeli, kako prosto klizi po glatkoj vodi prevozeći pešake, bicikliste, a najviše zaprežna vozila. Imam utisak da kad o skeli razmišljam, da su mi i misli usporenije, da ne bih narušio ono njeno tiho kretanje jer želim da taj njen put što duže traje samo da bih uživao u toj tišini. Sećam se Pište skeledžije, i Slavka Josimovića. Najveći deo dana proticao im je u savesnom obavljanju posla. Izlazili su pojedin­cima brzo u susret, ali dešavalo se i ono drugo neizvesno, ali zato dugo čekanje naročito noću. Dežurni skeledžija želi da „ukrade", svaki slobodan trenutak da odspava, jer ga i sutrašnji dan očekuje na istom poslu, pa čak do večeri, kada će ga drugi zameniti, a tada neko postaje „žrtva".

Lepote nestalog Gradišta su najčešće u sećanju. To nije samo slučaj sa mnom, ono je bilo tako lepo - veličanstveno da ga se moraju svi sećati, ali i o njemu sam, sve što sam imao reći, rekao u prethodnoj knjizi mojih sećanja.

Išao bih u tim tako čestim šetnjama, u mislima, do velikog magazina, razmišljajući o njegovoj drevnosti (izgrađen je 1780.) i šta je sve preturio preko sebe.

Zastao bih, i dočarao smiraj dana, na delu dolme gde se pešačka staza spušta prema Vranjevu. Sa te visine uživao sam u lepoti panorame Vranjeva. Kako je to lep vidik. Selo obučeno u šumu zelenila bagrema i dudova na ulici i po dvorištima i voća po baštama, dok tu i tamo proviruje po koji krov sa crvenim crepom, ili beli zabat, a iznad celog sela strče dva lepa i velika zvonika vranjevačkih crkava, koji kao uparađeni gordi stražari bdiju nad spokojem sela.

Divan je pogled sa dolme na Vranjevo

Tu je, tako reći, „ispod nogu" bara Venecija, čije je prioba­lje, u delu ispod seoskih bašti, obraslo trskom, u čijoj se blizini, pa i u samoj trsci igraju mnoštvo sarki i gnjuraca, a znalo je da bude i divljih pataka. Uživanje je bilo gledati te njihove nestašluke, i slušati njihovu graju i lepršanje krilima iznad same vode. Čovek se prosto ozari kad vidi tu slobodu i razdraganost ptica. Divio sam se njihovoj veštini gnjuranja i ronjenja. Mnogo puta sam pokušavao, kad se neka zagnjuri, da pogodim gde će se pojaviti na površinu vode, ali to nikad nisam uspeo. Uvek me je iznenadila i izađe u onom delu gde je nisam očekivao.

Napuštajući to mesto na dolmi, sa kojeg sam posmatrao Vranjevo, u povratku se susrećem, sa kapijom i biletarnicom za naplatu kaldrmarine. To me obavezno vraća na razmišljanje, kad su Novi Bečej i Vranjevo bile dve zasebne opštine, i da se u tom delu protezala granica kojom su razdvojeni. Tada je svaki Vranjevčan, koji sa zaprežnim kolima ulazi u Novi Bečej, morao da plati predviđenu taksu i tek tada se podizala rampa (kapija) za ulazak u Novi Bečej.

Razmišljanja se, naravno, ne zaustavljaju samo na tome, već me navode na zaključak da je zbog te kaldrmarine Vranjevo, samo dvema ulicama sa kolovozom, bilo povezano sa Novim Bečejom. Jedna je ova što prolazi pored Velikog magazina i dolme, a tu je očuvana i zgrada bivše biletarnice. Ona i danas izgleda kao nekada, s tom razlikom, da je onda bila opštinska, a sada je valjda vlasništvo potomaka Milana Kiseličkog. On je bio službenik na biletarnici, a kada je naplata kaldrmarine prestala, u periodu krize, onda je naplaćivao pijačarinu na novobečejskoj pijaci i narod ga je onako dobroćudnog, zbog te sitne naplate, nazvao „krajcaricom". Druga kapija se nalazila na ulazu iz bašaidskog i beodranskog druma u glavnu ulicu-ispred kafane „Kruna".

Vraćajući se, u mislima, sa te šetnje po dolmi, žurim, da se vreme podudari sa dolaskom velike lađe, koja je svakog dana saobraćala između Beograda i Sente: jednog dana od Beograda do Sente, a sledećeg od Sente do Beograda. To je bio izuzetno lep brod, na parni pogon sa lopaticama sa strane, zvao se „Prin­ceza Jelena". U Novi Bečej je pristajao svakog dana oko 8 sati uveče, bilo kad ide za Sentu, ili iz Sente za Beograd.

Bilo je vrlo prijatno čuti zvono, ispred rečne agencije, kojim se na svojevrstan način oglašavao dolazak kao i polazak broda.

Službenik, štekner Agencije, čika Sava Lekić, prilazi zvonu, koje je visilo na metalnoj konzoli ugrađenoj u bedem dolme i držeći u ruci kratki konopac privezan za kraj klatna, udarao o jednu stranu zvona. Ti udarci klatna o zvono u početku su sa velikim razmakom, pa sve manjim i manjim, da bi se na kraju spojilo u nekakvu neprekidnost, završavajući opet sa dva do tri udarca sa pauzom. Mala i skromna, ali jako prijatna, maltene umetnička, jeka zvona u tišini letnje večeri.

Ponekad je čika Sava, to zvonjenje prepuštao svom sinu Dejanu, koji je bio moj „vršnjak", kome smo svi zavideli što mu je poveren tako značajan posao.

Možda je interesantno o ovom zvonu reći, da se ne sećam da ga je iko zloupotrebio, iako je ono visilo slobodno na dohvat ruke svakom prolazniku. To se poštovalo, pa ni nama deci to nije nikad padalo napamet, da bi se njime poigrali.

Da završim sa svojom šetnjom u mislima, koje po pravilu teče od Bude do Velikog magazina, i traje dugo, jer dočaravam sve što sam ovde napisao. Zna, ovu šetnju da prekine samo san, ali najčešće je „doživim" u celini.

Sećam se pojedinih ulica, njihovih, leti, prašnjavih kolovoza i pohabanih, ciglom popločanih trotoara, ili ako razmišljam o jeseni, onda blatnjavih kolovoza i jarkova punih vode, pa je u nekim delovima i cela ulica prekrivena vodom. Takvu ulicu ne mogu zamisliti bez graje gusaka, koje se kupaju i jure po vodi, razbijajući monotoniju, inače izuzetno mirne ulice. Sećam se tih ulica i s proleća, kada obale njenih jarkova ozelene i gusaka s guščićima kako čupkaju travu, posebno onih delova ulice, gde postoji slobodan prostor (dugačak zid bez prozora) na kome su momci i devojke loptom krpenjačom „igrali cure".

Nestale su tihe ulice

Tako šetam tim ulicama i vidim samo one stare, davno nestale kuće, koje su zamenule nove i velike, ali su one iščezle bile toplije, intimnije, a iznad svega one su moja mladost, a danas moje uspomene.

Te stare kuće, od naboja, pokrivene trskom, i belo okrečene, sa malim jednostrukim i uvučenim prozorima, nalik jedna na drugu, ostale su mi u sećanju, malte ne, kao najlepše niske bisera. Mali i uvučeni prozori, podsećaju me, na veče, uoči Du­hova, kada smo ih kitili selenom (zeljasta biljka sa sabljastim dugim listovima). Na izgled skroman čin, ali nas je ispunjavao radošću i zadovoljstvom. Osećao sam se prosto ponosnim kad na prvi dan Duhova ujutro prođem tim ulicama i vidim iskićene prozore. Trudili smo se, prilikom kićenja, da selenom ne zakri­limo ulazak svedosti, kroz i onako male prozore, a sve smo to činili šapatom, da ne bi probudili domaćine koji su, mislimo mi, već davno zaspali. Ti domaćini tako spavaju da ne može niko proći pored kuće, a da ga oni čak i u snu ne čuju. Posebno su budni, kad čuju da se neko „vrzma" oko njihovih prozora. Ali, znaju za taj običaj, pa se najčešće ne oglašavaju, da bi mi iz tiha što bezbrižnije obavili „svoj posao". Ako je domaćin mlađi čovek, onda hoće da se nakašlje i da dovikne — „živi bili momci!"

Tako se setim i svake kuće, pojedinih ulica, iz koje smo ispraćali svatove, ili u kojoj sam uveče, uoči svadbe, bio na perjanice, gde su nas devojke kitile perjanicama izrađenih od, za te svrhe obojenog specijalnog papira.

Kad sve to tako plastično dočaram, obuzme me tuga što je to nestalo, a bilo je tako lepo i toplo.

Strana 1 od 9

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak