Na koga ličim?

Jednom, baš iz čistog mira,

Izbila je prava svađa.

Na koga ja stvarno ličim,

Stao deda da nagađa.

 

„Ima moje oči”, reče.

Al' mu u reč baka skočl:

„Zar si slep kad to ne vidiš —

Da baš ima — moje oči!”

 

Tetka tada brže — bolje,

Reče da je sreća prava,

Što mi nije k’o u čike:

Lice čudno, smešna glaval

 

Vrisnu strina sva rumena:

“Laž je ovo nečuvena!”

I još da sam isti čika —

Njegova baš živa slika.

 

Mojoj mami i mom tati,

Jedino je njima lako.

Znaju da ja na njih ličim —

I da volim što je tako.