Gorski Smeško

Pustom šumom Fruške gore,

Jedne strašne ciče zime,

Išla je sa mukom baka,

Niko joj sad ne zna ime.

 

U kućici kraj izvora,

Od kamena i dasaka,

Imala je samo sobu,

Toplu dok je vatra jaka.

 

Nije nikog svog imala,

Često je i gladna bila.

Po drva je sada išla,

Jer se vatra ugasila.

 

Kad naramak granja skupi,

Sovin glas joj pažnju skrenu.

Tad sićušno vide dete,

Kao da se iz sna prenu.

 

U šupljini starog stabla,

Ležalo je kraj iverja,

Telo mu je pokrivala,

Jedna šaka ptičjeg perja.

 

Nos mu prćast, oči krupne,

Na usnama radost nosi,

Zraci mu se sunca stekli,

U tršavoj zlatnoj kosi.

 

Smešilo se ono baki,

To prekrasno dete malo.

Najmanje što ikad vide,

I u šaku bi joj stalo.

 

Kad ga tako malog vide,

Što je crnih misii splelo

Kako je u hladnoj šumi,

Strašnoj zimi odolelo.

 

Uvi ga u maramicu,

I u topla nedra stavi.

Zatim žurno pođe kući,

Kozje mleko da pripravi.

 

Okupa ga kući lepo,

U jedinom svom tanjiru.

Nahrani, pa dobro pokri,

I prepusti snu i miru.

 

Od komada beiog platna,

Sašila mu košuljicu,

A od onog što preosta,

Još i jednu maramicu.

 

Smehom sve je usrećio,

To mu nije bilo teško.

Pošto je u gori nađen —

Dobi ime Gorski Smeško.

 

I od tada, dobroj baki,

U sreći su tekli dani.

Nauči ga da govori,

I mudrošću da se brani.

 

Tako deset zima prođe,

Beležila baka svaku,

A da mali Gorski Smeško,

Ne poraste ni za dlaku.

 

Ali jedne letnje noći,

Na njen prozor sova stala.

Na glavi joj belo pero,

I baka je prepoznala.

 

Stigao je čas rastanka,

Ona je to dobro znala.

I zato je svoju suzu,

Toplim smeškom zadržala.

 

»Mudra sovo, reče baka,

Neka Fruškoj gori pođe,

I učini srećnim svakog,

Ko u ovu goru dođe.«

 

Odmah zatim videla je,

Da joj Gorski Smeško maše,

Da prilazi staroj sovi,

Miluje a zatim jaše.

 

Let je sova nastavila,

U mraku već nesta selo,

Ali je u srcu gore,

Bilo živo i veselo.

 

Stanovnici šumskog sveta,

U poslu su preko glave.

Dok čekaju gorskog cara,

Odelo mu gorsko prave.

 

Kaputić mu bez rukava,

Istkalo je deset prelja.

Sav od čiste suve trave,

Sa utkanom šakom želja.

 

Dugmade na kaputiću,

Tri bobice od gloginje,

Ušio je vredni pauk,

Koncem tanke paučine.

 

Na leđima jež doneo,

Pečurka na poklon dala,

Njen veliki sivi šešir,

Jer je tada nov imala.

 

Mrava jedna radna četa,

Dokazala da sve može.

Sekli šešir pa dobili,

Parčad k’o od prave kože.

 

Od komada, onih većih,

Strižibuba iskrojila,

čakširice i to kratke,

Na svaki je rez pazila.

 

Meru joj je dao cvrčak,

Što bez fraka nikad nije,

Trebalo je sad još neko,

čakširice da sašije.

 

Javila se tri komarca,

Za posao orna bila.

Rila su im poslužila,

Kao prava oštra šila.

 

U tom poslu neobičnom,

Trebala je pomoć ronca,

Da kleštima svojim jakim,

Vuče jedan kraj od konca.

 

Kaiš su mu napravila,

Šest sarača papadača,

Od jednoga struka like,

Poput pravog opasača.

 

Veselje je bilo opšte,

Kad se sova pojavila.

I zora je zadihana,

Gorskog cara pozdravila.

 

U kapici žutog žira,

i tri kapi sveže rose,

Umio se Gorski Smeško,

A posle mu hranu nose.

 

Kap mu meda daje pčela,

Jedno jaje prepelica,

Malo mleka divokoza,

Dva oraha veverica.

 

Započelo pravo slavlje,

Med se pio, voće jelo.

A onda mu, sred veselja,

Pokloniše i odelo.

 

Kada ga je obukao,

Pogleda se u kap rose.

Sve je bilo lepo, divno —

Samo su mu noge bose.

 

Plamičko mu tada dade,

Sasvim čudne cipelice.

Obuo je Gorski Smeško,

Dva cvetića zevalice.

 

Plamičko je čudan svitac,

Trbušast i trom u hodu,

U majici kao mornar,

Sa fenjerom k’o na brodu.

 

Taj jedini mornar šume,

Sve vetrove zna u gori.

Čak i čudne tajne neke,

Sa velike tihe reke.

 

Svi u šumi dobro znaju,

Plamičkovu staru zgodu.

Bio je i slepi putnik,

Na dunavskom pravom brodu.

 

Kad se žagor malo stiša,

Gorskom Smešku priđe sova.

Poslednja mu poklon dala,

Čudan k’o iz pravih snova.

 

Donela ga iz pećine,

Koju samo oblak gleda.

Čuvao ga tamo i njen,

Čukundede čukundeda.

 

Bila je to mala frula,

Sva od samog zlata suva.

Dala mu je čudnu frulu,

Da ga od svih zala čuva.

 

Moć poklona da proveri,

Ponela ga do ledine.

Tamo gde su drvoseče,

Pekle parčad od slanine.

 

Pred njih stade Gorski Smeško,

Drvoseče ustadoše.

Tako malo, čudno dete,

Još nikada ne videše.

 

Ali, kad u frulu dunu,

Oku više vidljiv nije.

Za čas tili on postade,

Pramen magle što se vije.

 

U čudu se tada našli,

Stari vredni ljudi ovi.

Protrljaše snažno oči,

Kao da su samo snovi.

 

Od tada ga frula čuva,

Uvek mu je za pojasom.

Ponovo je vidljiv svima,

Tek kada se javi glasom,

 

Stanovnike šumskog sveta,

Tog je dana upoznao.

Uveče je male ptiće,

Do sna prvog ispraćao.

 

A kada je baš Plamičko,

Upalio fenjer stari,

U šumi se dogodile,

Neke vrlo čudne stvari.

 

Daleko od glavnog puta,

Gde spavaju šumske senke,

Devojčica jedna mala,

Plače jer je zalutala.

 

Iz kućice pored puta,

Iskrala se još pre mraka,

Da svog dedu obraduje,

Korpom svežih pečuraka.

 

Cvrčci cele noćne smene,

Prekinuli šumske vesti,

Da se o tom događaju,

Gorski Smeško obavesti.

 

Ispod žbuna devojčica,

Oči čvrsto zatvorila.

Senke su se razbudile,

Pa se jadna preplašila.

 

Još čvršće je prigrlila,

Korpicu sa pečurkama.

Dah joj zasta kad pogleda,

Više nije bila sama.

 

Od nje pa do kraja šume,

Svici su se okupili,

Fenjerima podignutim,

Zvezdani put sačinili.

 

Onda začu smeh veseli.

Taj krilate sreće tvorac,

Potocima radost nosi,

Kao vetrić razvigorac.

 

Ustala je i na grani,

Iznad žbuna gde se skrila,

Ugledala Gorskog Smeška,

Sa njim je i sova bila.

 

Tršava mu zlatna kosa,

A odelo gorskog cara.

Od ivera ništa veći —

Zvonkim glasom progovara:

 

»Uvek kad ti bude teško,

Seti me se i ne plači.

Onaj ko zna da se smeje,

Lepši je i mnogo jači«.

 

Kad to reče, uze frulu,

Da se njenom oku skrije.

Ostao je samo mali,

Pramen magle da se vije.

 

Tad oseti da joj neko,

Cipelicu dodiruje.

Plamičko, taj mornar šume,

Put joj kući pokazuje.

 

Devojčica sa korpicom,

Zvezdanim je putem pošla.

Pomogli su mali svici,

Pa je dedi srećno došla.

 

Prema srcu Fruške gore,

Gde i jelen stiže teško,

Na leđima stare sove,

Leteo je Gorski Smeško.

 

Već vekova sto on tu je,

Svaku stopu zna te Gore.

Sve što tamo živi, raste,

I potoke i izvore.

 

Svakom hoće da pomogne,

Da učini baš sve ume.

I mudar i voljen car je,

Stanovnika cele šume.

 

Danju pošto ugledate,

Pramen magle da se vije,

Gorski Smeško, znajte tada,

Ni od vas daleko nije.

 

Kada noću lišće šušti,

Gorski Smeško sovu jaše.

Drvo pored kojeg prođe,

Radosno mu lišćem maše.

 

Svaki onaj ko je tužan,

Nek’ u Frušku goru dođe.

Veseli će Gorski Smeško,

Pomoći da tuga prođe.

 

U šupljini starog debla,

Iza čvora on stanuje.

Na leđima stare sove,

Noću Goru proputuje.

 

Kad čvor takav ugledate,

Nek’ vam nikad nije teško,

Zakucajte, kad tu bude —

Javiće se Gorski Smeško.