Koža za dvoje

Narasta neka

Jeka u meni.

U istom gradu

Nije k’o juče.

 

Praznina zjapi

A sve je jasno.

I tako glasno,

Tako glasno.

 

U senci sumnje

Da laž se krije

Ti hoćeš ono

Što niko nije.

 

Ulica hoda,

Sreću me kuće.

A ja sam tamo

Sa tobom, samo.

 

II

Šta znaju oni

Što množe stvari

Tražeći dokaz

Trajanja tupog?

 

Kako da slute

Toplinu maja

I kažu hoću

Dok sve razdvaja?

 

Kad i uz reku

Udvoje šeću –

Samo početak

Sopstvenog kraja.

 

III

Reč te razgali,

Radost ponese.

Dodir toplinom

Trajanja greje.

 

Izimska noć nas

Grli oštrinom

A kap se vode

U ledu smeje

 

Dok strah te mrzne

Sigurnost nudiš.

U tebi vere

Ima za troje.

 

I zato kažem:

Kružimo gradom

Da sva ta ludost

Stane u dvoje.

 

IV

Strepnja i radost

Toplina stida

Razlažu dodir

Do tajnih želja

 

Oblici blede

I sve je prostor

A naše briše

Moje i tvoje.

 

Tonemo toplo

Jedno u drugo.

Nad nama srasta

Koža za dvoje.

 

Drhtaj narasta

Od nas je veći:

U mater božju!

Ko da to krije?

 

Postoji samo

Večita mladost,

Potreba žednog

Da se napije.

 

V

Otkrivaš sebe,

Slutiš bogatstvo,

Gonjena nadom

Ka svetlu smisla.

 

A davljenik si

Na dohvat splava

Što kopno sanja

Dok tone java.

 

Slična pijancu

Kad sebe vara

Krugom od čaše

Crvenog vina.

 

Prizivaš prošlost

A nisi ista.

Ne vidiš senke

Razvalina.

 

VI

Toliko dajem

Da jedva jesam.

I opet dajem

I hoću više.

 

Razdeljen stojim

Da i to množim.

Usamljen rastem

U samom sebi.

 

Da sutra, opet,

Bogatstvo imam

I kada se delim

Ostanem tebi.

 

VII

Zver iskušenja

Urasla u nas,

Pohlepno traga

Koliko smemo.

 

Zaverenici

U grču sreće

I svete tajne

Razdiremo.

 

Ludilu bliska

Vatra u nama

Strastima daje

Moć uništenja.

 

Umesto toga

Bogatstvo svetla

I tiha radost

Pomirenja.

 

VIII

Znaju to samo

Koji se vole

Da u ovom svetu

Novi su sebi.

 

Tek san ću zvati

Za svog svedoka,

Uz otkucaje

Živim u tebi.

 

Reč koja kasni,

Uz napor kroči,

Pogled i pokret

Govore nemo.

 

Dodir to čita

Sa naše kože,

Po kojoj želje

Ispisujemo.

 

Šta nas to uči

Da razumemo,

Da osećamo

I verujemo?

 

IX

Odjednom ponor,

Ničemu slično.

Pustoš, praznina

I ruševine.

 

Isčezlo sutra,

Sumnja u juče,

Za danas samo

Prizor magline.

 

Stranci smo, eto,

Svako bez puta

I davljenici

Mora tišine.

 

X

Sa smeškom klovna

I maskom krivca

Razapet stojim

Poklonjen davno.

 

To, samo naše,

Ni za kog drugog,

Umesto tajne

Stratište javno.

 

Reči izmakle,

Bez cilja zure,

Kao klošari,

Same u sebe.

 

A rulja blati.

U svoju pustoš

Unosi nemir

I tiho zebe.

 

Strah biva jači

Od vrele kože

Od jasne misli.

Ti toneš nemo.

 

U tren ranije

Sve smo to znali

I verovali

Da razumemo.

 

Kročiš u juče,

Htela bi napred.

Pod tobom ponor

I korak kljasti.

 

A sve je bilo

Na dohvat želja,

Za jedan stisak –

Da htedoh krasti.

 

XI

Čujem te kožom

I sve si bliže.

Sasvim, u meni

Gde niko nije.

 

U tebi jesam

Do bosih nogu

I kose plave.

Do želje tvoje.

 

I hoću, vičem,

Da to postoji

Hoda i misli

Kao nas dvoje.

 

Večnost je neka

Ti, ludo moja,

Našla u nama

Trajanje svoje.

 

XII

Samo se sobom

Iz sebe može

 

I bi kraj

I bi početak