Koštica

Kada nisu još ni prsti

Na šaci za palac znali,

Musavi su bili ljudi

Nikada se nisu prali.

 

U ta davna pravremena

Mučio se svaki malac,

Jer uveče za sisanje

Falio mu slatki palac.

 

Čačkali su nos i uši,

Češali se kao lude,

Teško im je san stizao

Ma koliko da se trude.

 

A sedi su starci tada

Imali do zemlje kose,

Sasvim strašno raščupane.

I noge im bile bose.

 

Pretila je prava propast

Tek rođenoj ljudskoj vrsti.

Jer kad čovek nema palca,

Šta mu vrede drugi prsti.

 

U to vreme, eto takvo,

Krenu starac u cik zore,

Da nakupi malo hrane

Na padini Fruške gore.

 

Tražio je koren slatki,

Zrnevlje i jaja ptice.

A kako je jesen bila,

Pronađe i tri koštice.

 

Dve obične, jedna čudna,

Kakvu nigde sreo nije.

Ljubičasta neka svetlost

Zagonetku u njoj krije.

 

Dve razbije i pojede.

Kad se treće rukom maši,

Začu neki zvonki glasić

Što ga čudi, što ga plaši.

 

Sagao se onda starac

I prineo zemlji lice

Da što bolje čuje glasić

Što se javlja iz koštice.

 

„Poslušaj me, dobri starče:

Sad si bio vrlo zao.

Razbio si dve koštice –

Dva drveta progutao.

 

Drvo treba negovati,

Tako mudri ljudi rade.

Plodovi su da se jedu,

A koštice da se sade.“

 

Saslušali ljudi priču.

Posle šake pogledali.

Na svakoj je palac bio

I starcu su verovali.

 

Tu sam priču i ja čuo

Pa je ovde zapisao.

Dodao joj ništa nisam,

A još manje izbrisao.

 

Na leđima povetarca,

Svog drugara i nestaška

Koštica po Gori leti

Lakša i od samog daška.

 

Kupa se u kapi rose,

Pa se u njoj i ogleda.

Za svaki joj obed pčele

Donesu po šaku meda.

 

U proleće sve ih budim,

Da izrastu do drveta,

Da plodova bude dosta

Za sve ljude celog sveta.“

 

Pozdravi se sa Košticom,

Sada mudri stari čiča,

Pa u selo žurno ode

Da ljudima sve ispriča.

 

Sve je prste onda palac

Probudio iz sna dugog,

Da zajedno vredno rade

I pomažu jedan drugog.

 

Devojčica dedi reče:

„Koštica je moje ime.

U semenki svakoj klicu

Uspavljujem preko zime.

 

Tek na kraju samog dana

Posle puno, puno rada,

U cvetiću ljubičice

Zaspi kad je umor svlada.

 

U proleće klice budi,

Vrednija od dvesta mrava,

A zimi ih uspavljuje,

Pa ne stigne ni da spava.

 

Sva u poslu preko glave,

Ta Koštica - radilica,

Jedino da zaspi stigne

Kada cveta ljubičica.

 

Zato nikad u sumraku,

Zbog sna vredne devojčice,

Ako vam je do nje stalo –

Ne dirajte ljubičice.