Kad dan prođe, kada legnem,

Pa se smiri sve u kući,

ja sa svojom lutkom odem,

U svet skoro nemogući.

 

Prvo krenem drumom dugim,

Lutka ispred mene trčka.

Kad nas noge već zabole,

Stignemo do jednog cvrčka.

 

Sa fenjerom on nas čeka.

Jer drum tamo baš nestaje.

Nastavljamo put kroz šumu,

Tajne znako on nam daje.

 

Prelazimo jedno brdo,

Sve do zida što se vije.

Samo cvrčak sa fenjerom,

Zna za ulaz gde se krije.

 

Gurnuo je dva kamena.

A treći je pomerio.

Prolomi se silna jeka,

I prolaz se otvorio.

 

Svet lutaka tu je bio,

Čudesan i sav u sjaju.

Sa svlh strana lutke trče,

I do neba dižu graju.

 

Do pred zoru igrali smo,

Sto igara, još i više.

Tad odjednom nesta graje,

Sve se lutke umiriše.

 

Kraj mene je jedna stala,

Kosica joj plava, meka,

Smešila se k'o da kaže:

“Sa fenjerom — cvrčak čeka!”.

Jednom, baš iz čistog mira,

Izbila je prava svađa.

Na koga ja stvarno ličim,

Stao deda da nagađa.

 

„Ima moje oči”, reče.

Al' mu u reč baka skočl:

„Zar si slep kad to ne vidiš —

Da baš ima — moje oči!”

 

Tetka tada brže — bolje,

Reče da je sreća prava,

Što mi nije k’o u čike:

Lice čudno, smešna glaval

 

Vrisnu strina sva rumena:

“Laž je ovo nečuvena!”

I još da sam isti čika —

Njegova baš živa slika.

 

Mojoj mami i mom tati,

Jedino je njima lako.

Znaju da ja na njih ličim —

I da volim što je tako.

Pitao sam svoga dedu,

Usred jedne mrkle noći,

Kuda ide dan uveče,

Sa koje će strane doći.

 

Pričala mi, kažem, baka,

Priču o tri vilenjaka.

Što uveče dan zatvore,

Pa donesu puno mraka.

 

Deda sluša pa se smeši.

Lulu svoju na sto stavi.

Kraj kreveta moga dođe,

Podboči se i uspravi.

 

Dete moje, reče deda,

Sve je baka izmislila.

Sva tri ona vilenjaka,

Da bi priča čudna bila.

 

Dan je svetlost što nas budi,

što izvire sa istoka.

Sunce nam je sinko nosi,

Kao vodu sto potoka.

 

Užarena lopta sunca,

Celo nebo proputuje.

I dok ona tako plovi,

Svud je vidno, dan danuje.

 

Kad istoku iza leđa,

Na zapadu sunce zađe,

Sa njim ode sva ta svetlost,

I dan plovi poput lađe.

Kad su rekli malom Đoki,

Da mora i kelj da jede,

Rat je svima objavio,

Sve do smrti il’ pobede.

 

Sve ću, kaže, uraditi,

Da pojedem sve ću hteti.

Ali, ako i kelj moram,

Leći ću vam i umreti.

 

Na muci se našla mama,

Tetka, strina pa i baka.

Vide, eto, sasvim jasno —

Izgubiće tog junaka.

 

„Niko Đoku da ne nudi!”,

Zapretio svima deda.

Jer on neće, kako reče,

Smrt unuka svog da gleda.

 

Dok su kelj svi slatko jeli,

Đoki stomak sve zavija.

Ne izdrža, tiho šapnu:

„Bako, molim malo i ja".

Strana 1 od 5

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak