Živ si

Ovo je pesma pisana za moje drago večno živo plavo mače, koje zna da se smeje i plače. Prošlo vreme ne postoji i ne broji se nijedna kap posmrtne kiše, ni suza više.

Ni večni ležaj ne postoji, jer se otvaraju rajske dveri za dušu od meda i oraha, badema i lešnika, boje tvoje očiju. Ti si moj večni osmeh, sa pomalo jeda, a kako drugačije i može dvoje brodolomnika da se slože?

Voleli smo iste i pomalo različite stvari, ti, mače, koje sve najbolje zna, i da je zemlja čvrsta podloga za život od obloga. Ja žena poezijom zanesena i puna neba i svetlucave srme, koja ne zna da okreće krme.

Sve je sadašnjost, jer si uvek ozbiljnost i šala u mojoj duši od hiljadu velova. Znam da ne bi želeo formalnosti i plač, crne duge i neke druge bezvredne stvari. To kvari, po tebi, svetlost večnosti, radost živuću i kuću punu toplih pesama.

I, ko to kaže da te nema!? Ti spavaš sa mnom u istom krevetu, mala moja svađalice iz inata i lepoto iz Banata. Gledamo iste filmove, vodimo burne dialoge oko značaja politike, guramo se ispod jorgana, a naša velika kuca i dalje te brani od svake ruke i pogleda tek, za neke buduće pouke.

Jer, ti si večno živ! Nevinoga srca i dobre duše, a takvi samo mogu Bogu da služe. Zapevajmo sada: „Ne, ne pitaj“ i zbilja, ne pitajte šta se zbilo, samo nazdravimo za mog dragog od osmeha i hrabrosti. On je tu... Sada će doći. Zvezda će pasti, moja zvezda padalica, moja zvezda smejalica.