Sećam se

Sećam se samo mekoputog predvečerja, nekog odbeglog avgusta.

Naslutila sam korake tuge. Senka nemira mi oslikala oči.

Poklonio si mi ljubičasti grozd.

Više od toga nisi mogao. Ja ti nisam mogla pokloniti maleno, živo, nestašno sunce. Duša duši postaje tuđa.

Moji svileni mirisi polako su napuštali moje suščastvo. Ostao si govorljiv i nepokoran.

Ostala sam uz čipkane uspomenene pokorna i nema.

Ljubičasti grozd je uvenuo i onako osušen podsećao na nešto naše.

Ponovo će nas zateći avgust, zreo i plodan. Ja ti ponovo mogu pokloniti samo „Volim”, sa suzom bez mašne. Ti meni svež ljubičasti grozd.

Ako duša duše bude naša, možda ljubičasti grozd nikada neće uvenuti?

Možda u mekoputo predvečerje zasadimo svoj vinograd.